Još pre šest decenija maštoviti novinari iz prestonice Polet su, zbog brojnih vrhunskih igrača koji su u njemu ponikli pa slavu stekli u velikim klubovima, nazvali  – našom „Barcelonom“

Dvostruki ukrasni pridevski izraz, kao stilska figura, odavno je u upotrebi kada se, u besedi ili hroničarskim zapisima, pobliže slikovito predočavaju fudbalske vrednosti Poleta. Da li su uvreženi epiteti da se radi o našoj, ovdašnjoj, „Barceloni“ i da je maleno Nakovo „najfudbalskije selo na svetu“, s dovoljno pokrića?  Ili je mit u pitanju?

S ovom dilemom susreće se prof. dr Jovica Trkulja u svojoj najnovijoj, ambiciozno urađenoj, knjizi posvećenoj čuvenom fudbalskom asu i dečačkom uzoru autorove generacije Bošku Bursaću, kojom se ujedno simbolički, perom, odužuje rodnom mestu. Svojevrsni mit o nakovačkoj fudbalskoj izuzetnosti za njega je zapravo poduhvat mladića sa margine pri nastojanju da savladaju (po)ratne frustracije i izbore se za vlastiti identitet, socijalizaciju,  a ponajviše za sopstvenu afirmaciju. Trkulja se studiozno bavi genezom nakovačkih sportskih aktivnosti, pre svega fudbala. FK Grmeč,  formiran 1946. godine, sedam godina kasnije preimenovan je u FK Polet.

Od tada u Nakovu počinje organizovano i sistematsko bavljenje sportom. Na fudbalskom temeljima u Nakovu, koje su postavili Božidar Mihaljev, Miloš Erdeljan i Konstantin Sekulić, nastavili su da delaju mesni prosvetari, a potom i direktori škole Čedo Torbica, Čedo Bajić i Živa Mirkov, zaduživši nastavnike fiskulture da tragaju za sportskim biserima. U svojevrsnoj misiji posebno su se izdvajali  Obrad Rajić Žofi, Vlado Stamenković, Peter Laub, Miodrag Vojinović Vujko i Đuro Medić.

Za meštane  „najfudbalskijeg sela na svetu“, kako su Nakovo pre otprilike šest decenija nazvali maštoviti poslenici prestoničke sedme sile, fudbal je bio više od igre. Tako veli Ratko Borovnica, nakon igračke karijere istaknuti fudbalski radnik, jedno vreme predsednik OFK Kikinde. Ovaj naš sagovornik bio je i prvi čovek Fudbalskog saveza Vojvodine i – poslednji vođa reprezentacije na utakmici sa Austrijom u Beču neposredno pred raspad SFRJ.

– Genetika poneta iz Bosanske Krajine i očigledna darovitost dečaka, beskrajna privrženost sportu uopšte, a fudbalu ponajviše, i marljivost nastavnog osoblja mesne osnovne škole bili su garancija  našeg uspeha – naglašava Borovnica. – Zahvaljujući Poletu, koji je je nastupao uglavnom u Banatskoj i Vojvođanskoj ligi, Kikinda je 1976. godine stekla status drugoligaša.

Istorija Poleta satkana je od uzbudljivih, često dramatičnih događaja, vremenom neretko oplemenjivanih šaljivim dosetkama maštovitih meštana, pa kroz generacije prepričavanih. Još se, primera radi, pamti navijačka parola „Od Nakova pa do Šida svi poznaju Bokan Vida“. Borovnica pominje najuzornije klupske aktiviste. Vredni Vlado Trifunović je bio sekretar Poleta, a sem njega na toj dužnosti istakao se i preduzimljivi Jovan Brkljač Jodžo. Kikinđanin Miloš Erdeljan Džata najčuveniji je trener, jer se pod njegovom komandom Polet dokopao vojvođanskog ranga. Pohvale su vredni i Milojko Brkanlić, Radoslav Nikodinović Gedža, Dane Vukobrat, Vlado Stamenković, Neđo Lazarević, igrač i trener Stevo Mudrinić…

U pomenutoj knjizi Trkulje, s podnaslovom „Nakovačka fudbalska bajka“, iz hrpe vrednih fotografija izdvajamo snimak iz 1960. godine koji verno dočarava vreme fudbalskog zanosa i entuzijazma, čega odavno nema, jer sport nije ono što je nekada bio. Poduži potpis, autentičnosti radi, doslovce citiramo: „FK Polet, Nakovo 1960, tamni dresovi: Milojko Brkanlić, Radiša Egelja, Nikola Maljković, Ilija Egelja, Đuro Medić, Slavko Rosić Repac, Jovo Kovrlija Cigo, Vlado Trifunović, čuče: Dane Raca, Ljubiša Egelja, ??, Boško Bursać: dole: Nikola Repac. U belim dresovima fudbaleri iz B. Aranđelova“.

Nakovu je, predočava Borovnica, poniklo oko 30 prvoligaških i drugoligaških igrača. Prvi je slavu stekao Milanko Ćuk u dresovima Crvene zvezde i Proletera, odigravši za omladinsku selekciju Jugoslavije 18 mečeva. Na spisku uspešnih još su: Boško Bursać (Rijeka, Zagreb i Vitese u Holandiji), Jovan Kovrlija (Proleter,  olimpijski reprezentativac), Dane Raca (Proleter i Trepča), Dušan Egelja (Proleter i OFK Kikinda, olimpijski reprezentativac) Milan Majstorović (OFK Beograd i Kipar), Trivo Ivetić (OFK Beograd i Danska), Zdravko Borovnica (Crvena zvezda, Francuska, B reprezentativac SFRJ), Milan Babić (Partizan, Crvena zvezda i kruševački Napredak),Đuro Medić (Vojvodina, OFK Kikinda), Vladimir Mudrinić (Crvena zvezda, Vojvodina), Dragoljub Bursać (Proleter, Rijeka, OFK Beograd i Sutjeska),  D… Bursać Ćita (Proleter, Kikinda), Dušan Rosić, Vid Bokan (Crvena zvezda, 17 puta omladinski reprezentativac SFRJ), Slavko Borovnica (OFK Kikinda, Vrbas), Stevo Mudrinić (OFK Kikinda), Nedeljko Plemić (OFK Kikinda), Borislav Ćuk (OFK Kikinda), Nedeljko Lukač (Partizan, Proleter, Napredak), Milan Kovrlija (OFK Kikinda, Vojvodina – šampionski tim), Kojo Drezgić (OFK Kikinda), Radovan Bursać (OFK Kikinda, Proleter), Dragan Radujko (Proleter, OFK Kikinda),Mirko Bucalo (Proleter), Miladin Trkulja (Mladost Apatin), Uroš Bobić (OFK Kikinda), Saša Kresoja  (OFK Kikinda), Miroslav Grbić (OFK Kikinda, Mladost Bački Jarak)… Stevo Bobić je igrao za Jugal iz Australije. Nema šta, spisak za ponos.

TRENERSKA SVITA

U Nakovu su prve fudbalske korake načinili treneri: Jovan Kovrlija, koji je bio šef stručnog štaba Proletera, Vojvodine, Kikinde i Bečeja, a njegov rođeni brat Milan Kovrlija vodio je OFK Kikindu i Srem iz Sremske Mitrovice. Đurađ Kresoja trenirao je OFK Kikindu i Prijepolje, a Vladimir Mudrinić Zlatibor.

SUMORNA SUTRAŠNJICA

Polet je dugo bio sportski kolektiv za primer u svakom pogledu. Već duže vreme nije tako. Proredile su se nakovačke đačke klupe, novorođeni mališani za godinu dana mogu se nabrojati na prste jedne ruke, pa se tim, koji je u skoro najnižem rangu, popunjava momcima iz Kikinde. Budućnost fudbala u selu s jedva dve hiljade duša sumorna je.

M. Ivetić