Још пре шест деценија маштовити новинари из престонице Полет су, због бројних врхунских играча који су у њему поникли па славу стекли у великим клубовима, назвали  – нашом „Барцелоном“

Двоструки украсни придевски израз, као стилска фигура, одавно је у употреби када се, у беседи или хроничарским записима, поближе сликовито предочавају фудбалске вредности Полета. Да ли су уврежени епитети да се ради о нашој, овдашњој, „Барцелони“ и да је малено Наково „најфудбалскије село на свету“, с довољно покрића?  Или је мит у питању?

С овом дилемом сусреће се проф. др Јовица Тркуља у својој најновијој, амбициозно урађеној, књизи посвећеној чувеном фудбалском асу и дечачком узору ауторове генерације Бошку Бурсаћу, којом се уједно симболички, пером, одужује родном месту. Својеврсни мит о наковачкој фудбалској изузетности за њега је заправо подухват младића са маргине при настојању да савладају (по)ратне фрустрације и изборе се за властити идентитет, социјализацију,  а понајвише за сопствену афирмацију. Тркуља се студиозно бави генезом наковачких спортских активности, пре свега фудбала. ФК Грмеч,  формиран 1946. године, седам година касније преименован је у ФК Полет.

Од тада у Накову почиње организовано и систематско бављење спортом. На фудбалском темељима у Накову, које су поставили Божидар Михаљев, Милош Ердељан и Константин Секулић, наставили су да делају месни просветари, а потом и директори школе Чедо Торбица, Чедо Бајић и Жива Мирков, задуживши наставнике фискултуре да трагају за спортским бисерима. У својеврсној мисији посебно су се издвајали  Обрад Рајић Жофи, Владо Стаменковић, Петер Лауб, Миодраг Војиновић Вујко и Ђуро Медић.

За мештане  „најфудбалскијег села на свету“, како су Наково пре отприлике шест деценија назвали маштовити посленици престоничке седме силе, фудбал је био више од игре. Тако вели Ратко Боровница, након играчке каријере истакнути фудбалски радник, једно време председник ОФК Кикинде. Овај наш саговорник био је и први човек Фудбалског савеза Војводине и – последњи вођа репрезентације на утакмици са Аустријом у Бечу непосредно пред распад СФРЈ.

– Генетика понета из Босанске Крајине и очигледна даровитост дечака, бескрајна приврженост спорту уопште, а фудбалу понајвише, и марљивост наставног особља месне основне школе били су гаранција  нашег успеха – наглашава Боровница. – Захваљујући Полету, који је је наступао углавном у Банатској и Војвођанској лиги, Кикинда је 1976. године стекла статус друголигаша.

Историја Полета саткана је од узбудљивих, често драматичних догађаја, временом неретко оплемењиваних шаљивим досеткама маштовитих мештана, па кроз генерације препричаваних. Још се, примера ради, памти навијачка парола „Од Накова па до Шида сви познају Бокан Вида“. Боровница помиње најузорније клупске активисте. Вредни Владо Трифуновић је био секретар Полета, а сем њега на тој дужности истакао се и предузимљиви Јован Бркљач Јоџо. Кикинђанин Милош Ердељан Џата најчувенији је тренер, јер се под његовом командом Полет докопао војвођанског ранга. Похвале су вредни и Милојко Брканлић, Радослав Никодиновић Геџа, Дане Вукобрат, Владо Стаменковић, Неђо Лазаревић, играч и тренер Стево Мудринић…

У поменутој књизи Тркуље, с поднасловом „Наковачка фудбалска бајка“, из хрпе вредних фотографија издвајамо снимак из 1960. године који верно дочарава време фудбалског заноса и ентузијазма, чега одавно нема, јер спорт није оно што је некада био. Подужи потпис, аутентичности ради, дословце цитирамо: „ФК Полет, Наково 1960, тамни дресови: Милојко Брканлић, Радиша Егеља, Никола Маљковић, Илија Егеља, Ђуро Медић, Славко Росић Репац, Јово Коврлија Циго, Владо Трифуновић, чуче: Дане Раца, Љубиша Егеља, ??, Бошко Бурсаћ: доле: Никола Репац. У белим дресовима фудбалери из Б. Аранђелова“.

Накову је, предочава Боровница, поникло око 30 прволигашких и друголигашких играча. Први је славу стекао Миланко Ћук у дресовима Црвене звезде и Пролетера, одигравши за омладинску селекцију Југославије 18 мечева. На списку успешних још су: Бошко Бурсаћ (Ријека, Загреб и Витесе у Холандији), Јован Коврлија (Пролетер,  олимпијски репрезентативац), Дане Раца (Пролетер и Трепча), Душан Егеља (Пролетер и ОФК Кикинда, олимпијски репрезентативац) Милан Мајсторовић (ОФК Београд и Кипар), Триво Иветић (ОФК Београд и Данска), Здравко Боровница (Црвена звезда, Француска, Б репрезентативац СФРЈ), Милан Бабић (Партизан, Црвена звезда и крушевачки Напредак),Ђуро Медић (Војводина, ОФК Кикинда), Владимир Мудринић (Црвена звезда, Војводина), Драгољуб Бурсаћ (Пролетер, Ријека, ОФК Београд и Сутјеска),  Д… Бурсаћ Ћита (Пролетер, Кикинда), Душан Росић, Вид Бокан (Црвена звезда, 17 пута омладински репрезентативац СФРЈ), Славко Боровница (ОФК Кикинда, Врбас), Стево Мудринић (ОФК Кикинда), Недељко Племић (ОФК Кикинда), Борислав Ћук (ОФК Кикинда), Недељко Лукач (Партизан, Пролетер, Напредак), Милан Коврлија (ОФК Кикинда, Војводина – шампионски тим), Којо Дрезгић (ОФК Кикинда), Радован Бурсаћ (ОФК Кикинда, Пролетер), Драган Радујко (Пролетер, ОФК Кикинда),Мирко Буцало (Пролетер), Миладин Тркуља (Младост Апатин), Урош Бобић (ОФК Кикинда), Саша Кресоја  (ОФК Кикинда), Мирослав Грбић (ОФК Кикинда, Младост Бачки Јарак)… Стево Бобић је играо за Југал из Аустралије. Нема шта, списак за понос.

ТРЕНЕРСКА СВИТА

У Накову су прве фудбалске кораке начинили тренери: Јован Коврлија, који је био шеф стручног штаба Пролетера, Војводине, Кикинде и Бечеја, а његов рођени брат Милан Коврлија водио је ОФК Кикинду и Срем из Сремске Митровице. Ђурађ Кресоја тренирао је ОФК Кикинду и Пријепоље, а Владимир Мудринић Златибор.

СУМОРНА СУТРАШЊИЦА

Полет је дуго био спортски колектив за пример у сваком погледу. Већ дуже време није тако. Проредиле су се наковачке ђачке клупе, новорођени малишани за годину дана могу се набројати на прсте једне руке, па се тим, који је у скоро најнижем рангу, попуњава момцима из Кикинде. Будућност фудбала у селу с једва две хиљаде душа суморна је.

М. Иветић