Немању Јакшића (38) из Косовске Митровице у четвородневну посету Кикинди довела је кошарка. Пријатељство тренера Кошаркашког клуба „Центар“ са суграђанином Дејаном Пударом који је на челу кикиндског спортског центра „Језеро“, довело је до сарадње два клуба и исписало нову страницу кикиндског спорта.
Са Јакшићем смо разговарали о кошарци, али и о животу Срба на Косову који је све тежи и неизвеснији.
-Наш клуб цео децембар није радио јер су биле барикаде. Наравно, солидарисали смо се са народом који је на такав начин, оправдано, исказао револт због хапшења, упадања косовских полицајаца, приадника РОСУ. Сва наша деца се плаше. Ми нисмо навикли да гледамо оружане формације Албанаца на северу, то боде очи обичном грађанину, а да не причам о деци. Страх је у свима нама. Ми смо са албанском страном двадесет година били у некој врсти статуса кво и нисмо много комуницирали, али верујте да су они само чекали тренутак када ће да упадну на север како би наплатили све оно што мисле- прича Јакшић за Кикиндски.
У Косовској Митровици живи са супругом која је из Призрена и чија је породица расељена. Упознали су се током студирања. Данас су родитељи двоје деце- деветогодишњег сина и тромесечне бебе. У Митровици живе и његова мајка, брат…У граду у ком је рођен, школовао се, засновао породицу, запослио се, покренуо школицу кошарке која окупља више од сторину деце- жели и да остане.
– До скоро, верујте да нисам размишљао о одласку. Али сада, када се све ово издешавало, дође до тога да седнеш и размишљаш. Није радила школа, немамо тренинге… Али онда проради инат, па нећемо то тако лако да дозволимо- искрен је Јакшић.
Подсећа да је ситуација до 2008. била другачија. Кренуо је и талас повратка у Митровицу. Али дилеме сада нема. Приштину не занима договор нити сарадња, а очигледно да им је међународна заједница тутор, каже.
-Замислите само парадокс. Доласком косовских полицајаца на север, КФОР се поставља као да штити те албанске полицајце од народа. Тешко нам је, политику живимо. Лично нисам извадио документа такозваног Косова, живим само са српском личном картом, али својим аутом не могу преко моста, не могу да возим за енклаву. Возим на КМ табле. Моје лично мишљење је да узимањем косовског документа, дајем легитимитет свему томе што они раде. Не знам како бих поступио када би ми то било неопходно зарад породице, питања живота и смрти, не знам како бих поступио…Не могу да осуђујем онога ко је узео. Људи који живе јужно од Ибра су људи који су у специфичној ситуацији. Косово се не брани за један дан, то је процес и ако хоћемо да га одбранимо морамо да будемо спремни можда и на такав корак- каже Јакшић. Не крије да су га поједини потези Београда изненадили.
-Обичан човек мора да гледа у Београд. Лично нисам очекивао да ће Београд стати иза одлуке људи да изађу из институција, јер ту је међународна заједница, обавезе према партнерима, али је стао. Сад на барикадама Срби су били спремни да их својим животима бране, јер та барикада им је представљала отклон од косовских полицајаца, РОСУ полицајаца. Сад су почели да праве пункт на Бистрици, то је између Бањске и Лепосавића, у самом центру средине где живе Срби. Они без пардона са дугим цевима праве пункт на коме, кажу, контролишу саобраћај, а понашају се бахато. Срби доле разумеју и положај Београда и већинског дела Србије, али морате да схватите и обичног човека тамо који кад изађе из зграде види наоружаног Албанца који никада није био ту. Родом сам из Зубиног потока, моји су преци одатле. Изнад мог села Јасеновика летос су направили базу и стратешки изабрали позицију са које могу да упадну, хапсе, малтетирају народ. Они су ту направили базу, а никада ту, чак ни окупатор 1941. није имао базу. Пробили су пут преко шуме, спојили са Газиводом. Ту је народ изузетно забринут. Ипак, живим и радим са људима који су спремни да истрају- у даху изговара Јакшић.
Преноси нам да је веома поносан на своје пријатеље у Српском центру Беч који несебично помажу, посебно становнике енклава на Косову.
-Родила нам се идеја да у свим срединама где живе Срби на Косову оснујемо школице кошарке. Такође, и школицу енглеског и радионицу спортског новинарства. Желимо да покренемо спортски портал да деца могу да читају о својим активностима и успесима. У Српском центру Беч су моји пријатељи, поједини су студирали у Косовској Митровици и желе да помогну. Верујте, они су плакали два дана на Косову, поготово у енклавама. Велика је разлика између севера и југа. Сва помоћ је ишла преко наше цркве и Патријаршије и стигла до оних којима је најпотребнија. Стипендирају двадесетак ђака у енклавама, помогли су школи у Цевници у набавци опреме, једној породици да реновира кућу…- истиче Јакшић.
Одушевљени Кикиндом
Четврдесет четворо деце из Косовске Митровице, Звечана и Зубиног Потока боравило је у нашем граду од 9. до 13. јануара. Два клуба пријатељство су озваничила повељом о братимљењу, уз намере да се, уколико буде могуће, организује и узвратна посета кикиндских кошаркаша.
Школица прерасла у клуб
Јакшић ради у банци Поштанска штедионица. Као дугодишњи кошаркаш, пре три године покренуо је школицу кошарке. Пре годину дана прерасла је клуб „Центар“ који данас броји 110 чланова и има три такмичарске селекције. Љубав према овом спорту наследио је и његов син (9).
