U nekadašnjoj zgradi „Mikinice”, plesnim koracima mlade su učili Mika Katarivas, Jevrejin koji je u Kikindu došao posle rata, i njegova supruga Tereza, prva žena-motociklista u gradu.
Najpoznatije mesto za zabavu decenijama u Kikindi bilo je u zgradi Mikinice, na uglu Mokrinske i ulice Vojvode Putnika, u nekadašnjoj zgradi Zanatlijske zadruge. Zgrada je poticala iz vremena Monarhije i zbog oronulosti je predstavljala opasnost, pa je osamdesetih godina srušena.
Tereza je bila rođena u kikindskoj porodici Fa 1893. godine. Njeni roditelji imali su četrnaestoro dece. Njena baka, Ludovika Kristijan, bila je komornica grofa Esterhazija u Beču. U vreme Marije Terezije, porodica je dobila pseću kožu koju su dobijali oni kojima je dodeljivana plemićka titula.
Suprug Tereze Fa, Mika, bio je učitelj igranja. Po njima je zgrada nazvana Mikinica. Mika Katarivas bio je jevrejskog porekla, a u Kikindu je stigao sa primorja. Imao je školu plesa u Šibeniku. Novine koje su izlazile u tom dalmatinskom gradu „Hrvatska riječ”, 1909. objavile su oglas da je otvorena škola plesa i lepog i modernog ponašanja u prostorijama „Hrvatskog sokola”. Katarivas je u Veliku Kikindu došao odmah posle rata.
U radu mu je pomagala supruga Tereza koja je bila prva žena- motociklista u Velikoj Kikindi. Njene nećake, Katalin Gera i Ana Zubanov, kasnije će se sećati svoje tetke kao žene sa kacigom, na motoru, koja je uživala i u jahanju. Imala je svog konja i velikog belog psa.
Kako su pričale sugrađanki, publicistkinji Marti Ištvan, u školi se prvo učio tango, a zatim fokstrot, foks, polka, rumba, pa engleski valcer, koji je bio najteži.
„Devojke su sedele sa jedne strane sale, a sa druge mladići. Učitelj plesa bi lupio dlanovima i time bi započinjao ples. Onom ko nije hteo da pleše bi zapovedio. Nije bilo lenstvovanja. Videlo bi se kome ne ide, ali moja tetka bi to veštim kombinacijama rešavala. Sparivala bi ih sa takvima koji su već dobro igrali. Kada bi dečak dobro igrao, onda bi ga spajala sa jednom „drvenastom” devojkom i suprotno. Bila je jako odlučna”, pričala je o Terezi Ana Zubanov.
Školu plesa pohađali su najviše srednjoškolci, bilo ih je i iz šegrtske škole, dok devojke iz paorskih porodica nisu išle na ples.
Miku Katarivasa, učitelja plesa, deportovali su 1941. godine. Njegovo ime nalazi se među žrtvama holokausta. Tereza je držala časove plesa i posle rata. Preminula je 1973. godine u Kikindi.
O njenom plesnom umeću svedoči i sledeća anegdota. Kako se svojevremeno prisetila njena nećaka Katalin, na venčanju njihove sestre, tetka Tereza imala je 80 godina, ali je tako igrala tvist da je svakog zadivila.
Crnjanski o Miki
Miku pominje Miloš Crnjanski o tekstu o prisajedinjenju, koji je objavljen u Politici 1923. godine.
„Pod zapaljenom svećom sa Ciganima, sav crven u licu sedi Mika Katarivas i peva srpske ubojne pesme. Srnao i Orjuna. Srpska nacionalna omladina. Mika Katarivas je viđen član tog „užasnog” društva. Ustvari to je vrlo dobar čovek, sa kudravom kosom, beogradsko jevrejče. Veliki radikal, desna ruka Joce Budišinog. Bivši tanc majstor, sada trgovac haljina u Kikindi. Došao je od nekud posle oslobođenja i zadržava se tu, dobri i veseli čovek.
Kaže: ja često idem u Beograd, poznajem sve. I Vujčića, i Ninčića i Srškića (ministre u Vladi Nikole Pašića). Stalno sam na putu i živim samo za partiju. Viđam ih često, ali se oni prave da me ne poznaju.
-Ej Srškiću, zar me ne poznaješ.A kad sam te učio valcer?
Rukama maše, očima žmirka i pijucka. Ovdašnji ga Jevreji mrze”- napisao je Crnjanski.
(Izvori. V. Vujin, M. Ištvan)
