Malo šta je moglo da nadmaši nezapamćeni spektakl koji je pravo sa Divljeg zapada stigao u Veliku Kikindu tog leta 1906. godine. Vilijem Frederik Kodi (1846-1917), poznatiji kao Bufalo Bil bio je jahač „Poni Ekspresa“, plaćeni borac protiv Indijanaca, traper, lovac na bizone, oficir, kao i pozorišni glumac koji je 1882. osnovao nadaleko čuveni cirkus „Bufalo Bilov Divlji zapad”. Postao je prva zvezda vesterna, kasnije i junak romana i filmova.

Cirkus je išao na turneje po Sjedinjenim Državama i po zemljama Evrope. U toku druge evropske turneje Bufalo Bil je nastupao u Velikoj Kikindi, Velikom Bečkereku, Pančevu i Vršcu.

Cirkus legendarnog Bufalo Bila posetio je 5. jula 1906. godine Veliku Kikindu. Događaj su velikim reklamama najavile sve novine koje su tada izlazile. Amerikanci su radili odličnu reklamnu kampanju u svakom gradu pre gostovanja. Četrdeset i pet ljudi se isključivo bavilo promocijom. Američki „Bilbord“, koji je svoje čitaoce redovno obaveštavao o događajima sa turneje „Divljeg zapada“, pisao je da je događaj najavljen na  četiri jezika – srpskom, mađarskom, nemačkom i rumunskom, a da je zbog blizine granice sa Srbijom, publika dolazila i iz Beograda.

U mesto gostovanja dolazili su automobilima nekoliko dana ranije, lepili su plakate u gradu i okolnim selima, delili brošure građanima, a najsrećniji su dobijali i besplatne ulaznice. Radili su i kampanju „od vrata do vrata“.

Cirkus „Bufalo Bilov Divlji zapad“ u jednom mestu je obično gostovao jedan dan i davao dve predstave. Tako je bilo i u Velikoj Kikindi koja je tog 5. jula 1906. godine bila deo velikog sveta.

Trupa od skoro 500 ljudi i 200 životinja (uglavnom konja) putovala je vozom, noću. U Kikindu su stigli iz Segedina u pola četiri ujutro. Odmah su, uz prisustvo znatiželjnih varošana, na Vašarištu brzo i vešto montirali ogromnu cirkusku šatru koja je primala čak 7.500 posetilaca i već u dva popodne je mogla da počne prva predstava, beleži u svojoj knjizi „Kaži prstom“ istoričar Vladislav Vujin.

Najjeftinija ulaznica je koštala 2 krune (mesto u loži je bilo 8 kruna), a za 50 filera, ko je želeo, mogao je da prošeta kampom i vidi žonglere, klovnove, konje…

Najviše pažnje privlačilo je „100 Indijanaca iz Severne Amerike“. Bili su tu i Meksikanci i američki kauboji, Arapi i Kozaci. U Sadašnjosti je tačka „Najdrskiji svetski jahači“ opisana da su bili „pod ličnom upravom pukovnika Kodija, nenadmašivog u pucanju na svome, u galopu lancirajućem konju“. Prema novinama Nagy Kikinda, „Divlji zapad“ je više bio etnografska, nego cirkuska predstava. Kako je pisalo u reklami u Sadašnjosti, bila je to „najveća poučna izložba na svetu“.

Putujuća trupa koja oduzima dah

Cirkus Bufalo Bila  pobrao je golemu popularnost, kao i zaradu okupivši oko sebe ekipu koja oduzima dah. Bio je tu čuveni Bik Koji Sedi – poglavica od koga je i američka konjica zazirala, ,„Divlji Bil“ Hikok i Kalamiti Džejn. Eni Oukli je iz svoje „vinčesterke“ streljala karte bačene u vis i prepolovljavala tompuse u zubima svog supruga Frenka E. Batlera. Koga je tačno sve od ovih legendarnih junaka Divljeg zapada, publika u Velikoj Kikindi gledala, nažalost, nije ostalo zabeleženo.

Poznato je da su Mongoli, Gruzijci, Kozaci i Argentinski gaučo kauboji,  svi odreda bili deo spektakularne družine. Ipak, i pored  takvih spretnih ratnika sa svih strana sveta, glavna tačka predstave bili su Indijanci, koji bi obično glumili napad na doseljenike.

Kako je ostalo zabeleženo, turneja je bila unosna, ali istovremeno i jako naporna. Uglavnom zbog jezičke barijere kao i zbog političkih predrasuda i suvog vrućeg leta. Cirkus koji je putovao u 49 vagona, posle Mađarske i Austrije, produžio je za Nemačku, Belgiju i Poljsku.

Plamtele vatre, sevale strele

U spektakularnoj predstavi prikazano je kako Indijanci napadaju karavan doseljenika.  Konji su jurišali, strele letele na sve strane, vatra je osvetljavala arenu. Izgledalo je kao da ceo cirkus gori. Na drugoj strani Kozaci su prikazivali svoje konjaničke veštine, na trećoj su kauboji baratali lasom, na četvrtoj razbojnici su napadali poštansku kočiju. Bile su tu i predstave sa slonovima, lavovima, majmunima, medvedima, dok su četiri orkestra stalno svirala.

Sve se to odvijalo istovremeno. Bufalo Bil, koji je tada imao 60 godina, dugu belu bradu i kosu, u kaubojskom odelu i sa dva revolvera, dozvao bi dva gledaoca iz publike. Oni su bacali jaja u vis, a on ih je nepogrešivo pogađao iz pištolja. Na kraju predstave „izašla je grupa od 30 pajaca koji su počeli da se valjaju i izvode vesele bravure“.

U vreme kada su gradovi u ovom delu Evrope bili  još pod svetlima fenjera, cirkus je imao svoj generator koji pravi struju što je takođe izazvalo veliku pažnju.

Na kraju predstave – od prašine i barutnog dima, nije bilo gledaoca koji nije bio umazan i isprljan, ali niko se nije žalio.  Raskošne cirkuske predstave mamile su ljude iz svih društvenih slojeva, od poslovnog sveta i uticajnih građana iz političkog života, snalažljivih preduzetnika, raznih zanatlija, znatiželjnih radnika i seljaka, kao i špekulanata i džeparoša.

Posle Kikinde, Bečkerek

Mada, prema kasnijim izveštajima u lokalnim novinama nisu bila popunjena sva mesta, Kikinđani su bili zadovoljni i srećni što su videli velikog Bufalo Bila. Pogotovo su bili srećni lokalni ugostitelji koji su, tog vrelog 5. jula, dobro zaradili i prodali ogromne količine piva i klakera. Novinari su objavili da su bili zadovoljni i džeparoši koji su iskoristili gužvu.

Već u ponoć „Bufalo Bilov Divlji zapad “ se spakovao i vozom krenuo dalje. Kako je koja grupa završavala program, ekspresno se pakovala, tovarila konje, punila prikolice, pa je cirkus odmah po završetku kretao dalje na turneju, što je predstavljalo čudo od organizacije. Posle Kikinde, Bufalo Bil je „jahao“ u Bečkereku.

Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.