Časnom pojasu Presvete Bogorodice, jednoj od najpoštovanijih relikvija u pravoslavnom svetu, poklonilo se više od milion vernika u Hramu Svetog Save u Beogradu, gde je bio izložen 16 dana.

U višekilometarskim kolonama ljudi iz cele zemlje i inostranstva, koji su strpljivo čekali priliku da se poklone svetinji, bili su i Kikinđani. Svoje nezaboravne utiske, koji svedoče o posebnoj atmosferi zajedništva, vere i mira, podelili su sa čitaocima „Komune“ i KIKINDSKOG portala.

Nezaboravno i posebno emotivno iskustvo prenela nam je sugrađanka Jelena Sredić, koja je u Hramu Svetog Save bila sa svojim jednogodišnjim sinom Stefanom.
– U Beogradu smo bili od ranog jutra, a svetinji smo prišli tek uveče. Čekali smo više od 10 sati, ali mi to nije teško palo. Stefan je bio iznenađujuće miran. Taj trenutak kada uđete u Hram, taj mir i toplina, to se ne može opisati. Kada smo celivali pojas, osetila sam veliku radost i zahvalnost što smo imali tu priliku- priča Jelena.

– Iskreno, imala sam malo strah kako će sve izgledati, ali smo se ipak odlučili da krenemo. Porodica je bila uz mene, znala sam da će sve biti u redu. Stefan je uspeo i da odspava u kolicima. Bilo je lepo organizovano i sve je prošlo u miru i najboljem redu- prenosi nam svoje iskustvo mlada sugrađanka.

Darinka Maljugić iz Mokrina ističe da je ceo doživljaj bio izuzetan.
– Utisak je bio neverovatan, dostojanstven, miran, ispunjen nekim blaženstvom i spokojem. Niko nije bio nervozan, niko nije pravio probleme, čak ni porodice sa malom decom nisu želele da idu preko reda, iako im je to bilo omogućeno- ističe ona.

Dodaje da se ovakvo iskustvo ne može lako opisati rečima.
– To jednostavno mora da se doživi. To je zaista nešto što se pamti i jedinstvena prilika. Mi žene, na primer, ne možemo da odemo na Svetu Goru, ali je zato svetinja došla nama. Taj mali napor koji smo uložili uopšte nije bio teret, već blagoslovena prilika koju nisam želela da propustim- kaže Darinka Maljugić.

Posebne utiske u danu koji je protekao u dugom čekanju, ali i u strpljenju i razumevanju među vernicima, ima i Tanja Nožica.
– Mi smo čekali 12 sati. Stali smo u red u pola devet ujutru, a svetinji smo se poklonili oko pola devet uveče. Utisak je zaista neverovatan. Posebno me je dotaklo to strpljenje, jer se u Hramu zadržiš možda 10–15 minuta, a toliko sati čekaš da bi ušao i celivao pojas Presvete Bogorodice. Ljudi su dolazili iz Podgorice, Loznice, Sremske Mitrovice, Makedonije… Svi smo bili kao jedno- navodi Tanja Nožica.

Ističe da je čitava organizacija bila odlična i da su poneli utisak opšteg reda i mira.
– Svi smo došli sa istim ciljem, da uđemo u Hram, da se poklonimo i celivamo svetinju. Taj osećaj jedinstva i zajedništva se zaista osetio na svakom koraku. Svi su bili strpljivi i dostojanstveni- priča Nožica.

Prema predanju, Pojas Presvete Bogorodice jedina je sačuvana relikvija koja je pripadala Bogorodici, zbog čega ima posebno mesto u pravoslavnoj tradiciji. Vernici mu se vekovima obraćaju u molitvama, posebno za zdravlje, porod i duhovni mir.

Bogorodičin pojas čuva se u manastiru Vatoped na Svetoj Gori, gde predstavlja izuzetno važan deo duhovne baštine i tradicije pravoslavnog sveta.

J. C.