Часном појасу Пресвете Богородице, једној од најпоштованијих реликвија у православном свету, поклонило се више од милион верника у Храму Светог Саве у Београду, где је био изложен 16 дана.

У вишекилометарским колонама људи из целе земље и иностранства, који су стрпљиво чекали прилику да се поклоне светињи, били су и Кикинђани. Своје незаборавне утиске, који сведоче о посебној атмосфери заједништва, вере и мира, поделили су са читаоцима „Комуне“ и КИКИНДСКОГ портала.

Незаборавно и посебно емотивно искуство пренела нам је суграђанка Јелена Средић, која је у Храму Светог Саве била са својим једногодишњим сином Стефаном.
– У Београду смо били од раног јутра, а светињи смо пришли тек увече. Чекали смо више од 10 сати, али ми то није тешко пало. Стефан је био изненађујуће миран. Тај тренутак када уђете у Храм, тај мир и топлина, то се не може описати. Када смо целивали појас, осетила сам велику радост и захвалност што смо имали ту прилику- прича Јелена.

– Искрено, имала сам мало страх како ће све изгледати, али смо се ипак одлучили да кренемо. Породица је била уз мене, знала сам да ће све бити у реду. Стефан је успео и да одспава у колицима. Било је лепо организовано и све је прошло у миру и најбољем реду- преноси нам своје искуство млада суграђанка.

Даринка Маљугић из Мокрина истиче да је цео доживљај био изузетан.
– Утисак је био невероватан, достојанствен, миран, испуњен неким блаженством и спокојем. Нико није био нервозан, нико није правио проблеме, чак ни породице са малом децом нису желеле да иду преко реда, иако им је то било омогућено- истиче она.

Додаје да се овакво искуство не може лако описати речима.
– То једноставно мора да се доживи. То је заиста нешто што се памти и јединствена прилика. Ми жене, на пример, не можемо да одемо на Свету Гору, али је зато светиња дошла нама. Тај мали напор који смо уложили уопште није био терет, већ благословена прилика коју нисам желела да пропустим- каже Даринка Маљугић.

Посебне утиске у дану који је протекао у дугом чекању, али и у стрпљењу и разумевању међу верницима, има и Тања Ножица.
– Ми смо чекали 12 сати. Стали смо у ред у пола девет ујутру, а светињи смо се поклонили око пола девет увече. Утисак је заиста невероватан. Посебно ме је дотакло то стрпљење, јер се у Храму задржиш можда 10–15 минута, а толико сати чекаш да би ушао и целивао појас Пресвете Богородице. Људи су долазили из Подгорице, Лознице, Сремске Митровице, Македоније… Сви смо били као једно- наводи Тања Ножица.

Истиче да је читава организација била одлична и да су понели утисак општег реда и мира.
– Сви смо дошли са истим циљем, да уђемо у Храм, да се поклонимо и целивамо светињу. Тај осећај јединства и заједништва се заиста осетио на сваком кораку. Сви су били стрпљиви и достојанствени- прича Ножица.

Према предању, Појас Пресвете Богородице једина је сачувана реликвија која је припадала Богородици, због чега има посебно место у православној традицији. Верници му се вековима обраћају у молитвама, посебно за здравље, пород и духовни мир.

Богородичин појас чува се у манастиру Ватопед на Светој Гори, где представља изузетно важан део духовне баштине и традиције православног света.

Ј. Ц.