Ђорђе Балашевић је оставио много песама за сва времена. Ванвременске стихове и ноте бројне генерације носе испод коже. Потписао је обимну дискографију без лошег албума што је реткост и у интернационалним размерама. Његова професионална биографија названа „Панонски адмирал“ је емоционални водич кроз Ђолетово стваралаштво који стиже из пера чувеног новинара и музичког критичара Ивана Ивачковића.

-Ђолета сам познавао 35 година. У тренутку кад смо се упознали, средином осамдесетих у време Ђолетовог албума „Бездан“ ја сам већ увелико радио као новинар. Али сам избегавао сусрет са Ђолетом, као што сам избегавао сусрете са неким другим људима о којима сам писао, плашећи се да ти људи можда неће личити на своје песме. Вук Жугић ми се јавио и казао да Ђоле и ја морамо да се упознамо. То је било тих дана када сам чуо „Бездан“, лето 1986. Волео сам Ђолета и слушао његове претходне албуме, али „Бездан“ је био албум захваљујући коме је Ђоле мени постао посебан, категорија за себе. Утолико је страх да неће личити на своје песме био већи. Међутим, он се представио у дивном светлу као топао, срдачан и духовит човек, човек који личи на своје песме. Ни у једном од наредних сусрета тај утисак није био покварен. Не могу да судим о Ђолету као човеку начелно јер га нисам довољно добро познавао. Нико га није довољно добро познавао осим његове породице и неколицине пријатеља. Могу да говорим о својим искуствима. Сва моја искуства и наши сусрети, што професионални, што приватни, били су лепи. Најпре ћу га памтити као човека у којем су на фини и складан начин били помешани срдачност и грађанска отменост- прича Ивачковић.

Његов музички дар често је остајао у сенци његовог песништва, али то ништа не говори лоше о његовој музици, али много доброг говори о његовом песништву, каже аутор прве биографије великог кантаутора.

-Ђоле је био одличан певач са изузетним даром за мелодију. Не мора свако бити Карузо да бисмо рекли да је велики певач. Постоји и Коен. Ђоле је први из света популарне културе кога су поредили са академским песницима. Поредили су га и са Диланом.

Ивачковић је књигу о Балашевићу почео да пише пре три године, али је након његове изненадне смрти, мислио да ће рукопис остати недовршен.

-Најзаслужнији што је књига, ипак, угледала светлост дана су Биља Крстић, која је са Ђолетом давних дана чинила „Рани мраз“ Цаки Кравић, басиста, Вук Жигић који је организовао све Ђолетове концерте у Сава центру и Богица Мијатовић, новосадски новинар и вероватно највећи зналац Ђолетове каријере. Захваљујући њиховим подстицајима и охрабрењима ја сам успео да завршим књигу- искрен је Ивачковић који о наслову књиге каже:

-Ђоле је почео као панонски морнар, наиван момак који улази у грубу арену музичке индустрије, али је захваљујући свом изузетном дару, па и људима који су га окруживали, сјајним музичарима, завршио као прави адмирал у белој униформи који нам победоносно маше са свог Галеба.

Уз Ђолетове стихове и ноте, ово је обавезно штиво у ком ћете, крстарећи његовом раскошном дискографијом и збирком личних и колективних сећања, засигурно уживати. „Панонски адмирал“ је заслужени наклон оригиналној Балашевићевој уметности уз одсјаје једног времена чији је био сјајан и мудар хроничар.

Промоцију књиге у пуној сали Народне библиотеке „Јован Поповић“ , извођењем Балашевићевих песама употпунили су гимназијалци Емилија Сретеновић и Ђорђе Голић.