Мало коме је још увек јасно зашто је било потребно лажно представљати ПроГлас као иницијативу која нема везе са опозицијом и којој је тобоже било у циљу само позивање грађана да искористе своје бирачко право, кад је у старту било очито да је по среди много више од тога.
Најпре зато што су јавне личности које су представљале ПроГлас све до једне били исти они утицајни појединци који су у време протеста после мајских трагедија наступали и држали говоре на бини не би ли се изазвао ефекат да је, иако је на протест била позвала, а све говорнике „технички организовала“ управо опозиција, исти широко грађанског, а не уско опозиционог карактера.

Ово последње је рађено да би се вансеријски немили догађај, масовни злочин у Рибникару, који је као такав познат у свету, али се по први пут догађа у Србији, и који сам по себи, феноменолошки уопште не припада политичкој димензији, преко исте групе јавних личности, као манипулативног везивног ткива до опозиције, превео у тобоже пар еxцелленце политички догађај за који је крива и одговорна актуелна власт, и тако рекламирао широким масама. Та компонента протеста, то отровно и подло ткиво утицајних личности од професионалног интегритета, које је у том превођењу реализовало подвалу из неполитичког у политичко и превару над грађанима који су убеђивани да из племенитог сажаљења, туге и бола протестују за опште добро друштва, само је извучена и поново упрегнута пред изборе да им на сличан начин подвали и превари их да сада и гласају за ту исту опозицију. Баш ону чија ће листа носити идентично име као и протести – „Србија против насиља“ – и која ће, уместо лица политичара, на паноима истицати безличну масу са протеста коју поново треба преварити.

То нимало наивно, али ништа мање бизарно вређање интелигенције грађана Србије већ је пажљиво било испланирано одлуком Јунајтед медије, да ниједан њен медиј не емитује предизборни материјал ниједне политичке странке. Онда је настала формално нестраначка, али неформално политички опредељена иницијатива ПроГлас, најпре у тексту који је имао облик петиције, да би убрзо добила точкове и кренула пут турнеје и трибина, које ће ти исти медији покривати уживо и претварати у срж своје предизборне пропаганде, толико да је извештавање о активностима и порукама странака које учествују на изборима испало споредно. Тиме су секунде чисте политичке агитације против власти „на кварно“ постале секунде тобоже невиног позивања грађана да учествују на изборима, које, осим што се не рачунају у страначки програм, не подлежу ни посебној изборној тарифи, слично као што јој није подлегао ни пропагандни материјал кампање за бојкот избора 2020. године, који је Јунајтед медија тада преко ЈСП продукције омогућила лидеру Странке слободе и правде Драгану Ђиласу.

На инхерентно преварантском усуду ПроГласа тврдоглаво се инсистирало и истрајавало током читаве предизборне кампање, али и након ње, што је произвело неизбежну дисонанцу међу суштинским истомишљеницима. Тако је Иванка Поповић, бивша ректорка Универзитета у Београду, 19. новембра у емисији „Утисак недеље“ тврдила да ПроГлас није чак ни опозициони документ и да та иницијатива служи „да се искаже слободна воља сваког држављанина, а не за дириговано гласање“, док је пак уредница политичке рубрике у Данасу Јасмина Лукач, у тексту „Опозиција ће узети Београд“, 14. децембра о ПроГласу егзалтирано писала као о „манифесту антивучићевског активизма“. У осврту на изборе, колумниста Времена Драган Илић 21. децембра тврдио је да је „једину озбиљну кампању за главну опозициону странку/коалицију водила формално група интелектуалаца у кампањи ’ПроГлас’“ и тиме само поновио оно што је пре избора за Недељник 16. новембра писао Зоран Пановић, програмски директор Демостата: „ПроГлас је подршка опозиционој, проевропско-патриотској листи ’Србија против насиља’“.

И док су се историчарка Радина Вучетић у студију ТВ Н1 6. децембра или правник Милан Антонијевић на ТВ Прва, у друштву Александра Вучића и Биљане Србљановић, 14. децембра подједнако наивно бранили питањем „зашто власт види проблем у томе да већи број грађана изађе на изборе?“, политичар на листи „Србија против насиља“ Александар Јовановић Ћута 13. децембра, без икакве задршке, у разговору за Данас изјављује да не види никакву разлику између ПроГласа и опозиције. Нешто индиректнији у оценама били су уредник вести на ТВ Нова С Слободан Георгиев и писац Марко Видојковић, који сматрају да се између опозиције и ПроГласа не може ставити знак једнакости, да би га затим упоредили са својевремено отворено антирежимским покретом „Отпор“.

У тој неподношљивој бахатости варања и потцењивања грађана, која резултира самозаплитањем у глупост, истакла се и Маја Стојановић из Грађанских иницијатива, која је добила новац да, паралелно са ПроГласом, такође само мотивише студенте да искористе своје демократско право гласа, да би онда акцији дала паролу „Докле више“. Глумцу Амару Месићу, који је после догађаја у Рибникару београдским основцима поручио да лично председнику Србије могу да захвале што њихових другара више нема, да би после, уз подршку сајта нова.рс, смислио да је због тога изгубио улогу у серији „Игра судбине“, и који ће се убрзо придружити турнеји ПроГласа, изашао је 2. новембра у Данасу интервју под невероватним насловом „Не занима ме ко је на власти, само хоћу да живим нормално“. Његова колегиница Јелисавета Саблић у истом листу 29. новембра била је знатно смернија и практично доставила иструкције за гласање: „Ево, помоћи ћу вам, сигурно ћете знати за кога нећете… Будите опрезни и за то ’кога било’“, слично као и тужитељка Бојана Савовић која је у тексту „Нужни корак за оздрављење“ у Времену од 23. новембра маштала о томе да истовремено постане и судија која ће да лустрира, или како рече, врши „ветинг“ над припадницима режима.

Још 7. новембра, на представљању ове „нестраначке“ иницијативе у Медија центру, стање друштва, а самим тим и државе којом управља Вучић, окарактерисано је као „зверињак у којем се не жели живети“. Тај тон постао је одмах образац садржаја трибина, на којима се окупљеним грађанима на сваки могући начин наруживао свет у којем живе и наметала тескоба паралелне стварности, коју у глобалу и појединостима против актуелне власти већ годинама уназад производе и акумулирају Јунајтед медија и повезана гласила. После такве индоктринације и „убијања у појам“, од грађана би се на крају трибине једноставно тражило да на изборима гласају да се све то промени, подразумевајући против кога. Утицајне личности које су свој професионални интегритет ставиле на коцку да би чиниле овако нешто, као што су ономад људи попут Требјешанина, Ерића, Џамоње или Тошковића, упркос знању које имају, фалсификовали или ћутали о природи масовног злочина у Рибникару, кодификоване су збирним именом „интелектуалци“.

Учесница трибине одржане 20. новембра у Новом Саду, Маријана Пајванчић, како би мотивисала окупљене да гласају на изборима, изнела је паралелу са 1942. годином и побуном бака против фашизма у Босанском Петровцу, Зоран Кесић је тврдио да му није стало ни до чега осим до „смењивости власти“, а Извештај са трибине још то вече је скоцкан у Данасов прилог под насловом „Филип Ејдус: У Србији на сцени спин диктатура“. Тај Ејдус је пак себе и остале иницијаторе ПроГласа 8. новембра на ТВ Н1 сврстао у најпривилегованији слој друштва, да би пет дана касније, путујући на трибину у Зрењанину, Светлана Бојковић у комплету познатог модног произвођача изашла из возила да поздрави паоре који су блокирали пут и изјавила да су они и она у истом проблему.

Број посетилаца, посебно оних „који нису успели да уђу на трибину“ неукусно је преувеличаван као и током протеста, али и значај иницијативе, па је тако колумниста Данаса Ханибал Ковач 5. децембра написао да је турнеја ПроГласа значајнија него да дођу „Ролингстонси“ и држе концерте у сваком граду у Србији. Глумци су проглашавани за интелектуалце, а њихова политичка памет надувавана, те су Драган Бјелогрлић, популарни Бјела и његове мудролије са трибина једном чак четири дана заредом, од 28. новембра до 1. децембра, уз профилну слику коју му је урадила Јунајтед медија, завршили у Данасовој рубрици „Буди паметан“, раме уз раме са Фројдом, Марксом, Ничеом и другим значајним мислиоцима човечанства, чији се цитати ту обично наводе.

Највећи део порука које су ПроГлас и „Србија против насиља“ слали био је антирежимски, без конкретног плана и програма, камоли системских решења, па је једина разлика била у томе ко их преноси грађанима. Малигно ткиво утицајних личности имало је због тога функцију да, као и на протестима, попут богова који су сишли међу смртнике, засени грађане својом појавом и истовремено прикрије како непопуларна лица, тако још важније одсуство и трунке сувислог политичког садржаја опозиције. У тој диверзији која истура једно да би сакрила друго крије се централна претпоставка ПроГласа – да је некога довољно „развалити“ од антивучићевске пропаганде да би самим тим свој глас одмах дао некој другој опцији, о чијем политичком садржају нема ништа ни да сазна. А с обзиром на резултат и занемарљиво већу излазност у односу на прошлогодишње изборе, оно мало грађана Србије којима су успели да подвале, запамтиће им превару и на протестима и на изборима, и у некој следећој прилици се одужити осветом.

Иштван Каић, аналитичар медија

Информер