Знаш како сам у овој пустој Кикинди, као луд. Темишвар ми јако фали- пише свом побратиму деветнаестогодишњи Душан и одлучује да у Београду упише студије

„Било је у природи нашег оца у односу на децу нечег крутог и строгог што није дало да му се противречи, нечег силовитог и императивног, често неодмереног. У породици са много деце и мало прихода, обично се и нема времена ни пажње за посебне индивидуалности и нарочите душевности.” Тако је оца Косту, описао Спасоје Васиљев, Душанов млађи брат.

Након што се отац вратио са фронта, сукоб између њега и Душана  обележиће ту годину песникове младости. Отац је желео да наређује и контролише свог шеснаестогодишњег сина, а заправо је имао пред собом самосвесног младића који је у његовом одсуству бринуо о многољудној породици. О Душановом сукобу са оцем, брат ће написати:

„Хтео је да одређује време излазака и долазака своме ђачићу, а имао је да се носи са човеком економски независним који живи о свом руху и круху, па хоће и о својој глави. До сукоба је морало доћи неминовно. Покушај да отац силом успостави своју власт није успео јер се Душан није хтео свити. Репресалије да му се после одређеног времена ускрати осветљење и закључају врата као да су значиле сипати уље на ватру”.

То је доба Душанових првих љубави, младалачких заноса, немира, пркоса. У њему је осећање ниже друштвене вредности, јер је из сиромашне породице, али и снажна жеља да постане „неко”. Труди се да је увек лепо обучен и дотеран. Он је „несталан, али доброг срца, веселе природе, одушевљен за лепо, народност и веру”- како себе описује у причи посвећеној другу и касније побратиму Славку Игнији, са којим ће до краја живота остати добар и близак пријатељ.

Изморен горком, свакодневном борбом за егзистенцију, напорним радом и учењем, сукобом са преким и строгим оцем, Душан решење својих животних прилика види у суманутој одлуци- да оде на фронт. То му се чини као спасоносни излаз из породичне ситуације, школе која је за њега губила смисао, прозаичних послова, „од гажења по том животу цивила који стоје у непрегледним редовима у којима се гурају, гладују…” Фронт је за Душана, који је имао свега 16 година, деловао као нешто изнад живота и смрти.

Међутим, младићи који нису навршили 17 година нису могли у војску. Са истим одговором дочекан је и у Темишвару, Сегедину, Кикинди.

-Бадава сам ишао, трошио новац. Свуд су ме исмејали, матер им њину! Идем сад опет кући- поверио се у писму пријатељу. После „неуспелог” путешествија, осећа да „цео свој досадашњи живот мора да измени”.

-Више ћу писати, свирати и читати- забележио је млади песник.

Ускоро се његов најбољи пријатељ враћа из Дебрецина, ситуација са оцем се стишава, па Душана напуштају идеје да добровољно оде на фронт.

У јесен 1917. године похађао је четврти разред учитељске школе. Иако живи и ради у тешким приликама, у учењу иде у корак са другима. Оскудица и скупоћа нагнале су Васиљеве да гаје свилене бубе, па су сваког дана, Душан и Спасоје ишли да, до касно у ноћ, беру дудово лишће за бубе.

Довијајући се на разне начине да обезбеде основну егзистенцију, Васиљеви су имали и подстанара, ученика из Кикинде, који им је плаћао у намирницама. Са њим је Душан убрзо постао пријатељ. У школи је ускоро бивало боље. Наставник веронауке окупљао је у хору школску омладину. Душан се заљубио у једну ученицу, старију од њега, из богате породице. Желећи да постане „нешто ” у животу, марљиво чита и пише.

У тадашњем Темишвару су рат и све очигледнија пропаст аустријског царства подстицали људе на револт и побуну. Душан ће, између осталог, забележити:

„Данас је узрујана, раздражена, гладна светина лупала радње, пљачкала, урлала: хлеба, хлеба! Негде у суседству се убио старац оставивши цедуљу са речима: пет дана нисам окусио хлеба.”

Истовремено, виђа и сите и обезбеђене људе, за које нема ни рата ни глади. Сазрео прерано, под теретом тешкоћа и брига, свет око себе већ посматра очима скептика. Док се отац Коста и његова околина еуфорично радују поразима аустро-угарске војске, у њему расту сумње да се рат ипак не води у интересу човечанства и бољитка, него једног малог слоја људи.

Са непуних 18 година, добија диплому учитеља у основним школама са мађарским наставним језиком. Истог месеца, марта, позван је на тронедељну војну обуку у аустро-угарску војску, а већ у априлу послат на италијански фронт. У току су последњи покушаји Немачке и Аустро-Угарске да сломе савезничку војску. У аустријским рововима, у јесен 1918, Душан је дочекао италијанску офанзиву која је настала када је фронт почео да се распада, а војници сами враћају кући. Из Великог рата, млади песник вратио се као сведок сурових крвопролића и бесмисла ратних страдања, са маларијом и бронхитисом.

„Ја сам газио у крви до колена, и немам више снова…” написаће у својој чувеној и најпознатијој песми „Човек пева после рата”, објављеној 1920. у часопису „Мисао”. Својим стиховима исказаће сав бесмисао рата и стравичних страдања, дубоко разочарање, контрадикторност између идеала за које се борило и реалности која је уследила, револт читаве генерације…

У послератном Темишвару у који се враћа после рата, српска мањина радовала се освојеној слободи. Омладину је захватило националистичко одушевљење, а препирке су се, око опредељења за српство односно југословенство, неретко завршавале тучом.

Васиљев се запослио у Команди места као писар и тумач, касније је унапређен за деловођу. Постаје секретар новооснованог друштва „Кола младих Срба”, и вредан сарадник листа „Слога”. Предао се раду организујући темишварску омладину. Објављује песме, поеме, фељтоне, припрема позоришне комаде које је режирао и у којима је и глумио- у Змајеву „Шарану” Панту, а у Кочићевом „Јазавцу пред судом”- судију.

Међу онима који су, да би се изједначили са „правим” Србима, презимену додали „ић” или „вић”, био је и Душан. Извесно време, потписиваће се Васиљевић, а његов побратим Игнијић. Међутим, у ситуацији када је део друштва утонуо у мађарску културу, а многи били става да нејасна политичка ситуација изискује резервисаност, Васиљев није задовољан резултатима, иако је не само радо виђен младић у српским круговима већ и централна личност темишварске омладине.

-Сада тек видим, да једно-двогодишњи рад још није ништа. Ту се, брате, вековима треба знојити. Ми смо мислили да смо нешто постигли. Али то нешто од тих бољих осећаја тако је слабо, без снаге, без костију, без духа, да га и најмањи поветарац спири с ногу- записао је млади песник.

У Темишвару је био смештен српски гарнизон до лета 1919. године. Тада је град предат Румунима. Преморен, са све јачим знацима маларије и болести плућа, када је српска војска напустила Темишвар, заувек га напушта и Васиљев добивши уверење „да је дужност вршио похвално, а на раду био исправан и поштен”, те да се може „нашим властима препоручити као добар родољуб”.

Одлази у родну Кикинду, у којој је живео до своје једанаесте године. Претежно земљорадничко насеље, удаљено од главних културних токова не задовољава његове амбиције.

-Знаш како сам у овој пустој Кикинди, као луд. Темишвар ми јако фали- пише свом побратиму, те одлучује да у Београду упише студије. Да би се уписао на факултет, требало је најпре да положи гимназијску матуру. Међутим, пао је из српског језика и књижевности (према неким изворима из немачког).

Овај неуспех га је тешко погодио, али је по сваку цену желео да напусти „насеље крај Штеванчеве баре”.

ПРОФЕСОРОВА СУРЕВЊИВОСТ

Душан ће код куће испричати да га је професор на матури срушио због увреде пред сам испит. Док је стајао у ходнику замишљен, наишао је један млађи професор и започео са њим разговор.

„А ви сте Васиљевић, драго ми је. Али вас, нове књижевнике, некако гадно решета критика”- рече му професор.

„Боље и да нас грди, него да нас прећуткује, као што се то некима дешава”, одговорио је Васиљев касније се изненадивши када је видео истог тог професора, који је такође био песник, на полагању матуре.