Nakon što je tri decenije provela u Kanadi, sugrađanka Erika Banski vratila se u Kikindu. Još uvek, kako kaže, ne zna da li se vratila da ostane zauvek, ali bi to volela. Kako joj je majka Hilda Banski ostala sama, rešila je da sa 59 godina ode u penziju i vrati se svojim počecima.
– Nakon što sam osnovnu i srednju školu završila u Kikindi, u Novom Sadu studirala sam nemački jezik i književnost. Po završetku fakulteta zaposlila sam se u biblioteci Matice srpske. Posao me je ispunjavao, udala sam se, rodila ćerku Ines i imala sam lep život dok se nije pojavio rat devedesetih godina prošlog veka. Kada je moj suprug 1992. godine otišao u Hrvatsku, rat je stigao i na naš prag. Tada smo počeli intenzivno da razmišljamo o odlasku iz zemlje – priča Erika Banski.
Kanada je imigrantska zemlja i niko ne gleda akcenat, boju kože, versko opredeljenje. To, ali i tolerantni ljudi, su doprineli su da odaberu Kanadu, pre nego neku od evropskih zemalja koje su mnogo zatvorenije prema pridošlicama. Uspeli su u svojoj nameri i obreli na zapadu Kanade, u gradu Edmontonu. Tamo je ostala pune 24 godine, a poslednjih šest živela je u glavnom gradu, Otavi.
– U Kanadu sam otišla kao bibliotekar, a moj suprug kao elektroinženjer. Naše diplome, na žalost, nisu bile priznate, tako da sam iznova morala da se školujem. Upisala sam magistraturu iz nemačkog jezika i, pošto sam završila, shvatila sam da sa tim zvanjem ne mogu nigde da predajem. Tada sam rešila da završim magistraturu iz bibliotekarstva, nakon čega sam se zaposlila na Univerzitetu Alberte. Nije bilo lako jer sam uz studiranje morala da radim, a u Kanadi nema besplatnog školovanja. Uz malo dete to je bilo zaista teško. Tamo sam bila zaposlena do 2016. Godine, kada sam prihvatila ponudu da pređem na koledž Karlton – ističe naša sagovornica.
Na Karltonu je postala šef odeljenja i ovaj posao Erika je obavljala pet godina.
– Kada je došlo do toga da odlučim da li da konkurišem za još pet godina, shvatila sam da mi je važnije da se posvetim sebi i majci. Prošle godine vratila sam se u Kikindu i nisam zažalila. Za imigrante kažu da jednom nogom stoje u staroj, a drugoj nogom u novoj domovini i to je potpuno tačno. Kao imigrant život počinjete ispočetka, bez obzira na to koliko godina i znanja imate. Kada ste daleko, kao što sam ja bila, izgube se i roditelji i prijatelji i rodbina. Naša ćerka rasla je bez baka i deka i sa njima je bila leti, kada je mogla da ih poseti, ali to nije isto kao kada su oni konstantno prisutni u njenom i ona u njihovim životima – iskrena je Erika Banski.
Ljudi, na prvom mestu majka, prijatelji, rodbina, doprineli su odluci da se vrati.
– Oni koji nikada ne odu iz Srbije, smatraju da je život van nje obećana zemlja. Činjenica je da sam u Kanadi imala deset puta veći prihod, ali je isto toliko skuplji život. Možda je društvo tamo uređenije i bolje funkcioniše, ali odlaskom se izgubi lepo vreme jer je u Kanadi šest meseci zima, a u Edmontonu zima traje čak osam meseci. Ono što naši ljudi koji čitav život provedu ovde ne shvataju, jeste da treba gledati šta je lepo u životu, a ne šta nemaš. U Kanadi postoji izreka „Broj koliko imaš blagoslova“ i to nikada ne treba izgubiti iz svesti. Ima jako puno dobrih stvari u Srbiji, naročito sada, u odnosu na to kako je bilo devedesetih, kada smo otišli – dodala je Erika Banski.
Kaže da joj prija život u Kikindi jer može da se posveti sebi i svojim potrebama. Kuća u kojoj živi ima bezmalo 100 godina i bavi se njenim renoviranje, uživa u radu u bašti, putuje po Evropi.
– Kada se osvrneš, u životu je najvažnije da si zdrav, da imaš porodicu i prijatelje, da si srećan sa ljudima oko sebe – zaključila je naša sagovornica. – Ćerka Ines govori srpski, ali se oseća Kanađankom, s obzirom na to da je iz Srbije otišla sa tri godine.
Predsednica Nemačkog udruženja
Erika Banski prihvatila je da bude predsednica Nemačkog udruženja Kikinda. Priprema se za proslavu dvadesetogodišnjice, koja će biti obeležena koncertom soprana Pamele Kiš. Veče će biti posvećeno Vagneru, ali i drugim kompozitorima, i to je poklon članova ovog udruženja sugrađanima.
