Својевремено фудбалски репрезентативац који је прославио наш град и који има изузетно занимљиву спортску биографију, још увек није у спортској пензији. Наиме, Драган Жилић, прослављени голман, данас је тренер голмана у Немачкој, али понекад и сам обуче голманске рукавице и стане међу стативе. Био је, пре скоро две деценије, први репрезентативац Србије који је заиграо у хрватском фудбалском првенству, а и данас би то био велики куриозитет. У интервјуу за „Комуну“ осврнуо се на почетак каријере у ОФК Кикинди, као и на то како у својој колекцији, уз асистенцију Јовице Шкора, бившег играча „мале“ рускоселске „Црвене звезде“ има и скалп великог, истоименог београдског клуба.
Четири године сте бранили боје ОФК Кикинде. Да ли сте сентиментално везани за почетке каријере и сам клуб и град из којег сте потекли?
– У ОФК Кикинди сам почео као пионир да тренирам, са навршених 10 година, у лето 1985. године. Свакако да сам сентиментално везан за свој матични клуб, из њега сам се винуо у висине, наступао за кадетску селекцију Југославије 1989. и 1990. године. Сада мој син Лука гази мојим стопама и тражи своје место под сунцем. Покушавам саветима и у пракси да му приближим тежину, а и лепоту голманског посла.
Убрзо постајете запажени, прелазите у новосадску „Стару даму“, па сте се касније обрели у Бугарској. Дакле, прескочили сте престоничке великане. Случајно или је то био сплет околности?
– Било је понуда у то време и од Црвене звезде, али дугогодишњи контакт са Илијом Пантелићем ме је навео ка „Српској Атини”. Наравно да нисам погрешио, јер након две године боравка у Војводини дебитовао сам за А селекцију Југославије у пријатељском мечу против Бразила. Уз садашњег селектора Стојковића, Мијатовића, Јокановића и остале наше фудбалске величине. Јединствен осећај у сваком случају. После Војводине одлазим у софијски ЦСКА и после годину дана враћам се у земљу на гол смедеревског Сартида.
Били сте и члан чувене генерације Сартида која је скинула скалп Звезди у финалу националног купа. Сећате ли се те утакмице и данас?
— Успешне године су биле у Смедереву, фантастично извајан тим од стране тренера Јовице Шкора на почетку са Богдановићем, Мудринићем, Миросављевићем и осталима, крунисан је освајањем националног Купа 2003. године против Звезде у финалу уз препознатљив гол Марка Пантелића у продужецима.
Бранили сте и боје репрезентације, а куриозитет је да сте први фудбалер који је облачио дрес са грбом Србије, а обрео се у неком хрватском клубу. Ви сте прешли у Ријеку, можда најтолерантнији град у Хрватској али било је и отпора од навијачке групе „Армада“?
-Након Смедерева 2005. године прелазим у Ријеку. С почетка није баш деловало обећавајуће из разлога негодовања једног дела „Армаде“, навијачке групе из поменутог града, али у великој мери су допринеле и добре моје одбране да узаврела атмосфера спласне. На самом крају те прве сезоне на Кварнеру освајамо Куп у финалу против Вартекса. Раритет који се десио следеће сезоне под вођством тренера Брачуна је када сам постигао гол главом у 1/4 финалу Купа и то ме је поново ставило на насловнице регионалних медија.
Може ли да се пореди време кад сте ви бранили боје репрезентације и ово данашње време? Који су домети Стојковићевих пулена?
– Посматрајући с ове дистанце сматрам да садашња генерација наших момака који играју под државним грбом треба и мора да подигне лествицу на виши ниво пошто имају и знање и квалитет за највише домете. Мислим да ће то Пикси добро уклопити, пласирати се на Европско првенство и на самом такмичењу постићи дуго очекивани добар резултат.
Чиме се данас бавите, да ли сте још у фудбалу?
– Последњих седам година сам у Немачкој. Отворио сам приватну голманску школу, помало сам и активан на голу, колико ми године дозвољавају (смех). У питању је аматерски ранг, шеста лига немачког фудбала. Ускакао сам са позиције тренера голмана у локалном клубу када су два млада голмана били повређена. Не дам се још, али радије сам у последње време на трибинама.
Немања Савић
