Жири за доделу књижевне награде „Душан Васиљев“, у саставу Радован Влаховић, председник, Ђорђе Писарев и Селимир Радуловић једногласно је донео је одлуку да ово престижно књижевно признање припадне Симону Грабовцу, за књигу „Пропланак“ и Ненаду Шапоњи, за књигу „Срећна вода“.
Оцена жирија је да је реч о два песника који, десетлећима, посвећено обрађују српску песничку њиву, с даром и мером, и један и други, на свој начин.
Симон Грабовац се, као песник, очас нашао, профилишући се, својом првом песничком књигом „Кртичњак“, као један од најизразитијих гласова млађег српског песништва. Потом се предао лутању и трагању, не скрећући са стазе истинске песме и њених истинских извора. Човек (савремени) и песма су два истинска јунака његове нове књиге, две семантичке разјаснице које се укршћују и допуњују. Савремени човек, који не зна ко је, не зна штаће са собом, јер чак и његовим страхом владају други. Напуштен, сам, без идентитетског знака, он се креће, бесциљно, поскакујући, по горама и дубодолинама. Стога тражи (и налази) спас у јединственој уској капији речи,у (затрављеном) пропланку, који је само њему познат, у песми, која се храни једноставном сликом (сликом једноставности), која наставља свој живот инакон пропадања у гротло метафоре.
И с тога се пропланка, вели песник, не треба искобељати никада.Реч је о једној понесеној и жустрој, готово младалачкој, збирци, наједној страни, обогаћеној искуством и зрелошћу песника, на другој страни.Онога који вреба прилику да заћути, будући је реч, заправо, мукли крик, односно, сувишно понављање, па до њега, можда, није никада ни требало да дође.
„Срећна вода“ је један од срећнијих тренутака савременог српског песништва. Сагласно томе, и налог савременој (упрљаној) души да се купа уњој. На задњој страни корица ове књиге, у краћој (аутопоетичкој) белешци,песник вели да, у свету чедних душа, нема песме без метафизичког сабеседника. И да ништа тако добро не оплођује земљу песме као зрно туге. Штавише, вели он, у отиску истинског песника, туга призива радост, оверавајући да живот постоји. Стога је истинским отисак свих нас, који бауљамо светом брзих на плену и лаких на грабежу, следити веродостојни крет душе. Ауторова срећна вода је неухватљива вода, с јединственим током, јер, путујући ка њој, ми пловимо ка души, чедној, са знањем да је срећа воде ватра.
Ова се књига, добрим долом, утапа у основни ток реакултурализације српског духовног песништва, узев у обзир стиховне низове који су најнепосреднији реминисценција на искушења монашке и светоотачке литературе и монашке литературе. Тако ћемо се, у њој, суочити с јединственим науком да кад потонеш покушај да откријеш да пливаш, па кад то препознаш, једноставно, заборави да умеш, или, пак, с науком да и кад на облак слетиш почнеш да учиш да, изнова, ходаш. Све су то, као што смо рекли, искуства и искушења оних који ништа немају, а све поседују, тихих синова земље, којих свет није достојан. Напослетку, пливајући брзацима срећне воде аутор је, целином утиска, нашао реч, истинску реч, која може да га заштити, макар је чуо само у сну, или је, макар, опипао испод коже!
