Видовдан је за Србе велики и стари празник. По Закону о празницима, од 2001. године је државни празник и обележава се радно, у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару на Газиместану и представља сећање на погинуле у свим ратовима.
У црквеном календару је обележен црвеним словом. То је непокретни празник, увек се празнује 28. јуна.
У хришћанском календару не постоји светац с овим именом. Тек 1892. године Српска православна црква га је први пут унела као празник у своје календаре, стављајући га у заграду иза пророка Амоса и кнеза Лазара, чије је култове неговала.
Видовдан се прославља достојанствено, мирно, без весеља. У свим православним храмовима служи се парастос нашим војницима, палим на бојном пољу, и свим до данас пострадалим мученицима који су на разне начине живот дали за православну веру.
Празник је занимљив зато што се преплићу историјске чињенице са народним обичајима и веровањима, оличеним у развоју косовског мита упоредо са паганским култовима старог словенског божанства Вида који је сматран врховним божанством –„Богом над боговима“ а сви други богови тек полубоговима.
Међу Србима и свим Словенима веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра празником за очи, односно празником који „отвара очи“. По народном веровању, важно је шта ће се на овај дан видети, јер ће се касније баш у томе имати успеха.
На Видовдан се, према књигама и веровањима не ради у пољу – да кукуруз заметне клипове, ни у винограду – да се грожђе не сасуши и отпадне. Тог дана треба пробати и зрело воће. Верује се и да на Видовдан ваља започети ручне радове – плетење и везење.
Понегде се, до поднева, излази на гробља и доноси храна, обавезно риба. Видовданска трпеза ове године је посна, јер пада у време Петровског поста. Постоји и обичај да жене уочи Видовдана беру траву видовчицу и стављају је под јастук да би усниле свог изабраника.
Пре Другог светског рата, Видовдан је био последњи дан школске године.
