Андреј Анатољевич Панајев седео је у једно мајско предвечерје на клупи код цркве и пребирао по својој малој хавајској гитари. Утврђено је да спава код Соње и Николе који су регистровани домаћини у заједници „кауч сурфинга“ (бесплатно ноћење). Наредне вечери јављено је да свира укулеле у дворишту Театра „Гусани у магли“. Андреј је Рус који већ две године путује по свету са својим инструментом под мишком. Стопира и спава код добрих људи, а укулеле му донесу и понеку локалну валуту. Прича мирно и са осмехом. Када се „заглавимо“ у енглеском, прелазимо на руско-српски.

Има 29 година и до пре две године живео је у родном граду Набережније Челни, који има пола милиона становника и налази се у близини Казања. Андреј је кувар и осам година је радио у ресторану. А онда је последњи новац који је имао дао за укулеле и пошао у свет.

– Само сам радио и спавао, то је досадан живот. Решио сам да путујем, ауто-стопом, кад год је то могуће. Ноћим код добрих људи. За две године био сам у 16 земаља и стекао многе пријатеље. Путујем по осећају. Ако ми је негде лепо, задржим се, ако није, идем даље – каже Андреј.

Првих неколико месеци Андреј је истраживао своју земљу. Онда је отишао у Египат, а затим је открио и своју омиљену државу, у коју се стално враћа.

– У Египту је било мало лудо и страшно. Први пут сам био ван Русије. Било је људи који су хтели да ме преваре, воду сам, на почетку, плаћао пет пута скупље. Најлепше ми је било у Турској, тамо сам остао пет месеци. Храна је укусна, људи су јако гостољубиви и љубазни. Затим сам био у Грузији, у Босни, па у Србији. У Београду сам први пут остао само неколико дана и вратио сам се у Турску. Сада сам осетио да сам спреман за Србију и вратио сам се.

У међувремену, због санкција увдених Русији, Андрејев пасош постао је непожељан у многим државама. Избор дестинација се сузио, али само у Европи. Зато је путовање наставио по земљама за које му виза није потребна. Уследили су: Албанија, Црна Гора, Ирак, Индија, Азребејџан, Казахстан, Узбекистан, Таџикистан, Киргистан, Јордан.

– На почетку сам журио да што више тога видим, сада сам успорио. Када сам уморан, једноставно останем. Ако не нађем „кауч сурфинг“, будем у хостелу, а понекад ме локални људи позову код њих, тако је било у и Суботици. У муслиманским земљама можеш једноставно да питаш људе да преноћиш код њих и они те без проблема приме, поштују те као госта – објашњава. – У Ираку није баш безбедно, свуда је војска. Али је у Јордану било као у рају, тамо су дивни људи и пустиња је прелепа. Када сам слетео у Аман, стопирао сам код аеродрома. Зауставио се такси и ја сам му објаснио да немам новца. Он је рекао: „Нема проблема, брате“. Возио ме је четири сата по граду, купио ми кафу и сендвич. Затим сам кренуо кроз пустињу, у Сахам, стопирао сам. Човек се зауставио и дао ми новац за аутобуску карту и за храну.

Овога пута, каже, у Србији је већ био у Београду, Новом Саду, Сомбору, Суботици, одакле је стигао у Кикинду.

– Кикинда је пријатељски град. Једном сам живео на таквом месту и веома ми је драго што сам овде. Не волим велике градове, највише волим када је тихо и мирно, као овде. Кикинђани су срдачни и љубазни. Волим људе у Србији.

Андреј, без визе, у нашој земљи може да остане месец дана. Сада, каже, наставља до Зрењанина, Вршца, Ниша и Чачка.

– Није још готово. Лето ћу провести у Црној Гори, свираћу укулеле на обали. Желим затим да одем у Иран, па у Пакистан, а онда ћу видети куда даље.

Осим на лепоте предела кроз које неуморно путује, Андреј је усредсређен на људе. Његови утисци доводе предрасуде у питање.

– Људи су свуда исти и пријатељски су расположени. Сви желе породицу, кућу и новац. Не желим још да идем кући, добро ми је овако. Само уживам у животу.

Полако, без журбе, Андреј и његове укулеле настављају да стварају везе међу људима. Једнаки у сновима и тежњама, сви су сабрани у мислима једног младог Руса који је разумео најважније – на сваком месту у свету, само је доброта иста.