Classic Layout

saobracajna-policija-mup-4

Током предстојећих новогодишњих и божићних празника биће појачана контрола саобраћаја коју спроводи Управа саобраћајне полиције Министарства унутрашњих послова, а биће усмерена на најдоминантније прекршаје који доводе до саобраћајних незгода – прекорачење брзине и вожњу под дејством алкохола, рекао је за Тањуг мајор Александар Раденковић из Управе саобраћајне полиције.

“Појачана контрола саобраћаја почела је 27. децембра и ми ћемо је спроводити до 7. јануара наредне године. Разлог због којег се акција спроводи у овом периоду јесте како бисмо очували што повољније стање безбедности у саобраћају на нашим путевима”, рекао је он.

Како је навео, прошле године током празника то, нажалост, није био случај јер смо имали у свега осам дана више од 700 незгода, 15 погинулих лица, више од 400 повређених од чега 68 са тешким телесним повредама.

“Ове године по сваку цену желимо да избегнемо тај сценарио, рекао је мајор Раденковић, истичући да ће активности у контроли саобраћаја бити пре свега усмерене на оне прекршаје који највише утичу на настанак незгода, као што су прекорачење брзине и вожња под дејством алкохола.

Према његовим речима, прошле године је у року од само неколико дана више од 300 лица задржано у службеним просторијама, јер су возили са више од 1.20 промила акохола у крви.

“Апел свим нашим суграђанима је да уколико празнике прослављају уз конзумирање алкохола, нипошто након тога не седају за волан и не дозволе да једна погрешна одлука угрози живот”, рекао је мајор Раденковић.

Он је истакао да ће сви расположиви ресурси саобраћајне полиције, и материјални и нематеријални – људски, бити укључени у ову акцију.

“У периоду када већина грађана буде славила, наше колеге ће на терену дати свој максимум како би стање безбедности саобраћаја било што повољније”, рекао је мајор Раденковић.

(Извор: РТВ)

kikinda-grad

Нерадни дани су среда, 1. јануар и четвртак, 2. јануар. Многе установе и трговине скраћено ће радити у уторак, 31. децембра.

* FCC – кућни отпад одвозиће се по редовном распореду и 1. и 2. јануара;

* ПИЈАЦА – 1. јануара неће радити, 2. јануара ће бити отворена у уобичајеном радном времену, од 2 до 21 сата.

* ЈП „КИКИНДА“ – БЛАГАЈНА У ПИЈАЦИ – 31. децембра биће отворена до 12 сати, 1. и 2. јануар су нерадни дани.

* ПАРКИНГ – неће се наплаћивати од у среду и у четвртак, 1. и 2. јануара.

* АУТОБУСКИ САОБРАЋАЈ – 1. и 2. јануара – по реду вожње за недељу.

* ЖЕЛЕЗНИЧКИ САОБРАЋАЈ – 31. децембра изостаће долазак возова из Зрењанина и из Суботице у 21.54, односно 21.26 сати; 1. и 2. јануар – ред вожње за недељу.

* ТАКСИ ПРЕВОЗ – оба празнична дана наплаћиваће се по другој, скупљој тарифи, као недељом.

* ПОШТА – у среду, 1. јануара неће радити ниједна поштанска јединица, 2. јануара радиће се у главној пошти, у Генерала Драпшина улици, од 8 до 14 сати.

* ДОМ ЗДРАВЉА

– 31. децембар – све службе радиће скраћено, до 17 сати;

– 1. и 2 јануар – општа пракса – Друга здравствена станица од 7 до 19 сати;

– 1. и 2. јануар – здравствена заштита деце – Дечији диспанзер од 9 до 17 сати;

– 1. и 2. јануар – стоматолошка амбуланта – Друга здравствена станица од 7 до 14 сати – после 14 сати нема приправности.

Малопродајни објекти великих трговинских ланаца прехрамбеном робом ће, 31. децембра, радити скраћено, до 18 сати и неће бити отворени првог дана нове године. Већ 2. јануара радиће по уобичајеном радном времену.

Важни бројеви телефона налазе се на нашем порталу, у секцији сервисне информације.

(Фото: kikinda.org.rs)

basaid-fasada-1

У Дому пензионера у Башаиду завршена је адаптација фасаде. Овим послом заокружена је санација зграде коју користе најстарији мештани, истакао је председник Савета МЗ Бојан Микалачки.

-У протеклом периоду реконструисали смо просторије Дома пензионера које су биле у веома лошем стању. Обезбеђен је и нови намештај, столови, столице, кухиња, нови фрижидер, климе, нови телевизор. Урађен је и нови санитарни чвор, а обављени су и молерско-фарбарски радови. Сада је завршена и фасада, тако да наши најстарији мештани имају одличне услове за дружење – сазнајемо од Микалачког.

Радови су финансирани средствима месне заједнице, а у договору са пензионерима.

-У селу има доста пензионера који се свакодневно сакупљају у својим просторијама. Разговарају, проводе време заједно, друже се – додаје наш саговорник.

Оцењујући 2024. годину, Микалачки напомиње да је задовољан оним што је урађено у Башаиду.

-Почетком године решили смо дугогодишњи проблем. Изграђен је кружни ток на улазу и село из правца Зрењанина, што је и највећа инвестиција у селу протеклим годинама. Ова раскрсница била је такозвана „црна“ тачка и сви мештани били су за то да се реши питање безбедности на овом делу пута. Остало је да се простор озелени, а постоји и иницијатива да се у централном делу пребаци бели крст – каже Бојан Микалачки.

У 2025. години у буџету града опредељена су средства за наставак изградње капеле. До сада је објекат изидан и покривен, а наредна фаза подразумеваће увођење струје, воде, поставку столарије. У наредној години у плану је да се наставе радови на Дому културе.

-Спрат зграде је адаптиран, а кров који је прокишњавао је саниран. Преостало је да се уради приземље у ком се налази биоскопска сала, бина, као и просторије у којима планирамо да се налази галерија и етно соба. Неопходно је заменити подове, столарију, окречити. Осим поменутог потребно је адаптирати фасаду која је у катастрофалном стању – сазнајемо од Микалачког.

А.Ђ.

Milan-Micic

У наставку фељтона о Душану Васиљеву, његовом кратком и бурном животу, плодном стваралаштву и књижевном утицају на данашње ауторе, разговарали смо са овогодишњим добитником књижевне награде која носи име познатог песника, генералним секретаром Матице српске, историчарем и књижевником др Миланом Мицићем.

Ове године се обележава сто година од смрти песника, Кикинђанина Душана Васиљева. Искуство Великог рата и „гажење крви до колена” обележило је његову поетику и генерацију, а његова поезија прожета антиратним расположењем универзална је и актуелна и данас.

-Душан Васиљев је слика једне генерације рођене на заласку 19. века  и на  освиту новог 20. века. Епоха пре Великог рата била је пуна наде за човечанство; брз, до тада невероватан индустријски развитак, динамично време железнице, појава авиона, рендгена и филма , промена слике света, чинили су да човек тих деценија осети радост великих људских открића и оснажи веру у будућност света, у велики, континурирани људски напредак. Пред 1914. годину чинило се да светски прогрес не зна за границе; општа је била вера ондашњег човека у моћ науке.

Велики рат 1914. године почео је неочекивано. Нико није претпостављао да ће трајати тако дуго,  да ће бити таквог обима и интензитета и да ће донети  огромне људске жртве и масовна разарања. Генерација Душана Васиљева суочила се са поразом постојећег света, са разарањем дотадашњег морала и са новим светом који се рађао из те огромне људске кланице. Очај генерације која је преживела рат био је општи. Душан Васиљев и његово дело произашло је из тог великог уништења људских нада.

Све време он има осећања стида и кривице („ја сам живи симбол греха”) и из тога произилазe и његова побуна и револт. Његов животни усуд је предодредио и његову поезију?

-Осећање стида што је човек, прати Душана Васиљева  јер искуство рата ранило га је, као и целу његову генерацију. Стално присуство смрти, понирање у ништа, у празнину,  било је слика новог очајног света. Разарање живота, морала, духа потресло је дубоко Душана Васиљева. Из тог стања рађала се побуна, рађале су се његове антиратне песме  не слутећи да ће током 20. века још генерација Европљана пролазити кроз истоветну трауму. Очај је рађао побуну. Покољење које је прошло рат није имало шта да изгуби.

Мање је познато широј читалачкој публици да је Васиљев писао и новеле, приповетке и драме. У његовој заоставштини је и скица за роман?

-Свега двадесет и четири године живео је Душан Васиљев. Шта човек за тако кратко време може да уради сем да исцрта, можда, неку будућу скицу живота. Душан Васиљев је заустављен човек; човек који као и многи други из његовог покољења није успео да развије живот, да га живи , удише пуним плућима. Он је био песник прекинутих снова; човек који није стигао да разбукта своје таленте, већ више да их назначи.

Кроз његово стваралаштво снажно провејава и фигура мајке без које је Васиљев остао као осмогодишњак.

-Родитељи су основа сваког живота.Потреба за мајчинском топлином за коју је био ускраћен прати мисаони, емотивни и етички свет Душана Васиљева. У велики светски рат он је ушао као рањен човек услед недостатка мајчинске љубави. Слика мајке пратила га је у тој великој  глобалној катаклизми и њена судбина била је најдубљи слој његове људске патње.

Ванвременски талентован, самоникао стваралац и изузетно плодан аутор, био је цењен у различитим књижевним круговима. Ствара на периферији, ако се изузме период његовог кратког боравка у Београду.

-Без обзира на географију становања  свуда пулсира живот са својом препознатљивом бојом.  Периферија се налази у људима уске душе, тескобних видика и скученог срца. Уметник где год живи око њега траје живот у свој својој пуноћи. Душан Васиљев је трајао у годинама када је пуцала љуска једног света, а када се рађао други свет. Он је делио судбину, мишљење и ставове ондашњег европског човека. Његова емоција је кристално чиста, рањива и нежна.

Живео је Васиљев једно време у Темишвару, после у Ченеју. И Срби из румунског дела Баната негују сећање на великог песника.

-Срби у румунском Банату су наша банатска браћа. Свет који безгранично воли Србију и који гаји посебну емоцију према свему што је српско , јер то је њихово биће, њихов корен. Они се налазе у географији која је српској култури дала великане попут Доситеја Обрадовића, Саве Текелије. Црњански је растао у Темишвару. Душан Васиљев је део њиховог света који се после разграничења у годинама након Великог рата  развијао засебно у оквиру румунске државе, али у којем и данас више постоји онај аутохтони, стари Банат него у нашем , српском делу Баната. И Васиљев, као и други великани српске културе , део су њиховог самопрепознавања које значи идентитет и биће.

У бурној епохи у којој је живео постављане су нове границе, стваране нове државе, Банат је другачије „скројен”?

-Велики рат је повукао границу у Банату. Разграничење између Краљевине СХС и Румуније трајало је пуних пет година (1918- 1923). Банатска граница је вештачка и када се цртала и кројила правила је многе проблеме људима у свакодневном животу. Повлачена је у доба када се распала Аустроугарска  као велика и стара средњеевропска државна творевина и када су из њеног оквира настајале многе државе па и југословенска. Главни јунаци моје књиге прича „Чудо у Банату” за коју сам ове године добио престижну књижевну награду која носи име Душана Васиљева су банатски људи и граница управо  кројена у времену које описује моја проза.

Град Кикинда додељује награду Душан Васиљев чији сте лауреат. Колико је значајно на овај начин оживљавати стваралаштво Васиљева?

-Поносан сам што је моја књига прича „Чудо у Банату” ове године, када се обележава стогодишњица његовог одласка, добила награду са његовим именом. Ова књига прича разговара са њим, са његовим светом јер дешава се на широком простору Баната, у првим годинама после  Великог рата  када је у бурним токовима историје, нестанка старог царства и настанка нових држава пулсирало узнемирено биће банатског човека различитих вера и језика.

Јелена Црногорац

Фељтон je подржан средствима Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kozarci-paketici-(7)

Захваљујући ангажману свих добрих људи из Нових Козараца, протеклог викенда обезбеђени су пакетићи за децу сународника у јужној српској покрајини. Мештани су поново показали хуманост и добру вољу да оживе своје село. Овога пута организовали су турнир у пикаду и донирање пакетића.

– У Ватрогасном дому одржано је надметање на којем је учествовало 19 екипа – каже Илија Дакић, иницијатор и организатор акције. – Обрадовао нас је велики одзив учесника који су донирали уплатом котизације, као и свих мештана, који су донирали пакетиће, играчке, слатке и слане производе. Такмичење је одржано у препуној сали, а претходно су деца из места већ припремила све пакетиће од донација које су стизале и претходних дана. Свакоме од њих поклонили смо, такође, по пакетић, у знак захвалности. Још једном смо показали да смо живо село, а што је још битније, да смо сви били ту за децу с Космета.

Поред Дакића, организатори су били Милан Калембер, Срђан Марковић, Вук Вукмировић, Јован Лукач и Војин Лукач. Акција је предузета после договора са београдском организацијом “Сви за Космет”, и уз подршку Удружења жена „Нови Козарци“, Месне заједнице, Добровољног ватрогасног друштва и Српскe православне црквене општине у Новим Козарцима, односно јереја Николе Момирова.

– Организација је била на највишем могућем нивоу захваљујући и нашим пријатељима из Пикадо клуба “Мамути” из Кикинде који су донели опрему и помагали у такмичењу. Прикупљено је више од 30 хиљада динара и 70 пакетића који су, после такмичења, однесени у Цркву Светог Пророка Илије. Сутрадан, у недељу, сва помоћ је одвезена у Београд, у организацију „Сви за Космет“. Поносан сам на моје Козарчане и на њихов ангажман, посебно на најмлађе – каже Дакић.

Што се самог такмичења тиче, прво место освојила је екипа Јован Петрушић – Димитрије Војводић. Другопласирани су били Роланд Кути – Данијел Баба, док је екипа Бранко Галић – Саша Миросављев завршила надметање на трећем месту.

Новац и пакетићи придружени су донацијама из целе Србије и света које се сливају у организацију „Сви за Космет“ у масовној хуманитарној акцији „Пакетићи за децу на Косову и Метохији“ и биће, за празнике, испоручена малишанима. У оквиру акције помажу се и угрожене породице, деца из угрожених области, светиње и институције.

А у Новим Козарцима, каже Дакић, не посустају у прављењу квалитетних програма и већ најављују нове акције. Уједињени у овој хуманитарној активности, показали су велику спремност и пожртвованост за заједницу.

С. В. О.

saobracajne-dan-zrtava-(2)

На подручју Полицијске управе у Кикинди током викенда догодиле су се две саобраћајне незгоде у којима су три особе задобиле лакше телесне повреде. Настала је материјална штета у износу од 260.000 динара. Саобраћајна незгода се догодиле због радња возилом.
Због учињених саобраћајних прекршаја, захтеви за покретање прекршајног поступка поднети су против 18 учесника у саобраћају и издата су 72 прекршајна налога.

Истовремено, из саобраћаја је због управљања возилом под дејством алкохола и психоактивних супстанци искључено је 10 возача, од којих су две особе задржане у трајању до 12 часова, јер је измерена количина алкохола у организму прелазила границу од 1,20 промила алкохола у организму.

Такође, откривена су 23 прекршаја некоришћења сигурносног појаса, 10 прекршаја прекорачења дозвољене брзине кретања возила и 47 осталих прекршаја.

decija-nova-godina-(1)

Већ по традицији најмлађи суграђани први ће дочекати Нову годину. На Градском тргу, 31. децембра, програм почиње у 11.30 сати. Са окупљеним малишанима дружиће се глумци позоришта „Лане“, али и Деда Мраз и Снежна краљица.

Тачну у подне, уз одбројавање последњих десет секунди, биће дочакана Нова, 2025. година. И у самом позоришту „Лане“ такође ће бити организована журка за децу поводом Нове године у 14 часова.

posna-trpeza-hram-(3)

У храму Светих Козме и Дамјана трећу годину заредом организована је манифестација „Моја посна трпеза“. Поводом Божићног поста и Материца у светосавској сали приређена је изложба сланих и слатких посних јела, а било их је 54.

На трпези је било рибе, посног пребранца, посних пуњених паприка, сарме и пите. Посне специјалитете припремила је и Јасмина Зарић из Кикинде.

-Волим пост и посна јела. За изложбу сам донела куван кукуруз који није уобичајен у ово доба године, то ме подсећа на детињство јер ме је моја бака, када сам била мала, након клизања на леду, дочекивала управо са овим јелом. Направила сам и кифлице са пекмезом јер сам одрастала на овом слаткишу. Постим читав пост и није ми тешко – казала је Јасмина Зарић.

У част Материца, али и Детинца и Оца, породичних празника, организована је трећа посна трпеза, рекао је старешина храма, протојереј Бобан Петровић.

-Посебно смо радосни што се ове године нашем позиву одазвао велики број ресторана у Кикинди. Циљ нам је да едукујемо како вернике, тако и ресторане, како би на свом менију имали што разноврснију понуду посних јела. Сваке године одзив на нашу манифестацију је све већи. Увек нас изненади машта наших верника, а ово је прилика да за дружење, упознавање, али и размену рецепата – додао је отац Бобан Петровић.

У самом храму организовано је духовно вече на ком је беседио прота Иван Мучалов из Сечња, а верници су уживали и у песмама дечијег хора „Свети Јован Шангајски“.

А.Ђ.

dusan-i-milojka-portal

Ове стихове из наслова написаће млади песник, док покушава да се избори са узнапредовалом болешћу. Нада у оздрављење није га напуштала

Осамнаестогодишња Милојка Малетић вратила се из Новог Сада, по завршетку Више девојачке школе. Кућу ове црномањасте лепотице из добростојеће породице обилазе просци. Те 1920. године Ченеј има око 3.000 душа од којих су половина Срби, а половина Немци. Исти је то онај Ченеј у који је  Стеван Сремац довео два завађена попа, Ћиру и Спиру, приликом њиховог путовања владици у Темишвар.

Долазак младог и лепог учитеља Душана у мало место на обали старог Бегеја не пролази незапажено. Ченеј је за њега само привремено решење, чезне за Београдом у ком је као ванредни студент уписао Филозофски факултет и сарађивао са више књижевних часописа. У беди неусловних изнајмљених соба, грозничаво је писао стихове, покушавајући да се прехрани радећи као писар у адвокатској канцеларији. Његов књижевни таленат није био непримећен, али је млади песник остао скрајнут од утицајних литерарних кругова, никако не успевајући да објави збирку поезије.

Док машта за животом у великом граду, у Ченеју за њега свуда празнина и досада. Дани су тешки и дуги. И за Душаново крхко здравље, више би одговарало неко место у брдима, са чистијим ваздухом. Из рата се вратио са маларијом и болесним плућима.

Од три дугачка сокака у селу удаљеном петнаестак километара од Жомбоља, према Темишвару, главни је био калдрмисан и водио је на железничку станицу. Уз ту главну улицу паралелно је била српска улица на чијем се крају налазио и парохијски дом, српска црква и школа. Од школе до краја села није било ни две стотине метара, а свуда уоколо „непрегледна равница, испресецана многобројним путевима прашине лети, а у пролеће и у јесен претварана у блато”.

Девојачка разонода у Ченеју у то доба било је стајање на прозору, причаће касније Милојка о дану када је упознала свог будућег супруга. Једног поподнева, са сестром од тетке, гледала је низ шор, кад ето ти новог учитеља.

-Сестра га је познавала из Кикинде и Душан стаде изненађен сусретом. Поздравили смо се и упознали преко прозора. Рече да је чуо за мене, иако је свега четири дана у селу. И ја знам за вас, не остадох му дужна, читала сам ваше стихове у „Књижевном југу”- присећала се касније Милојка.

Висока осамнаестогодишњакиња, лепих и правилних црта лица, црних очију и тамне косе убрзо ће одушевити двадесетогодишњег учитеља Душана.

Најпре је из досаде пожелео да се нашали са Милојкиним удварачима, међу којима је био и његов колега, учитељ Влајнић, али се и сам у Милојку убрзо заљубио.

-Седим у соби и везем. Одужило се пре подне. Онда кроз отворен прозор чујем из далека- ке..ке..ке. То ђаци са љубимруке поздрављају учитеља. Ја се сва сметем. Душан се значи приближава нашој кући-причала је Милојка.

Женидба Душана Васиљева дошла је некако изненада и за његове нај­­ближе другове, можда и за њега самог. Просидба је уследила на Духове, а венчање 22. јула 1920.

„Те две најлепше небеске звезде, то су очи моје жене“- писаће песник. Милојка је за њега „скроз идеална, наивна и нежна”.

Душанова одлука о женидби, међутим, разљутила је његовог пријатеља и побратима Игнијића који га на чак тридесет седам страница малог формата кори, називајући овај поступак „пирамидалном глупошћу”. Сматрао је да Душан време у Ченеју треба да искористи за књижевни рад, рад са омладином и спремање испита, како би се вратио у Београд, својим плановима и амбицијама. Песник је, чинило му се, напокон постигао срећу за којом је жудео:

„Можеш ми веровати да сам ти друг добар и веран, и ја ти не желим ни са длаком већу срећу при женидби, него што сам је ја у Милојки нашао”, писао му је Васиљев.

Младенци се усељавају у школски стан. Тај период у Ченеју је, по свему судећи, био најведрији у његовом животу.

-Душан  ми је читао своје песме, а ја сам му била први критичар. Обично их је писао увече. После би сео крај мене на постељу и читао ми их. У то време, и ја сам писала песме, али сам после све бацила у ватру, јер Душанове су биле неупоредиво стварније и снажније- сведочила је Милојка о заједничком животу са песником.

Душан ради са ченејском омладином. Спрема позоришне комаде и доприноси оснивању омладинске читаонице. Његов рад у школи је оцењен повољно, књижевни рад напредује, сарадник је угледног часописа „Мисао”, материјално стање му се побољшава.

Стварност му ипак није још дуго наклоњена. Већ 1921. поново  униформа и пушка код далеког Кратова, на граници са Бугарском. Његова јединица била је појачање жандармерији са задатком да хвата бугарске комите. Такво служење војног рока није се много разликовало од ратног стања. Душаново већ нарушено здравље и болесна плућа тешко су могла да издрже војничке напоре. Молбе да се супруга Милојка постави за његовог заменика у школи, док је одсутан, нису уродиле плодом, иако га је на кратко замењивала у послу. Убрзо по повратку у Ченеј, уследио је опет војни позив, овога пута на вежбу у Панчеву.

-Непрекидна велика замарања учинила су да се болест јако погорша, те вежбу нисам могао издржати до краја- пише.

Након што је положио испит на Вишој педагошкој школи у Загребу, Душан одлази, за наставника Грађанске школе у Ковину. Убрзо по преузимању дужности, мораће на лекарске прегледе.

-Никада нећу заборавити наш растанак. Ноћ се већ давно била спустила, а ми никад да се растанемо. Добро смо знали да ћемо се после тешко виђати јер је румунска војска сваког часа требало да преузме власт у Ченеју. Наслућивали смо, да ће нас граница, можда, заувек раставити. Требало је да останем код својих родитеља у Ченеју, а он да оде код његових у Кикинду. Иако тешко болестан, пратио ме је далеко- до Чеконићевог дворца у Жомбољу, који је поприлично био удаљен од железничке станице. Говорила сам му да је преморен и да ме више не прати, али он је стално одуговлачио. Као да је предосећао да је то наш последњи сусрет.

У то време, лека за туберкулозу није било. Покушаји да оде на лечење у Словенију и Хрватску били су неуспешни. Одбили су га из Загреба, Тополшице, Голника, Сљемена. Позив из Шоштања стигао је прекасно.

У четири ујутру, 27. марта 1924, са непуне 24 године, Васиљев је умро. Тужну вест Милојки је телеграмом јавио Коста Васиљев, Душанов отац.

Сахрани на Мелином гробљу, није присуствовала. Није имала пасош како би допутовала у Кикинду.

САВЕСТАН УЧИТЕЉ

Према оцени коју је школски надзорник дао крајем 1921/22. године, Васиљев је савестан учитељ са правилним методама рада. У школи је успоставио примерен рад и дисциплину, са ученицима је постигао одличан успех из свих предмета, јер је предавао рационално, тако да су ђаци примали знање са разумевањем и вољом. Истакнут је и његов ревностан рад у разним гранама народног просвећивања.

ПАНДУРОВИЋ: ПОКОПАНА НАЈЛЕПША НАДА МЛАДЕ КЊИЖЕВНОСТИ

На скромној сахрани, није било никог из књижевног света. Сима Пандуровић послао је телеграм ожаливши смрт младог песника бираним речима:

„Први дани новога пролећа однели су нам најбољег од најмлађих песника. Са Душаном Васиљевим силазе у гроб све његове лепе способности, цео његов снажан и оригиналан поетски таленат, једно велико и чисто срце напуњено љубављу према човечанству, много младих и светлих дана. Застава његовог одушевљења за све лепо и праведно, савијена је и спуштена у земљу. Али је заједно са Душаном Васиљевим, покопана и најлепша нада наше младе књижевности.”

 

 

 

 

 

 

 

 

Milos-Stamenic-(2)

-Па ви у Кикинди можда и не знате да имате јако занимљиву и креативну особу, која потиче из вашег града – рече приликом сусрета с вашим извештачем познати ТВ водитељ Александар Филиповић – то је Душка Јовановић, а Новосађанима је добро знана под својим ди-џеј именом Looda Sosa.

Кренусмо тако трагом информације уваженог колеге и пронађосмо Луду Сосу на једном од њених многобројних музичких наступа. Додуше, своју каријеру је везала више за негдашњи центар Дунавске бановине, него за родни крај, па стога полуозбиљно каже: „За мене су у Кикинди чули само моји родитељи”.

Како ословити ову уметницу родно равноправним језиком, а да не буде пежоратив? Ди-џејица не иде, још мање у мушком роду ди-џеј, хм!? Зато јој се обратисмо по „народски”: ‘Ај ти Душка, што пушташ плоче, заврти мало уназад, да те се (под)сете твоји кикиндски познаници.

-У Кикинди сам завршила основну школу „Жарко Зрењанин”. Из тог периода памтим игранке, учитељицу Аницу Шаргин, вечиту четворку из математике, али и што сам још тада научила енглески за цео живот. Паралелно са основном, завршила сам и Музичку школу „Слободан Малбашки”, у класи професора Карастанковића, одсек клавир. Мене је примио у класу, иако сам по годишту била млађа, јер је осетио невероватну емоцију у мом извођењу. Никад нисам била технички прецизна, али су моји наступи увек имали позитиван набој и емоције-наводи Душка.

Фото: Милош Лакићевић

Требало је у тим младим годинама носити клавир на грбачи. Не у буквалном смислу, већ тај терет очекивања околине.

-План је био да наставим са клавиром даље, па сам суботом одлазила у Нови Сад на приватне часове, а онда сам и похађала курс код чувеног пијанисте Кемала Гекића. Нaкон тога сам се на такмичењу у Чешкој сусрела са неправдом и чињеницом да и нечија сујета игра важну улогу у коначном пласману и одлучујем да прекинем да се усавршавам на клавиру. Додатни разлог је представљала и чињеница да нисам видела себе као неког ко седи по 12 сати дневно за клавиром и вежба, а била сам и јединица, па нисам желела да се одвајам од родитеља. Остајем у Кикинди још четири године и уписујем гимназију, у којој ме је такође пратила четворка из математике.
Ипак, једном је морало да уследи одвајање од родитеља и родног града. О томе Душка приповеда да је одлучила да дипломира на Економском факултету и крене очевим стопама, касније је завршила и мастер, упркос четворки из математике која ју је пратила током читавог школовања до студија. На факултету (наопако било) није ту оцену поправила у петицу, него на много вишу.

Фото: Милош Стаменић

Добар просек је препоручује за посао у велепродаји, а после и у банци. Међутим, као и већина нас обичних смртника с ове стране шалтера, тако се и наша саговорница с друге стране стакла, разочарала у банку. Одабрала је зато да ипак буде иза стакла, али у диџејевској кабини.

-Кренула сам тада са „диџејингом”. Постала сам, што би рекла моја мајка- уметница на слободи. Усавршила сам се, уписала ди џеј школу пре шест година и одлучила да ми то буде занимање.

Иначе, електронска музика је моја страст. Тражена сам као ди-џеј, али и данас се за сваки сет спремам данима, некад и недељама- наводи наша саговорница, додајући да се никад није нудила, него је сами клубови траже.

– Радила сам на бинама са познатим именима наше и регионалне сцене, а један од мојих највећих успеха је Егзитов официјелни афтер парти, где сам радила у низу с великим именима европске ди-џеј сцене.

Осим електронске, Душка на сет листи има и дип хаус, потом техно, прогресив, али и афро правце. За крај јој упутисмо и неизбежно питање зашто је изабрала баш такво уметничко име?

-Луда (Looda) у мом имену је отуд што ми прави одступницу и имам изговор ако некад погрешим, а и трудим се да избором музике будем непредвидива и изненадим госте на сетовима. Соса, донекле одређује географско порекло, али на сет листи има и севдалинки, тако да сам и са те стране непредвидива.

У истом кључу је и њен одговор о својој будућности:

-Нисам љубитељ закуцаних циљева, јер ме ограничавају. Може да се деси да у животу пожелим и нешто друго да радим. Додуше, понекад је сасвим у реду оставити ствари таквим какве јесу, али живот сваког дана доноси нешто ново и штета је то пропустити- закључује Душка Јовановић алијас Looda Sosa.

Н. Савић

Фото: насловна -Милош Лакићевић

error: Content is protected !!