Србија

Nekoliko godina provedenih u inostranstvu napravi razliku, a kamoli dve decenije. Porodica Spasojević iz voćarskog sela Petrijevo, nadomak Smedereva, donosi nam svoju priču. Danas kroz selo užurbani seljaci razmenjuju utiske o godišnjem rodu, ali nije oduvek bilo tako. Tokom devedesetih, mnogi su sreću tražili drugde, pa je i Goran Spasojević 1994. godine otišao u Italiju.

Na putu koji ga je odveo do Verone, upoznao je Snežanu, od tada njegovu saputnicu i podršku u životu. Snežana je radila i po trećoj smeni u restoranu, a Goran u firmi za popravku paleta. Iako su zarađivali u Italiji, ulagali su u rodni kraj: kuća, garaža, krov, lokal, ali sve je nažalost ostajalo prazno. Kada nam se 2002. godine rodio sin Marko, pitala sam samu sebe“, priseća se Snežana, „kome sve ovo gradimo, ako nema ko da se vrati i da ovo zaista živi?“

Obim posla u firmi u kojoj je Goran radio stalno je rastao, pa je od običnog radnika stigao do koordinatora smene. „Naučio sam mnogo, ali i shvatio da, ako želim da napredujem, moram i sam nešto da pokrenem“, priseća se Goran. Uloživši svoje iskustvo, znanje i kapital, otvorio je sopstvenu firmu u Italiji za popravku i preradu paleta. Već u prvim godinama povezao se sa svetski poznatim lancima, što je maloj radionici dalo zamah. Kompanija je rasla, a sa njom i potreba za novim radnicima. „Počeli smo sa desetak zaposlenih, većinom stranaca, baš kao što sam i ja nekada bio. Dobro znam kako je kada si došljak i nemaš posao, zato sam želeo da dam šansu onima na istom mestu na kojem sam ja nekada bio“, kaže Goran.

Dobro poslovanje firme nije skrenulo porodicu od razmišljanja o budućnosti. Želeli su da njihov rad i ulaganja u Srbiji dobiju pravi nastavak, pa je misao o povratku rasla. Presudan trenutak došao je 2014. godine, kada ih je smrtni slučaj u porodici naveo da se vrate i zatvore firmu u Italiji. Povratak je doneo priliku da stečeno znanje i kapital ulože u novi posao. U Petrijevu, uz podršku supruge i pomoć sina, Goran pokreće trgovačku radnju u dugogodišnje praznom lokalu, želeći da mestu vrati život i ponudi sve „od igle do lokomotive“. Porodična posvećenost učinila je da posao brzo stane na noge i da se razvija iz dana u dan.

Na kraju, Goran je shvatio da uspeh nije samo u zaradi, već u tome da zadrži spokoj i gradi život i porodicu tamo gde zaista pripada.

Pogled redakcije portala Srpski ugao

Porodica Spasojević pokazuje da povratak u zavičaj može biti više od emotivne odluke, to je ulaganje u budućnost. Njihov primer svedoči da se znanje i iskustvo iz sveta mogu preneti kući, a uspeh meriti ne samo zaradom, već snagom da obnoviš svoje korene.

Piše: Stefan Bogdanović

(Izvor: srpskiugao.rs, foto: privatna arhiva)

Softverski inženjer Veljko Miljković osmislio je aplikaciju „Učimo Azbuku“, besplatni digitalni alat koji srpskoj deci širom sveta omogućava da kroz igru savladaju ćirilicu i ostanu povezani sa svojim nasleđem.

U svetu danas živi oko dva miliona Srba u dijaspori, a procenjuje se da stotine hiljada dece odrastaju daleko od domovine. Iako mnoga deca kod kuće govore srpski, problem nastaje kada se susretnu sa ćirilicom. Mnogi mališani ne umeju da pročitaju natpis na ulici, ime grada u kojem su rođeni njihovi roditelji ili čak svoje sopstveno ime napisano na maternjem pismu.

Upravo iz te potrebe nastala je ideja softverskog inženjera Veljka Miljkovića da razvije aplikaciju „Učimo Azbuku“, moderan i jednostavan način da deca nauče ćirilicu. Program je Miljkovićev poklon srpskom narodu i zasniva se na interaktivnim igrama, kvizovima i praktičnim zadacima koji olakšavaju usvajanje slova i reči.

Aplikacija nije samo tehničko pomagalo. Ona je podsećanje da je očuvanje pisma jednako važno kao i čuvanje jezika. Bez ćirilice, srpski jezik gubi svoj prepoznatljiv izraz i deo kulturnog identiteta. Zato je važno da srpska deca, ma gde živela, nauče da pišu i čitaju na pismu svojih predaka.

„Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“, pravilo koje je postavio Vuk Stefanović Karadžić dobija novu dimenziju u digitalnom svetu. Da je Vuk danas živ, verovatno bi bio ponosan što srpska deca od Kanade do Australije imaju mogućnost da uče ćirilicu putem aplikacije „Učimo Azbuku“.

Pogled redakcije portala Srpski ugao

Ćirilica je više od abecede, to je znak trajanja i pripadnosti. Aplikacija „Učimo Azbuku“ pruža deci u dijaspori priliku da sačuvaju jezik i tradiciju na način koji im je blizak i prirodan. Time se ne čuva samo pismo, već i veza sa korenima, a svaki naučen znak postaje nit koja povezuje buduće generacije sa Srbijom.

Izvor: Srpski ugao

Živeti dvadeset godina u inostranstvu i potom se vratiti u domovinu nije lako, ali je moguće. Iskustvo deli Stefan Bogdanović iz Smedereva, povratnik iz Italije, koji je nakon školovanja odlučio da se vrati u Srbiju.

„Priznajem, nije bilo lako“, kaže Stefan, „ali danas, posle skoro deset godina u Srbiji, ne bih želeo da ponovo odem.“ U malom italijanskom selu, njegova porodica bila je jedina srpska porodica, i na početku nisu bili lepo viđeni zbog toga što su stranci. Ljudi su govorili razne stvari, ali Stefan danas sa ponosom prolazi tim mestom, pokazujući da radom i trudom nisu ono što su mislili o njima. Nikada nije osećao stid što je Srbin, naprotiv, uvek je branio svoj identitet.

Seća se časa istorije u osmom razredu, kada je učiteljica govorila da je najveći sukob dvadesetog veka počeo zato što je Srbin ubio austrougarskog plemića. „Kao da smo mi Srbi krivi za sve te žrtve i razaranja“, kaže Stefan. „Stidljivo sam digao ruku i objasnio ono što mi je otac već pričao o pravim uzrocima sukoba.“ Na kraju se učiteljica zahvalila, a taj trenutak učinio ga je ponosnim jer je branio svoje ideale, iako je u knjizi pisalo drugačije.

Roditelji su mu oduvek govorili da, ako se ukaže šansa, treba da se vrati u Srbiju. Stefan objašnjava da se 2015. ta šansa pojavila, i odlučio je da ostane u Beogradu i upiše fakultet, dok su se roditelji i sestre vratili za Italiju. Iako je početak bio izazovan, brzo je pronašao prijatelje, sa kojima se i dan danas viđa i posećuje. Najveća prepreka bila mu je snalaženje u birokratiji, ali je u tim trenucima osetio koliko ljudi žele da pomognu kada vide nekoga u nevolji. Ova iskustva pokazala su mu koliko je važna zajednica i podrška prijatelja u novoj sredini.

Kasnije mu se pridružila devojka iz Češke, koja je danas njegova supruga, sa kojom ima sina i ćerku. Upoređujući život u Italiji i Srbiji, Stefan priznaje da su plate u Italiji veće, ali da su i troškovi života gotovo duplo veći nego u Srbiji, pa nijedan novac ne bi mogao da ga natera da napusti domovinu. Želi da njegova deca odrastaju u zdravoj sredini, gde se neguju porodica, prijateljstvo i prave vrednosti.

Ipak, Stefan priznaje da povratak nije doneo samo lične pobede. Jedini pravi poraz doživeo je na profesionalnom planu. Počeo je da piše vesti na italijanskom jeziku za jednu stranu firmu, ali posao od kuće ubrzo je postao monoton. Pratili su razne kanale i izjave, ali bez konkretnih terenskih zadataka. Kada je predložio da intervjuiše nekog iz italijanske zajednice u Srbiji, naišao je na odbijanje, jer rukovodstvo nije želelo da otkrije da novinari rade iz Srbije. „Osećao sam se bedno“, kaže Stefan. „Posao je možda bio dobar, ali kako ostati tamo gde poslodavac ne ceni pre svega svoje ljude, i to na nacionalnoj osnovi?“ Ubrzo je napustio taj posao i pronašao novu priliku u kompaniji koja posluje u okviru onlajn gaming industrije za italijansko tržište.

To iskustvo ga je, kaže, dodatno učvrstilo u odluci da ostane u Srbiji. Veruje da čovek ne sme da izgubi osećaj dostojanstva i pripadnosti, ma koliko finansijska sigurnost delovala primamljivo. „Koliko god zapadne zemlje mislile da smo zaostali, nekadašnji istočni blok je i dalje mentalno zdrav, dok zapad truli“, zaključuje Stefan.

Izvor: Srpski ugao

Kako prenosi portal Srpski ugao, u austrijskom gradiću Alpbah, u pokrajini Tirol, održana je tribina pod bombastičnim nazivom „Pumpaj! Protest kao otkucaj srca demokratije“, koja se pokazala kao još jedna u nizu političkih ofanziva protiv Srbije. U centru zbivanja dvojac od ranije poznat javnosti u Srbiji, Mihael Brandšteter i Beate Majnl Rajzinger, austrijski političari iz stranke NEOS, poznati po antisrpskim stavovima, pretnjama Republici Srpskoj i otvorenom zalaganju za rušenje države Srbije.

Brandšteter, omiljeni gost na N1 i redovan izvođač evropskih predavanja o „vladavini prava“, poručio je da „EU mora da pojača pritisak na režim u Beogradu“. Njegova partijska koleginica Majnl Rajzinger, ministarka diplomatije Austrije poznata po tome što se godinama meša u unutrašnja pitanja Srbije, sve je to nadgledala sa strane kao politički tutor.

Na toj sceni, rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić statirao je bez ijedne reči u odbranu institucije koju vodi. Sedeo je kao nemo odobrenje dok austrijski politički profiteri kleveću zemlju iz koje dolazi.
U ulozi „studenta“ pojavio se Srđan Hromiš, advokatski pripravnik u kancelariji koja zastupa Mariniku Tepić.

Događaj je dodatno osramotila i Vjosa Osmani, predsednica lažne države Kosovo, koja se u ulozi mentora obraćala „srpskim studentima“ i savetovala ih kako da se bore protiv sopstvene zemlje, pod budnim okom svojih bečkih sponzora, piše Srpski ugao.

Kad Austrijanci sa kolonijalnim ambicijama organizuju skup gde je tema Srbija, a „naši ljudi“ sede, klimaju glavom i ćute, to nije dijalog, već plan za razbijanje države.

Izvor: Srpski ugao