Србија

Неколико година проведених у иностранству направи разлику, а камоли две деценије. Породица Спасојевић из воћарског села Петријево, надомак Смедерева, доноси нам своју причу. Данас кроз село ужурбани сељаци размењују утиске о годишњем роду, али није одувек било тако. Током деведесетих, многи су срећу тражили другде, па је и Горан Спасојевић 1994. године отишао у Италију.

На путу који га је одвео до Вероне, упознао је Снежану, од тада његову сапутницу и подршку у животу. Снежана је радила и по трећој смени у ресторану, а Горан у фирми за поправку палета. Иако су зарађивали у Италији, улагали су у родни крај: кућа, гаража, кров, локал, али све је нажалост остајало празно. Када нам се 2002. године родио син Марко, питала сам саму себе“, присећа се Снежана, „коме све ово градимо, ако нема ко да се врати и да ово заиста живи?“

Обим посла у фирми у којој је Горан радио стално је растао, па је од обичног радника стигао до координатора смене. „Научио сам много, али и схватио да, ако желим да напредујем, морам и сам нешто да покренем“, присећа се Горан. Уложивши своје искуство, знање и капитал, отворио је сопствену фирму у Италији за поправку и прераду палета. Већ у првим годинама повезао се са светски познатим ланцима, што је малој радионици дало замах. Компанија је расла, а са њом и потреба за новим радницима. „Почели смо са десетак запослених, већином странаца, баш као што сам и ја некада био. Добро знам како је када си дошљак и немаш посао, зато сам желео да дам шансу онима на истом месту на којем сам ја некада био“, каже Горан.

Добро пословање фирме није скренуло породицу од размишљања о будућности. Желели су да њихов рад и улагања у Србији добију прави наставак, па је мисао о повратку расла. Пресудан тренутак дошао је 2014. године, када их је смртни случај у породици навео да се врате и затворе фирму у Италији. Повратак је донео прилику да стечено знање и капитал уложе у нови посао. У Петријеву, уз подршку супруге и помоћ сина, Горан покреће трговачку радњу у дугогодишње празном локалу, желећи да месту врати живот и понуди све „од игле до локомотиве“. Породична посвећеност учинила је да посао брзо стане на ноге и да се развија из дана у дан.

На крају, Горан је схватио да успех није само у заради, већ у томе да задржи спокој и гради живот и породицу тамо где заиста припада.

Поглед редакције портала Српски угао

Породица Спасојевић показује да повратак у завичај може бити више од емотивне одлуке, то је улагање у будућност. Њихов пример сведочи да се знање и искуство из света могу пренети кући, а успех мерити не само зарадом, већ снагом да обновиш своје корене.

Пише: Стефан Богдановић

(Извор: српскиугао.рс, фото: приватна архива)

Софтверски инжењер Вељко Миљковић осмислио је апликацију „Учимо Азбуку“, бесплатни дигитални алат који српској деци широм света омогућава да кроз игру савладају ћирилицу и остану повезани са својим наслеђем.

У свету данас живи око два милиона Срба у дијаспори, а процењује се да стотине хиљада деце одрастају далеко од домовине. Иако многа деца код куће говоре српски, проблем настаје када се сусретну са ћирилицом. Многи малишани не умеју да прочитају натпис на улици, име града у којем су рођени њихови родитељи или чак своје сопствено име написано на матерњем писму.

Управо из те потребе настала је идеја софтверског инжењера Вељка Миљковића да развије апликацију „Учимо Азбуку“, модеран и једноставан начин да деца науче ћирилицу. Програм је Миљковићев поклон српском народу и заснива се на интерактивним играма, квизовима и практичним задацима који олакшавају усвајање слова и речи.

Апликација није само техничко помагало. Она је подсећање да је очување писма једнако важно као и чување језика. Без ћирилице, српски језик губи свој препознатљив израз и део културног идентитета. Зато је важно да српска деца, ма где живела, науче да пишу и читају на писму својих предака.

„Пиши као што говориш, читај као што је написано“, правило које је поставио Вук Стефановић Караџић добија нову димензију у дигиталном свету. Да је Вук данас жив, вероватно би био поносан што српска деца од Канаде до Аустралије имају могућност да уче ћирилицу путем апликације „Учимо Азбуку“.

Поглед редакције портала Српски угао

Ћирилица је више од абецеде, то је знак трајања и припадности. Апликација „Учимо Азбуку“ пружа деци у дијаспори прилику да сачувају језик и традицију на начин који им је близак и природан. Тиме се не чува само писмо, већ и веза са коренима, а сваки научен знак постаје нит која повезује будуће генерације са Србијом.

Извор: Српски угао

Живети двадесет година у иностранству и потом се вратити у домовину није лако, али је могуће. Искуство дели Стефан Богдановић из Смедерева, повратник из Италије, који је након школовања одлучио да се врати у Србију.

„Признајем, није било лако“, каже Стефан, „али данас, после скоро десет година у Србији, не бих желео да поново одем.“ У малом италијанском селу, његова породица била је једина српска породица, и на почетку нису били лепо виђени због тога што су странци. Људи су говорили разне ствари, али Стефан данас са поносом пролази тим местом, показујући да радом и трудом нису оно што су мислили о њима. Никада није осећао стид што је Србин, напротив, увек је бранио свој идентитет.

Сећа се часа историје у осмом разреду, када је учитељица говорила да је највећи сукоб двадесетог века почео зато што је Србин убио аустроугарског племића. „Као да смо ми Срби криви за све те жртве и разарања“, каже Стефан. „Стидљиво сам дигао руку и објаснио оно што ми је отац већ причао о правим узроцима сукоба.“ На крају се учитељица захвалила, а тај тренутак учинио га је поносним јер је бранио своје идеале, иако је у књизи писало другачије.

Родитељи су му одувек говорили да, ако се укаже шанса, треба да се врати у Србију. Стефан објашњава да се 2015. та шанса појавила, и одлучио је да остане у Београду и упише факултет, док су се родитељи и сестре вратили за Италију. Иако је почетак био изазован, брзо је пронашао пријатеље, са којима се и дан данас виђа и посећује. Највећа препрека била му је сналажење у бирократији, али је у тим тренуцима осетио колико људи желе да помогну када виде некога у невољи. Ова искуства показала су му колико је важна заједница и подршка пријатеља у новој средини.

Касније му се придружила девојка из Чешке, која је данас његова супруга, са којом има сина и ћерку. Упоређујући живот у Италији и Србији, Стефан признаје да су плате у Италији веће, али да су и трошкови живота готово дупло већи него у Србији, па ниједан новац не би могао да га натера да напусти домовину. Жели да његова деца одрастају у здравој средини, где се негују породица, пријатељство и праве вредности.

Ипак, Стефан признаје да повратак није донео само личне победе. Једини прави пораз доживео је на професионалном плану. Почео је да пише вести на италијанском језику за једну страну фирму, али посао од куће убрзо је постао монотон. Пратили су разне канале и изјаве, али без конкретних теренских задатака. Када је предложио да интервјуише неког из италијанске заједнице у Србији, наишао је на одбијање, јер руководство није желело да открије да новинари раде из Србије. „Осећао сам се бедно“, каже Стефан. „Посао је можда био добар, али како остати тамо где послодавац не цени пре свега своје људе, и то на националној основи?“ Убрзо је напустио тај посао и пронашао нову прилику у компанији која послује у оквиру онлајн гаминг индустрије за италијанско тржиште.

То искуство га је, каже, додатно учврстило у одлуци да остане у Србији. Верује да човек не сме да изгуби осећај достојанства и припадности, ма колико финансијска сигурност деловала примамљиво. „Колико год западне земље мислиле да смо заостали, некадашњи источни блок је и даље ментално здрав, док запад трули“, закључује Стефан.

Извор: Српски угао

Како преноси портал Српски угао, у аустријском градићу Алпбах, у покрајини Тирол, одржана је трибина под бомбастичним називом „Пумпај! Протест као откуцај срца демократије“, која се показала као још једна у низу политичких офанзива против Србије. У центру збивања двојац од раније познат јавности у Србији, Михаел Брандштетер и Беате Мајнл Рајзингер, аустријски политичари из странке НЕОС, познати по антисрпским ставовима, претњама Републици Српској и отвореном залагању за рушење државе Србије.

Брандштетер, омиљени гост на Н1 и редован извођач европских предавања о „владавини права“, поручио је да „ЕУ мора да појача притисак на режим у Београду“. Његова партијска колегиница Мајнл Рајзингер, министарка дипломатије Аустрије позната по томе што се годинама меша у унутрашња питања Србије, све је то надгледала са стране као политички тутор.

На тој сцени, ректор Универзитета у Београду Владан Ђокић статирао је без иједне речи у одбрану институције коју води. Седео је као немо одобрење док аустријски политички профитери клевећу земљу из које долази.
У улози „студента“ појавио се Срђан Хромиш, адвокатски приправник у канцеларији која заступа Маринику Тепић.

Догађај је додатно осрамотила и Вјоса Османи, председница лажне државе Косово, која се у улози ментора обраћала „српским студентима“ и саветовала их како да се боре против сопствене земље, под будним оком својих бечких спонзора, пише Српски угао.

Кад Аустријанци са колонијалним амбицијама организују скуп где је тема Србија, а „наши људи“ седе, климају главом и ћуте, то није дијалог, већ план за разбијање државе.

Извор: Српски угао