Кад су ми честитали рођендан и одлазак у пензију 15. децембра, играли смо „Ординацију”, а колеге су ми приредиле мало изненађење. Рекао сам им: ја сам ту, ако треба ћераћемо се још
На даскама које живот значе је од давне 1976. године. Са више од 2.200 одиграних представа и 84 премијере, овдашњој публици је добро знан и радо виђен на сцени, као и на тв екранима и филмском платну. Петнаестог децембра прошле године, на свој 65. рођендан, отишао је у пензију, али то никако не значи његов раскид ни са глумом ни са кикиндским Народним позориштем.
У овој театарској кући, убедљиви је рекордер по броју одиграних представа. Надимак Рус носи од кад зна за себе- било да су за њега у дечачким данима говорили да је „јак као Рус” или да, у игри „гађа као Рус” јер је толико прецизно погађао новчиће и палидрвца.
У позоришту је радио и као шеф технике, организатор, креирао сценографска решења.
Како сте упловили у глумачке воде? Да ли је глума била младалачка жеља и љубав?
– Игром случаја, још као основац бавио сам се рецитовањем, а у вишим разредима основне ишао сам и на такмичења, стигао до републичког нивоа. Била је то полазна тачка. Наставница српскохрватског Даринка Коледин ме је позвала и договорила сусрет са мени и данас веома драгим, дугогодишњим управником позоришта Браниславом Шибулом. У младалачким данима, глума је ишла заједно са спортом, кошарком коју сам волео и играо низ година.
И толико су вам те „даске које живот значе” прирасле к срцу да више нисте ни силазили с њих?
– Не, осим паузе када сам био на одлужењу војног рока. У књизи Саве Савина занимљив податак је да 10 година живота треба бити у позоришту за 1000 одиграних представа.
Хоћете ли наставити да играте?
– Хоћу. Кад су ми честитали рођендан и одлазак у пензију 15. децембра, играли смо „Ординацију” тог дана, а колеге су ми приредиле мало изнанађење. Рекао сам им: ја сам ту, ако треба ћераћемо се још. У ствари све зависи од позоришта, колико ћу бити потребан.
Која вам је најдража улога?
– Глумац ако озбиљно приступа свом позиву, онда би свака улога требало да буде драга. Наравно, разлика је у тежини и у томе шта захтева. Има улога које боље легну, или се боље изнесу на сцени, прихвате од публике. Трудио сам се да, и ако је мала улога да се запамти, остане упечатљива, да се верно дочара лик који тражи редитељ. Има представа са којима смо се такмичили са најбољим позориштима из тадашње Југославије, али памтим и улоге из других комада које су ми такође остале урезане у сећање и драге. „Ожалошћена породица” је практично преломила да позориште пређе из аматерског у професионални статус. Наравно, то је и због низа представа које су претходиле. Потом „Радован Трећи” који сви памтимо по Зорану Радмиловићу, а на нашој сцени је био постављен у другачијем виђењу. Улога у „Полицајцима” такође је остала упамћена и награђена. Наравно и „Извол’те у Сакуле” са ликом јунака из Лике. Кад смо играли Сакуле у Сакулама, писац Зоран Петровић ми је поклонио књигу и у посвети написао: „Најбољем јунаку из Лике, а у мојим Сакулама”. Остану заиста лепе и драге успомене.
Иако су глумцима ван Београда и Новог Сада мање доступни ангажмани на телевизији и на филму, ви имате низ остварених улога? Како је долазило до сарадње?
– Имао сам срећу, без обзира што смо ван центара, прилично сам снимао. Продуцентима и редитељима јесте једноставније да ангажују неког ко им је ближе. Будеш испуњен кад желе и траже баш тебе. Са Гораном Марковићем сам радио „Турнеју” и „Фалсификатора”, са заиста врхунском глумачком екипом. Претпрошле године био сам ангажован у филму „Џем од кавијара”, прошле је уследио „Мачји крик”. Имао сам лепу епизодну улогу и у серији о Иви Андрићу „Нобеловац”, која би на пролеће требало да крене на РТС-у.
Глумили сте и у серијама „Јесен стиже, дуњо моја”, „Јагодићи”, „Шетња са лавом”, „Црна свадба” итд. Каква је разлика глумити у позоришту и радити снимајуће пројекте?
– У позоришту када се спрема улога, то траје 35, 40, 45 проба, колико је потребно, али за серију се добије улога и нема толико времена да се са редитељем прича о томе шта се жели. У најкраћем се то договара, на сету се то још може поправити и то је то. У позоришту можеш да кренеш од супротног, па да се евентуално редитељ сложи да је то бољи пут. На снимањима се то не ради, већ се испуњавају задаци.
Ко су вам глумачки узори односно ког глумца посебно цените?
– Од свих, најдражи и најближи ми је био легендарни Павле Вујисић. „Човек из народа” који је све одиграо са толиком природношћу. Његова глума је зрачила невероватном лакоћом. То је суштина. Није све у лепоти, кључ је у природности. Камера је око које све види и запажа и ту се ништа не може сакрити.
Каква је кикиндска публика?
– Мени је веома драга јер смо толико година заједно. Мој утисак је да већина жели више да оде у позориште да се насмеје и забави, и такве комаде публика радо гледа више пута. Ипак, позориште мора да има на репертоару и представе такмичарског карактера- за селекторе и фестивале, али мора се водити рачуна и о публици. Мало позоришта има представе које игра по 50 пута, а ми имамо и оне које смо играли 100 и 150 пута.
Члан сте Савета Месне заједнице Наково. Шта вас је мотивисало да се ангажујете у тој улози?
– Прихватио сам да се ангажујем како бисмо нешто оставили деци, поред онога што Наково има. Била је потребе за спортско-рекреативним центром, осим стадиона Полета, који је ту одавно. Решили смо да сметлиште на ободу села очистимо, пошумимо, ископамо језеро, направимо садржаје за децу и остале мештане. Рекао бих да смо урадили много. Ту је сад језеро, наткривена тераса, дечије игралиште, терен. Настављамо даље.
НАГРАДЕ
Издвајамо неке од награда које је овај кикиндски глумац добио током безмало пола века на театарској сцени:
- Октобарска награда града Кикинде
- Награда за глуму, у представи „Полицајци” 1985.год. на 26. Сусретима аматерских позоришних друштава Војводине. Награда додељена одлуком жирија.
- За улогу Агатона у представи „Ожалошћена породица”, награда глумац вечери – одлуком публике и награда „Пеђа Јовановић” на 36. Фестивалу аматерских позоришта у Кули 1994. године
- За исту улогу (Агатон у представи „Ожалошћена породица), награда (глумац вечери – одлуком публике) на 38. Фестивалу драмских аматера Југославије у Врању 1994.
- Награда за глуму (Радован у представи „Радован Tрећи”), одлуком жирија на 47. Сусретима професионалних позоришта Војводине 1997.
