Ne zna se kada su građani Kikinde šetnju glavnom ulicom uveli kao običaj, zapravo potrebu da na taj način ostvaruju socijalnu interakciju. Nostalgičnije, verovatno je da je korzo na kojem su se razmenjivali stidljivi pogledi, odabiralo kome će se uputiti pozdrav, pa onda i posrednik, dakle da je takvo mesto jedinih širih društvenih kontakata postojalo, u većoj ili manjoj meri, oduvek. I nismo u tome bili jedini, naravno, institucija šetnje po centru, „štrafti“, ovde nekada poznatija kao „špacirung“, ali i mesto za „kibicovanje“, postojala je u svakom manjem mestu. I upravo ta, samo jedna od čari varošica, razlog je što je akteri tako dugo čuvaju u sećanju, uvek sa prelepim osmehom na licu.
Čuvari uspomena
Kao čuvar uspomena grada izdvojila se Fejsbuk grupa „Kikindski korzo“ koju je pokrenuo Milan Veselinov pre 13 godina. Broj nostalgičara u grupi brzo je rastao i pokrenuta je inicijativa da se ponovo oživi korzo – jedna šetnja u godini, u avgustu, kao omaž tim vremenima, tom osećaju zajedništva i pripadnosti.
– To je postalo tradicija, svakog avgusta upriličimo veče sećanja na šetnje korzoom. Izaberemo fotografije iz velike baze od oko pet hiljada, postavimo ih na panoe kod Katoličke crkve i tu se okupimo. Zatim napravimo jedan krug – šetamo do nekadašnjeg „Zvezda“ bioskopa i vratimo se drugom stranom ulice. Tako se nekada „išlo u varoš“ i mi to, već godinama, oživljavamo. Pozivamo sve, ne samo one koji će se možda pronaći na fotografijama. Ljudi povedu decu i unuke, neki dođu iz drugih gradova posebno zbog te večeri, da se vide i ispričaju sa prijateljima iz mladosti – kaže Bogdan Mandić, takođe administrator grupe „Kikindski korzo“.
Grupa sada ima preko pet hiljada članova, Kikinđana, ma gde da su. Ima i mladih koji je prate jer ih zanima gde su njihovi roditelji izlazili i kako su se družili u to vreme, objašnjava Bogdan.
Ovu lepu inicijativu prepoznala je i v. d. direktorica Turističke organizacije Grada, Jasmina Milankov. Kao pokrovitelj, Grad se priključio, dodajući još jedan događaj – posle korzoa, nostalgičari svih uzrasta upućuju se ka Starom jezeru na kojem, samo te avgustovske večeri, ponovo radi čuveni disko „Delfin“.
Oni koji su šetali i tu se zavoleli (ili obrnuto)
Neposredni učesnici ovog varoškog fenomena do detalja pamte i red i sled korzoa, emociju posebno.
– To je bila jedina zabava. Svako je imao simpatiju sa kojom se gledao, čekalo se da se sretnu. Zbog pogleda, zbog osmeha, šetalo se do besvesti. Išlo se u korak, ni metar razmaka nije bilo između redova. Devojke su bile sa drugaricama, mladići sa drugovima. Čekalo se da naiđe simpatija da bi se ona pravila da je nezainteresovana, ali da drugarica obavezno „gleda da li on gleda“. Na prvi poljubac se išlo u Ulicu ljubavi, u Generala Drapšina, gde su se krošnjnje spajale sa nepotkresanim šimširom. Bio je potpuni mrak i u skoro svakom ulazu ili na klupici ispred kuće bio je po jedan zaljubljeni par – priča jedna sugrađanka. – Bila sam jako mlada, još nisam bila stasala za šetnje po korzou, ali sam prošla tuda u povratku iz škole. Moj muž je čekao da naiđem i poslao druga da mi kaže da njegov prijatelj inženjer želi da me upozna. I onda se pojavio on, u belom mantilu. Stigao je sa časova engleskog u Radničkom univerzitetu i imao je rokovnik. Dao mi je da ga nosim i otpratio me malo prema kući. Tako je počelo, eto, na Korzou.
Šetalo se, uglavnom, leti, nekako s proleća, čim otopli, i po lepom vremenu, sve do jesenjih kiša. Obavezni i najlepši večernji program za mlade bio je konstanta. Uz to, ozbiljno je doprinosio brzoj asimilaciji ne-Kikinđana.
– Kada sam se doselio u grad, to me je prijatno iznenadilo, jer korzo nisam viđao u drugim mestima. U Beogradu, gde sam bio na studijama, toga nije bilo, kao ni u mom rodnom mestu. Prvi put sam video da svi mladi šetaju, lepo obučeni, jednom ulicom u dva smera. Sa svojim drugovima sa fakulteta stajao sam ispred apoteke, bili smo prijatno iznenađeni, svi su bili tu, šetali su ili „kibicovali“. Bilo je po dvoje, troje, četvoro u redu i bila je gužva, nije moglo da se hoda normalno. Šetnje su počinjale u ranim večernjim satima i trajale su do osam, devet sati. Zatim smo išli u „Avalu“, tamo je bila „živa“ muzika. Bilo je to mnogo lepo – prenosi svoje impresije inženjer, Kikinđanin od vremena korzoa šezdesetih godina.
Rokenrol u školama, bokseri „mačori“
Kod „Kasine“ (sadašnji „DM“) bili su bokseri, ceo tim. Oni nisu šetali, samo su „pikirali“ devojke. Tu su bili „mačori“ – svedoče nostalgičari sa korzoa. – Stariji su, posle šetnje išli na igranke u Mikinicu i u Dom JNA, i u bioskop, a mlađi su, po pravilu, smeli samo na matine od šest. Igranke nedeljom na kojima se igrao i tvist i rokenrol… stalno su bile organizovane za osnovce, svaki put u drugoj školi, a najlepše su, kažu, bile u školi „Đura Jakšić“.
I muzički magovi
I dok je, tih, šezdesetih godina, „after-parti“ korzou bila „živa muzika“ u Mikinici, „Avali“ (sadašnja Raiffeisen banka), Domu JNA, već početkom sedamdesetih godina pojavile su se diskoteke i čuvena braća Grabić – Miodrag – Mile i Sava koji je zabeležio 25 godina „staža“ kao najpoznatiji kikindski di-džej.
– Karijeru smo, sa Mišom Zorićem, počeli u Baru, u podrumu u ulici Ive Lole Ribara, a zatim smo Mile i ja, sredinom sedamdesetih godina, otvorili disko „Delfin“ na Starom jezeru. Počeli smo sa oko 300 ploča. Nismo puno zarađivali, ulagali smo u opremu i u muziku. Putovali smo po Evropi, a ploče su nam i donosili iz inostranstva, čak i iz Amerike. Mile je imao drugare u Londonu koji su mu davali promo-primerke, pre nego što ploča izađe u prodaju. Među prvima smo imali svetske hitove, dolazili su nam ljudi iz Studija B i sa Radija 202 da kupuju ploče. Trudili smo se da ne budemo provincija. Što se tiče muzike, nismo bili mali grad – priča Sava Grabić, čija fonoteka broji više od hiljadu ploča – singlova, maksi singlova, long-plejki.
Danas ponovo sa svojom opremom, posle svakog avgustovskog korzoa, na istom mestu na Starom jezeru, dočekuje šetače.
– U to vreme, sedamdesetih i osamdesetih godina, svi smo bili povezani – kaže. – Tada sam znao 90 odsto ljudi po imenu, danas niko nikog ne poznaje. Bilo je to vreme socijalne ravnoteže, nije bilo tolikog raslojavanja, velika većina pripadala je srednjem staležu. Bili smo jednaki.
Sve kikindske diskoteke
– Prva diskoteka u gradu zvala se „Maske“ i radila je početkom sedamdesetih. Nekoliko godina kasnije otvarili smo „Delfin“, koji je postojao do 1982. godine, a zatim i „Akvarel“, u zgradi „Avale“. Nastavili smo u diskotekama u Mikinici, Domu omladine i „Lun“-u, u podrumu „Narvika“, koji je postojao do 1997. godine. Poslednja diskoteka u gradu bila je „Paun“, takođe u hotelu, koja je radila dve godine – kaže Grabić.
U fenomenologiji našeg malog mesta, ostaće zabeleženo i da su se krugovi sa korzoa nekako preslikali na diskoteke u kojima se, takođe, šetalo paralelno u dva smera. Dok su ekstrovertni đuskali u sredini, a „kibiceri“, sa spoljne strane krugova „vrebali“ iz polumraka, sve je bilo lepo, nevino i jednostavno. Zbog pogleda, možda i osmeha ili stidljivog pozdrava – zbog mladosti, ali i ne samo zbog nje.
Korzo 2024.
Ove godine šetnja na korzou biće organizovana u subotu, 10. avgusta. Skup je u 19 sati na starom mestu, kod Katoličke crkve, gde će biti postavljeni panoi sa fotografijama, a posle šetnje, razume se, kolektivno se odlazi u diskoteku na Starom jezeru. I neće nam biti neophodna dozvola za to. Jer su nam zajedništvo, prijateljstvo i romantika potrebniji nego ikada.
S. V. O.
(Foto: FB grupa “Kikindski korzo” i Kikindski portal)
