Посебно признање у области културе за пожртвован рад у култури и позоришној уметности, које јој је уручено 28. децембра 2025. године, није за Сенку Удицки само лична награда. То је, како сама каже, признање свима који годинама стварају у сенци сцене, тихо, стрпљиво и са много љубави.
Када ју је позвала Маријана Мирков, чланица Градског већа задужена за културу и туризам, Сенка је била искрено изненађена. Награду није очекивала. Навикла је да њен рад остане невидљив публици, сакривен иза рефлектора, аплауза и завесе.
-Бити у сенци је саставни део овог посла. Ми који радимо иза сцене смо мали тим, али креативан, вредан и посвећен. То је леп посао – каже Сенка.
За њу је ово признање својеврсна круна једног животног пута који није био унапред планиран. По струци је биолог али је шивење одувек носила као интимну љубав и лични простор слободе. Управо ту љубав је, како каже, „крунисала“ у позоришту.
-Суштина награде је потврда да су љубав и труд препознати. Верујем да то значи и младима и свима који раде сличне послове. Креативан рад и рад рукама много оплемењују човека. Када нешто створиш својим рукама, ти у то уткаш своју душу. То није пуки занат – то је креација.
Од баке и маште – до позоришне сцене
Шивење је научила од баке, жене која је управо захваљујући том умећу преживела тешка ратна времена и подигла породицу. Од ње је, каже, научила не само технику, већ и однос према стварању – машту, слободу и храброст да буде оно што јесте. Формално образовање из кројења никада није стекла. Потпуно је самоука.
У Народном позоришту у Кикинди запослена је петнаест година, али је са овом кућом сарађивала и много раније. Колегиница Ирина препознала је њен таленат и укључивала је у израду појединих костима још пре сталног запослења. Од тада се рад наставио из представе у представу – кроз различите епохе, стилове и редитељске концепте.
-Када је била изложба костима поводом 75 година рада Позоришта, изненадила сам се колико је тих костима прошло кроз моје руке. Нисам ни била свесна обима тог рада – истиче Сенка.
Један радни дан у позоришној кројачници почиње договорима са костимографом и ансамблом, избором материјала и кројева, а наставља се прилагођавањем глумцима, пробама, изменама. Публика види емоцију на сцени, али иза те слике стоји читав невидљиви свет прецизности, стрпљења и колективног рада.
-Рад на костимима за различите историјске периоде захтева истраживање, познавање материјала и разумевање контекста. Ja посебно волим ренесансне костиме, али и савремени могу бити изузетно захтевни. Не могу да издвојим „најзахтевније“ пројекте – сваки захтева пуну посвећеност и прилагођавање глумцу, јер костим мора да буде и леп и функционалан.
„Девојка у плавом“ – оживљена историја
Посебну пажњу јавности изазвао је пројекат реконструкције хаљине са слике „Девојка у плавом“, реализован поводом годишњице присаједињења Војводине Србији. Идеја је била да се уметнички мотив оживи у простору и покрету, а инспирација је пронађена у делу Ђуре Јакшића и животу Кикинђана средином 19. века.
-Хаљина је настала после озбиљног истраживања материјала, чипке, боја, начина облачења тог времена. Трудили смо се да задржимо епоху, али да дамо и наш савремени печат – објашњава саговорница.
Занат који не сме да нестане
Сенка отворено говори и о изазовима савременог доба: синтетичким материјалима, индустријској производњи и све мањем интересовању младих за ручним радом као професијом. Природне тканине постају реткост, а управо су оне, каже, основ праве креације.
-Пре неколико година водила сам и школицу шивења за децу, где сам видела колико младима недостаје простор за практичну креативност. Верујем да је најважнија љубав према стварању, а техника се увек може научити – наводи наша саговорница.
Жеља јој је да једног дана своје знање пренесе некоме ко ће тај позив истински волети.
-Ово није посао који се ради механички. У њему мораш да пронађеш себе – сматра Сенка.
Траг у граду и међу људима
Осим рада у позоришту, Сенка годинама сарађује са балетским школама, плесним клубовима, хором „Аттендите“, младим уметницима и ради на бројним културним пројектима. Она такође израђује и матурске хаљине, венчанице, балетске хаљинице, а њени радови су стигли и до Београдске недеље моде кроз пројекат „Ћирилица у покрету“.
Посебно је радује што је многи данас препознају на улици – деца за коју је некада правила плесне костиме сада су одрасли људи који јој се јављају са осмехом.
-Тај осећај да си оставио траг у својој средини је незаменљив – поделила је наша саговорница.
Мајка је три ћерке и цео свој живот посветила је породици, раду и одговорности. У сваком комаду тканине, како признаје, има и мало психологије, стрпљења и разумевања људи.
Игра која никада не престаје
На питање шта је и после толико година највише радује, одговор је једноставан и топао:
-Кад се бавиш овим послом, никад не одрастеш. Сваког дана се играш са крпицама. Било је и тешких тренутака, као и код сваког дугог пута, али принцип је остао исти: устати, наставити и радити. Њен принцип гласи: „ушијеш дугме и идеш даље“.
Награда града Кикинде зато није само признање једној жени, већ и једној култури рада, стрпљења, тишине и љубави према стварању. Култури која не тражи светла рефлектора, али без које ниједна сцена не би могла да засија.
Т. Д.
