Na Dan grada Kikinde, dok su se u svečanoj sali Gradske kuće dodeljivala najznačajnija priznanja Grada, Kikinda je dokazala da je zaista grad sporta, tako što je i sam Grad dobio najviše priznanje.
Basket 3h3 „Mamut Open Kikinda 2024”, proglašen je za najbolji turnir „Roda” prvenstva Srbije za 2024 godinu, a samim tim, grad Kikinda za prestonicu basketa u Srbiji za 2024 godinu. Ovu laskavu titulu u ime Grada, primio je Dejan Pudar, zamenik gradonačelnika.
– Danas se u srcu Šumadije, u Kragujevcu, održao „Novogodišnji turnir u basketu 3h3”, kojim se sezona basketa 2024 u Srbiji završila, a sezona 2024 je posebno značajna za naš Grad. Na dan Grada, Kikinda je postala prestonica basketa 3 na 3, olimpijskog sporta, u kojem naša reprezentacija ima osvojena najsjajnija odličja. Naš, već tradicionalni turnir „Mamut Kikinda”, koji se održao ove godine peti put i postavio Kikindu na svetsku mapu košarke i basketa, proglašen je za najbolji turnir u godini, što samo dokazuje da Grad ima sve potrebne kapacitete i znanje za ovakve događaje, a da je basket 3 na 3, veoma popularan u našem Gradu i da je grad Kikinda, poželjan domaćin za ekipe koje dolaze sa svih strana naše lepe Srbije. Posebno simbolično je to da je danas Dan našeg Grada, a da je baš danas Kikinda postala prestonica basketa! Koristim priliku da se zahvalim Savezu na ovom priznanju, koje zapravo pripada svim našim građanima, jer smo zajedno pokazali da smo grad sporta! Takođe, želim da najavim još bolji 3h3 „Mamut open Kikinda 2025”, koji će se održati sledeće godine u Kikindi – kaže Pudar.
Најновије
Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram
Centar za stručno usavršavanje i Naučni klub tokom zimskog raspusta organizuje „Naučni kamp“ za decu od 6 do 12 godina. Kamp pruža jedinstvenu priliku za razvoj kreativnosti, istraživanje novih znanja i zabavu kroz edukativne radionice, istakao je direktor Centra Dejan Karanović.
-Aktivnosti će se realizovati od 8. do 10. januara i sve radionice biće besplatne. Cilj nam je da deca kvalitetno provedu raspust i da nauče nešto novo. Interesovanje za slične programe i ranijih godina bilo je veliko, tako da sam siguran da će tako biti i ove godine – kaže Karanović.
Prvog dana planiran je program „Moj intervju sa kompozitorom“ koji će voditi Andrea David, a deca će istraživati muzičku istoriju i upoznati velike kompozitore. Uz pomoć internetskih izvora i veštačke inteligencije, napraviće intervju sa kompozitorima, razvijajući kritičko mišljenje i kreativnost. Radionicu „Neuroigrarije“ realizovaće Marijana Ljiljak, a cilj je da putem raznih vežbi za fokus i koncentraciju deca razvijaju pažnju, kreativnost i socijalne veštine.
Narednog dana, 9. januara u okviru programa „Ptica traži kavez“, Sofija Jegarski organizovaće zanimljiv sadržaj sa ciljem razvoja kognitivne, motoričke i likovno-vizuelne veštine, uz izložbu ptica stanarica i estetsko procenjivanje, dok će u okviru zimska radionica u glini „Ornament“ sa Igorom Smiljanićem učesnici imati priliku da se upoznaju različitim vrstama ornamenta kroz istoriju umetnosti i da stvaraju svoja umetnička dela u glini.
Poslednjeg dana, 10. januara Gordana Rackov i Arpad Pastor upoznaće decu sa programiranjem digitalnog drugara „Mikrobit“ uz pomoć mikrobit pločica, učesnici će učiti osnove logike, algoritamskog razmišljanja i rešavanja problema, razvijajući važne tehničke veštine. U okviru radionice „Magični brojevi“, deca će se upoznati sa vizuelnim programiranjem i načinima za upravljanje digitalnim uređajem.
Zbog ograničenog broja učesnika, potrebno je da se zainteresovani, do 6. januara, prijave za radionice putem mejl adrese csukikinda3@gmail.com ili putem instagram poruke na @naučni_klub_kikinda.
A.Đ.
Dušan Vasiljev u Beograd stiže 1919. godine, verujući da u tek oslobođenoj domovini za svakog ima posla, hleba i krova nad glavom.
-Dolazim da budem neko, da delim svoje srce, a nemam gde da prenoćim- zapisaće.
U Beogradu spoznaje tmurnu sliku posleratne stvarnosti u kojoj su se raspršili humanistički ideali o herojstvu i pobedi. Razorne posledice rata najviše osećaju siromašni, dok se privilegovana manjina, zahvaljujući mahinacijama bogati i uvećava društvenu moć.
Hiljade radnika koji su prolivali krv za oslobođenje zemlje, prepušteno je bedi i gladovanju. Špekulacije su se razvile do ogromnih razmera, puneći džepove bogataša. Plate i nadnice bile su niske, a poskupljenja stalna i ogromna. Na ulicama glavnog grada, jasno se sagledavaju društvene suprotnosti. Štrajkovi i sukobi radnika s vlastima nisu ostavljali ravnodušnim mladog pesnika.
Njegove nade u prestonici su se ubrzo rasplinule. Verovao je da će mu izdavači primiti i objaviti zbirku pesama, i da će ga neka od književnih redakcija primiti za saradnika. Međutim, izdavači kojima se uporno obraćao, u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, odbijali su ga sa različitim izgovorima- da ne mogu da nabave hartiju, da su do kraja godine ispunjeni rukopisima, da neko vreme neće objavljivati nova izdanja…
Posao je pronašao kao činovnik kod jednog beogradskog advokata, pa je, umesto da uređuje rubrike u novinama, prepisivao molbe i žalbe, tavoreći u memljivim podstanarskim sobama. Ipak, biće to veoma plodonosan period njegovog stvaralaštva. Izuzetno talentovan, osećajan, sazreo pre vremena, buntovan romantik i melanholik progonjen vizijama rata, ogorčen surovom posleratnom realnošću, Vasiljev će napisati pesme koje će ga uvrstiti među naše najistaknutije eksperesioniste i liričare.
Rat, stradanja i uzaludnost prolivanja krvi, ratno profiterstvo, rušenje ideala, socijalna beda, razočaranje – najčešći su motivi njegove poezije. Njegove stihove odlikuje snažan emotivni naboj, bunt, očaj, nemoć. Piše i pripovetke, drame, započinje roman, ali će se u književnost upisati velikim slovima kao pesnik.
Vasiljev je u Beogradu nekoliko meseci, ali je taj period ostavio dubok trag u njegovoj književnosti. Kada je 1920. u časopisu „Misao” objavio svoju prvu pesmu „Čovek peva posle rata”, postaje istaknuto ime u redovima mladih poeta. „Misao” je list osnovan 1919. koji je okupljao mlađe, talentovane književnike iz liberalnih slojeva, i upravo tamo će Vasiljev objaviti najveći broj svojih pesama. Pevajući otvoreno i srčano u slobodnim stihovima, pesnik ekspresionista izronio iz krvavih vrtloga rata, u tom časopisu je srdačno dočekan. Sa „Misli” su sarađivali književnici iz tzv Grupe umetnosti- Ivo Andrić, Todor Manojlović, Mirko Korolija… Urednik „Misli” Simo Pandurović u stihovima Vasiljeva video je veliki talenat.
-Vaši stihovi- pisao je Pandurović- nisu od strane uredništva ostali nezapaženi. Naprotiv, obe pesme koje su štampane u „Misli”, a naročito „Čovek peva posle rata”, svratile su zasluženu pažnju. Ali vašom pogreškom, pesme nisu bile potpisane, a našom pogreškom bilo je zatureno sprovodno pismo, tako da nismo mogli konstatovati čije su pesme, a bilo bi nezgodno štampati ih anonimno, bez piščeva pristanka. Kad smo pomoću gospodina Crnjanskog utvrdili ko je autor, mi smo im vrlo rado dali mesta u svom časopisu. Bez ikakva laskanja, dakle, ali prijateljski i iskreno, mogu vam kazati da me raduje što sam u vama naišao na mladog, talentovanog čoveka čija će nam saradnja biti draga”.
O pesničkom talentu, Vasiljev je dobio priznanje i od „Književnog juga” iz Zagreba. Pesma „Čovek peva posle rata” donela mu je zasluženu slavu, a ostale koje su došle za njom, učvrstile njegovu reputaciju mladog nadarenog pesnika prve posleratne generacije. U Antologiji novije lirike, pomenutog lista „Misao”, Vasiljev, nazvan „savest jedne generacije” biće zastupljen sa čak osam pesama, Andrić sa dve, a Desanka Maksimović sa jedanaest.
Kada je „Misao” raspisala anketu o pesmama, od publike je Vasiljev, odlično ocenjen, čak ispred Crnjanskog i Pandurovića. Najviše glasova je dobila Desanka Maksimović za „Strepnju”, pa Velimir Masuka za „Grudobolju”, i odmah potom Vasiljev za „Plač Matere Čovekove”.
Sarađivao je i objavljivao u više književnih časopisa, koji su publikovali i njegove pripovetke i dečije pesme, ali zbirku pesama nije uspeo da objavi, uprkos upornom kucanju na vrata izdavača. Između ostalih rukopisa, iza njega će ostati velika sveska sa naslovom „Oblaci” u kojoj je ispisano 80 pesama podeljenih po ciklusima. Očigledno da je bila pripremljena za štampu. I to nije bio jedini rukopis spreman za izdavače.
„Pesma imam već oko 150 (dve velike knjige), ali fali- izdavač. Svega je dosad objavljeno 25, a ostale su samo meni poznate”- napisaće razočarani Vasiljev.
Oslabljen teškim i neurednim životom, stara bolest mu se vratila -kašalj i groznica. Želeo je da ostane u Beogradu gde je upisao Filozofski fakultet kao vanredni student. Da bi se upisao redovno na studije, bilo je potrebno da položi gimnazijsku maturu. Iscrpljen i malaksao, popustio je očevom nagovoru da prihvati mesto učitelja na selu. Iz prestonice odlazi nevoljno, nezadovoljenih ambicija, sa idejom da je to samo privremeno. Dobio je mesto učitelja u Čeneju, malom pograničnom mestu u koje stiže u martu 1920. godine. Tamo je desetak godina ranije, akcijom rodoljubivih srpskih meštana, sagrađana nova i lepa škola u kojoj će raditi kao privremeni učitelj sa više nego skromnom platom od 550 kruna. Jadaće se drugu:
-Kako se osećam? Kao đavo na džombi. Možeš misliti. Jedina mi je zabava knjiga. Da knjiga nema, sasvim bih sigurno poludeo”.
Službovanje u zabačenom banatskom selu, daleko je od Dušanovih želja i snova.
-A znam i to da, ako se najkasnije do nove godine ne otrgnem iz ove okoline, koja je ista u Čeneju, Vranjevu, u Kikindi, ili gde god hoćeš, potpuno ću propasti. Propast znači- napustiti sve one slike koje sam sebi o svojoj budućnosti, istina vrlo smelom rukom, ali takoreći godinama, maštajući stvarao- ispoveda se u pismu prijatelju.
TRI KNJIŽEVNA BOGA
U biblioteci Vasiljeva bili su zastupljeni Skerlić, Đura Jakšić, Laza Lazarević, Crnjanski, Veljko Petrović…Od svetskih pisaca kupovao je Stendala, Tolstoja, A. Fransa i Barbisa, Strindberga, Bodlera, a naročito Romena Rolana, Tagoru, Dostojevskog za koje u jednom pismu piše „to su moja tri boga”.
Od savremenih pesnika, najviše je cenio Crnjanskog, žaleći što će ga- kako je govorio-upropastiti novac. Veoma je poštovao Krležu kojem će se obratiti sa molbom da mu rediguje zbirku pesama- koja je ostala neodgovorena. Tina Ujević ga je impresionirao kada se sa njim sreo kod „Tri šešira”. Cenio je i Gustava Krkleca, a iz đačkih dana potiču njegove simpatije prema Adiju, tvorcu mađarske moderne.
Feljton o Dušanu Vasiljevu podržan je sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama
Povodom Dana grada, u organizaciji Kulturnog centra, a pod pokroviteljstvom lokalne samouprave, u subotu u 19 sati u Narodnom pozorištu grupa „Legende” odsviraće besplatan koncert za naše sugrađane.
Interesantno je da se dogodilo da u našem gradu ovaj sastav nastupa na svakih osam godina. Prethodni put 2016. za Dan žena. a pre toga 2008.
-To je interesantno, kaže Zoran Dašić Daša, vođa “Legendi”, ali mi nismo imali nameru da bude baš takav pravilan vremenski razmak. Jednostavno se tako desilo s obzirom da imamo mnogo nastupa širom sveta, tako da neke gradove nepravedno zaobiđemo. Ovaj kikindski koncert će biti prilika da se „iskupimo“ za toliku pauzu.
Podsetimo, prethodne kikindske nastupe „Legendi”, vokalno je obojio njihov sad već bivši pevač Ivan Milinković. Promena vokalnog soliste pre nekoliko godina se u audio obliku nije ni osetila, jer mladi Nikola Zekić ima skoro identičnu boju glasa kao Milinković, tako da „Legende“ nisu ni morale da „pomeraju“ harmonije, jer i stari repertoar mladi Zekić peva iz originalnog tonaliteta.
Nizom svirki ove godine nastavili su da praše ovdašnjim i svetskim binama. Postoje već 37 godina, a broj svirki u njihovoj karijeri premašuje cifru od 2.500 a napokon se u njihovom koncertnom kalendaru našla i Kikinda.
O karijeri, uticaju Bore Đorđevića i televizije na karijeru ovog benda, bivšem pevaču Ivanu Milinkoviću, koncertima i drugim segmentima karijere za naš “Komunu” govorio je osnivač, kompozitor, tekstopisac Zoran Dašić Daša.
„Legendama” je kumovala legenda, dakle, podsetimo se na priču da je ime vašoj grupi dao Bora Čorba.
– Mi smo i privatno bili kumovi. Ja sam jedno kratko vreme bio u „Ribljoj čorbi”, tamo osamdesetih godina i onda, pošto sam se zaposlio u Televiziji Beograd, jednostavno sam se opredelio za posao, a sviranje je bilo više kao neki hobi koji se neverovatno isplatio. Na kraju se ispostavilo da sam ja u stvari živeo od hobija, a plata mi je bila za komunalije (smeh). Niko to nije očekivao. Za dva meseca u kojima sam bio u „Čorbi“ sam presekao. Morao sam ili ovamo ili onamo i odlučio sam se za sigurnost. Bio sam kontra od onog Borinog „pekar. lekar apotekar“. Ja sam se odlučio da budem baš pekar, lekar, apotekar, a ne da budem roker, jer sam već pre toga mnogo godina svirao, ali je to bilo sve onako, ništa ozbiljno. Onda je Bora kao moj kum oko cele te priče debelo zalegao da mi pomogne i tako je počela priča o „Legendama”. Ja sam planirao da to bude meni onako, uz posao, vikendima.
Čini se da su „Legende” muzički pravac za sebe?
– Namerno smo odabrali ovu vrstu muzike koja je onako bila između – niti rok, niti narodnjaci. Da bude prijemčiva za mnoge ljude koji to vole da slušaju. Nisam očekivao sad neku ogromnu karijeru. Onda se ispostavilo da je posle nekoliko godina to preraslo u jednu stvarno veliku stvar. Kad pogledamo – šezdeset puta Sava centar, što je jedino još Balašević uspeo i niko drugi. Onda, preko 2.500 koncerata, ali zaista pravih koncerata širom sveta – Amerika, Kanada, Australija. To su sale gde je malo ko od naših ulazio, a kamoli održavao koncerte, bez potcenjivanja drugih koji rade kafane i slično, to je njihov izbor. Tako da je to preraslo u jednu lepu priču koju sam ja paralelno mogao da vodim uz televiziju. Trideset i sedam godina, koliko radimo, to je neočekivano i za mene da ćemo toliko dugo da trajemo, ali, eto, ispostavilo se da smo ostavili jedan dubok trag. To je činjenica koju tek sad vidim kad se malo okrenem unazad. Ko god šta mislio o nama, mi smo sigurno jedno veliko ime. To me ubeđuju i svi ovi čuveni naši menadžeri, da smo mi zaista jedna ogromna institucija koja je narasla.
Kad pogledate unazad, imate verovatno razloga za zadovoljstvo, a opstajete i u novim muzičkim okolnostima?
– Trenutna popularnost i aktuelnost zavise od mode i svega toga. Nove generacije su došle, ali mi i dalje imamo dosta nastupa. Vidim da publika to lepo prihvata i dan danas, a opet, ja sa svoje strane mogu da budem prezadovoljan, s obzirom da mnogi ne znaju, jer nisam to nigde isticao, ali da kažem: mi smo jedna od retkih pojava na estradi, ako tako mogu da kažem. Jer, ja sam redovni član Srpske akademije scenskih umetnosti, zatim Udruženja književnika, Udruženja kompozitora. Imam sve moguće nagrade koje postoje – za životno delo, pa dvostruku Estradnu nagradu Srbije, Zlatni beočug i još mnogo toga. Nisam očekivao da ću toliko da se ostvarim kao autor, kao pesnik i kompozitor. U ono vreme kad smo počinjali nisam ni razmišljao o tome. Tako da kad se osvrnem iza sebe, mogu da osetim jedno veliko zadovoljstvo. Malo sam očekivao, malo sam se nadao, a dobio sam i više od toga nego što sam očekivao.
Kad ste spomenuli televiziju, ona je bila neizbežna, jer bez medijske podrške vaš rad bi ostao manje zapažen.
– Kako da ne. Ja sam bio urednik u RTS-u do pre neku godinu. Sad sam u penziji, ali sigurno je da nam je to dosta pomoglo bez obzira na sve. Ja sam poznavao sve urednike iz svih medija, prvo profesionalno, ovako kao kolege, ali ne možeš na silu da guraš svoje ako to narod neće i ne prihvata – to ne ide. Mi smo imali tu sreću da nas publika prihvata, tako da mnogi i ne znaju da sam ja bio u medijima, uopšte u televiziji, jer nisam hteo da dolazi do sukoba interesa, da neko kaže: lako je njemu, on gura sebe. Čak sebe nismo ni stavljali, nego smo uvek puštali drugima da nas oni sami puste, ali popularnost je to zahtevala, da nas bude uvek.
Dakle, ukratko, smatrate da je iza „Legendi” velika i uspešna karijera, uprkos promeni pevača Ivana i drugim personalnim promenama?
– Kad se okrenem unazad osećam jedno veliko zadovoljstvo. Mislim da smo uradili dobru i veliku stvar, jedino što mi je žao u ovom trenutku je što je došlo do tih promena, jer jednostavno ne volim kad se pokvari priča. Mi smo bukvalno doživeli jednu bajku o kojoj niko nije ni sanjao da može da se desi, jer smo dostigli visoke domete i uspeha i nastupa. I onda jednostavno, kad neko tako ode, meni dođe žao. Nemam nikakve ljutnje, čak ako već pričamo o njemu, nikakve svađe nije bilo, daleko od toga. Jednostavno nek radi svoj posao, a mislim da je to lošije i za njega i za nas.
N. Savić
U svečanoj dvorani Gradske kuće proglašeni su najbolji klubovi i pojedinci u Kikindi za 2024. godinu, a pre svečanosti održana je i brzopotezna Skupština Sportskog saveza Kikinde na kojoj je usvojen novi Statut SSK. Prisutne je pozdravio gradonačelnik Mladen Bogdan. čestititajući najboljima na uspesima, onima koji nisu postigli rezultate na samopregoru i zalaganju, a potom su uručena priznanja.
U ženskoj ekipnoj konkurenciji dobile su ga kuglašice Kike 0230, u muškoj rukometaši MRK Kikinde, potom pojedinci Teodora Stančić, plivačica Velike Kikinde i rukometaš MRK Kikinde Luka Panić, a u konkurenciji sportista invalida Eržebet Budai (Sportsko društvo invalida Kikinda) i Dragiša Brandić (Odbojkaški klub invalida Feniks). Najperspektivniji su karatistkinja Feniksa Nina Stojnić i plivač Velike Kikinde Matija Tornjanski, a najorganizovaniji je kolektiv Košarkaški klub Velika Kikinda.
Uručena su i priznanja za dugogodišnji trenerski rad, dobili su ga: Jožef Sili (karate), Dragiša Todorović (kik boks), Slobodan Bokanić, Dragan Markovljev, Ljiljana Rajkov (svi plivanje), Vladimir Toševski (stoni tenis), Milan Radosavčev (odbojka), Saša Pilipović (košarka), Ilija Grubor (fudbal), Dragan Grbić (streljaštvo) i Stojče Đorđevski (gimnastika). Bokanić, Toševski i Grubor nisu bili prisutni, a priznanja su uručivali: Bogdan, Čudanov, Jasmina Juras, predsednica Saveza sportova Vojvodine i Saša Salijević, službenik Saveza sportova Srbije.
– Nagradu nisam očekivala, ali ovo mi je sada podstrek da još više treniram nego u prethodnih 10 godina i da svoj klub i grad predstavim u još lepšem svetlu i na domaćim i na evropskim nadmetanjima – rekla je šesnaestogodišnja Stančić.
Devetnaestogodišnji Panić istakao je:
– Mnogo mi znači ova nagrada i ovo mi pokazuje koliko sam radio i trudio se i sada mi je sve to došlo na naplatu. Najveća dostignuća u 2024. godini bila su mi nastup u Sloveniji na Evropskom juniorskom prvenstvu s reprezentacijom na kojem smo bili 13. i osvojen Kup Vojvodine s klubom.
Predsednica SSK, Čudanov zaključila je:
– Na moj predlog ove godine odlučili smo da dodelimo priznanja i dugogodišnjim trenerima koji treba da znaju da mi poštujemo njihov rad, a kada govorimo o klubovima i pojedincima, konkurencija je bila interesantna i bilo je još i nekoliko predloženih kandadata.
D. P.
Povodom Dana grada održan je koncert tamburaškog sastava „La Banda“. Publika u Narodnom pozorištu imala je priliku da uživa u popularnoj, filmskoj, autorskoj, disko muzici, evergrinu, ali i odabranim pesmama narodnog žanra izvedenim na tamburama. Sastav u kom je samo jedan muški član, postoji već čitavu deceniju, a u našem gradu već su gostovali.
-U Kikindi smo bili na početku naše karijere, ali smo prvi put u Narodnom pozorištu. Čast nam je što smo deo proslave Dana grada, posebno što volimo da dođemo ovde i privatno. Sigurna sam da je publika uživala u našem koncertu koji smo svirali sa puno ljubavi – istakla je Milica Lerić, članica „La Bande“.
Tamburaški sastav, koji je izdao i svoj prvi autorski album, na svom repertoaru ima muziku za sva vremena.
-Specifični smo upravo po tome što na tamburaškim instrumentima izvodimo kompozicije koje nisu standardne. Volimo obrade klasičnih dela, filmsku muziku, džez, pop, rok, ali i sevdah. To je mešavina različitih muzičkih stilova i publika odlično reaguje na našu interpretaciju raznih muzičkih pravaca. Tamburu prikazujemo u novom, modernijem, svetlu i upravo to je razlog zbog kog nas rado zovu da gostujemo. Naš cilj je da ovaj instrument prikažemo mlađoj, a stariju publiku vratimo u vreme kada su bili mladi – kaže naša sagovornica.
Za jedanaestočlani sastav tambura je velika ljubav.
-Oni koji nas gledaju, po pravilu se iznenade, kada zasviramo i zapevamo jer ne očekuju toliko žena na jednom mestu, pa još da sviraju tamburaške instrumente – zaključila je Milica Lerić.
Već sutra, takođe od 19 časova u Narodnom pozorištu, nastupaju „Legende“. Ulazak na koncert je besplatan.
A.Đ.
Učenik četvrtog razred prirodno-matematičkog smera Gimnazije “Dušan Vasiljev” Andrej Varga, nastavlja da niže uspehe i da, na najbolji mogući način, promoviše našu školu.
Andrejev prvi ovogodišnji uspeh bio je na takmičenju iz programiranja. Na prvom nivou – kvalifikacijama, osvojio je maksimalnih 500 poena u konkurenciji 911 takmičara iz cele Srbije. Na ovom nivou takmiče se svi učenici, bez obzira na razred i uzrast (Matematička gimnazija, specijalizovana IT odeljenja, srednje stručne škole, gimnazije…), i rade iste zadatke.
Prošle školske godine Andrej je osvojio prvo mesto na Državnom takmičenju i bio pozvan na Srpsku informatičku olimpijadu. Zahvaljujući ovom uspehu, dobitnik je nagrade koju dodeljuje Pokrajinska vlada za vrhunske rezultate na takmičenjima. Nagrade – diplome i novčani iznosi, dodeljeni su, u svečanoj sali Pokrajinske vlade, 20. decembra, Andreju i njegovom mentoru, profesoru Snežani Zamurović.
U Matematičkoj gimnaziji se, od 2021. godine, realizuje projekat „Zlatna groznica“ koji je osmislio nekadašnji učenik i olimpijac, a sada student dva fakulteta, Mladen Puzić. „Zlatna groznica“ je priprema reprezentacije iz takmičarske informatike tokom cele godine. Pripreme se održavaju svake druge nedelje po šest sati i uključuju predavanja i samostalni rad. Andrej je, na osnovu svojih rezultata u svetu programiranja, dobio poziv da bude deo „Zlatne groznice“ i da, sa vrhunskim programerima naše zemlje, radi na svom usavršavanju.
Za najbolji muzej u Srbiji odlukom Međunarodnog saveta muzeja u našoj zemlji, kikindski Narodni muzej, godina na izmaku nije bila izuzetno uspešna samo zbog titule, koja je i dobijena zahvaljujući sjajnim rezultatima.
– Ove godine imali smo devet izložbi. Najatraktivnija je postavka o Dištriktu koja je i poslednja otvorena, a u godinu smo ušli sa izložbom o Đoki Radaku. Veoma uspešne i posećene bile su i izložbe Doma vojske i Prirodnjačkog muzeja. Zabeležili smo 27 hiljada posetilaca, od toga 3.800 posetilaca Suvače, što je naš standard – kaže direktorica, Lidija Milašinović.
Uz programe za širu javnost, Muzej je bio domaćin dve stručne konferencije: Nacionalnog komiteta i regionalne konferencije jugoistočne Evrope ICOM-a (Međunarodnog saveta muzeja).
Iako se finansiraju iz budžeta Grada, zahvaljujući agilnosti i stalnim konkurisanjem za sredstva Republike i Pokrajine, u Muzeju su, shvatajući to kao zadatak, ove godine realizovali i sedam projekata.
Za projekat sa Centrom za pružanje usluga socijalne zaštite, „Našom kućom“, Ministarstvo kulture je opredelilo 167.000 dinara, a za sanaciju depoa i njegovo opremanje – 3,5 miliona. Za arheološka iskopavanja u Mokrinu dobijeno je milion dinara.
Od resornog Pokrajinskog sekretarijata po konkursu je opredeljeno 800.000 dinara za konzerviranje i restauraciju banatskih ikona, zatim 300.000 za rekonstrukciju Suvače – obnavljanje zidova od blatnog maltera, i 550.000 za izložbu posvećenu jubileju – dva i po veka od osnivanja Velikokikindskog privilegovanog dištrikta, za koju je i Ministarstvo opredelilo 1,2 miliona. Ukupno je, kaže direktorica, po konkursima, u 2024. godini, stiglo 7.517.000, uz učešće sopstvenih sredstava, koje je obavezujuće. Po konkursima je dobijeno dva puta više sredstava od visine budžeta ove ustanove za programe.
– Ponosni smo na projekte koje smo do sada realizovali – kaže direktorica Milašinović. – Jedan od njih, banatske ikone, posetiocima će biti dostupne već za mesec dana. Uz to, muzejski depo, prostor nekadašnjeg zatvora, rekonstruisali smo tako da, što je više moguće, zadržimo njegov autentičan izgled. To je prostor međusprata u kojem su bile ćelije. Sačuvana su originalna vrata i podovi, intervencije su bile minimalne. Muzej se u ovaj prostor uselio u drugoj polovini sedamdesetih godina i jedno vreme funkcionisao paralelno sa zatvorom u kojem su se tada već služile samo kazne za manje prekršaje – do 30 i 60 dana. Još uvek se vide urezani inicijali, imena zatvorenika, ali i iscrtane „mice“ na podovima koje su zatvorenici igrali, kao i alka u zidu. Šteta je što nisu sačuvane sve peći koje je Muzej, po useljenju, odneo iz zatvora.
Kako je ovaj deo zgrade Kurije većini javnosti potpuno nepoznat, u Muzeju se nadaju da će, naredne godine, dobiti sredstva po projektu obnove još jednog dela zatvora i njegovog osposobljavanja za depo i tada će, najavljuju, u jednom kratkom periodu, taj deo Muzeja biti dostupan posetiocima koji će moći da vide kako se, u metalnim ormanima čuvaju najosetljiviji eksponati – mape i oružja.
U Muzeju godine, jasno je svima koji su ga posetili, ne spavaju na lovorikama. Zahvaljujući stručnom i kreativnom timu stalno se ostvaruju zanimljivi programi, mnogo se radi sa najmlađima, i istorija se, na zanimljiv način, približava i upoznaje, kako bi se više naučilo iz nje.
S. V. O.
Uprkos stalnim apelima u ovo praznično doba godine, da se pirotehnika kupuje kod ovlašćenih prodavaca, upozorenjima Policije da je zakonom zabranjeno da je kupuju i koriste maloletnici, kao i lekara o posledicama nepravilne upotrebe, čini se da trend slavlja sa pucanjem ne jenjava, nego, naprotiv, uzima maha i dobija nove, veoma opasne dimenzije.
Na društvenim mrežama sve su prisutniji veoma rizični izazovi: ko može duže da drži petardu u ruci, ustima ili u džepu. Zato ne čudi da statistika pokazuje da povrede najčešće zadobijaju dečaci u periodu puberteta, koji se, na taj način, dokazuju društvu.
Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je, usled korišćenja pirotehnike, od 2021. do 2023. godine, povređeno 50 osoba, od toga četrnaestoro dece i 12 maloletnika. Podsećaju, takođe, da je njeno korišćenje nedozvoljeno u blizini zdravstvenih i socijalnih ustanova, mesta gde može doći do većeg požara ili veće materijalne štete, odnosno tamo gde se skladište lako zapaljive ili eksplozivne materije.
Pirotehnika u rukama dece, ali i odraslih – opasno i neodgovorno
Najveće i najteže povrede od petardi su kod dece, kaže dr Dragan Grubor, hirurg u Opštoj bolnici u Kikindi.
– Imao sam slučaj čoveka koji je, kako mi je rekao, oteo petardu iz ruke svog deteta u nameri da je baci, ali je ona ranije eksplodirala u njegovoj šaci. Amputirana su mu dva prsta. Svake Nove godine imamo dosta povređenih, najčešće su to šake i prsti, glava i otkriveni delovi tela. Često dolazi do oštećenja očiju i sluha, čak i ušnih školjki. Kod nas stižu najteže povređeni, ali se mnogi zbrinjavaju i u ambulantama, Službi hitne pomoći i na Prijemnom odeljenju Bolnice – kaže dr Grubor i navodi primer da su deca bacala petarde sa zgrade i merila koliko treba vremena da one eksplodiraju ispred prozora komšije.
– Često se dešava da petarda koja nije standardizovana, eksplodira ranije, što zavisi od količine baruta u njoj. Uz sve to, alkohol i petarde ne idu zajedno, jer su reakcije u takvim stanjima usporene – napominje dr Grubor.
Eksplozije petardi, ponovo se ističe u svim apelima, ugrožavaju najosetljivije – decu, starije i bolesne. Zvuk eksplozije jako uznemirava i decu s autizmom, a životinje, koje imaju znatno osetljiviji sluh od ljudi, mogu, od straha, i da dožive srčani udar.
Nabavka i prodaja regulisane su Zakonom o prometu eksplozivnih materija. Kupovinom petardi u odgovarajućim prodavnicama garantuje se neki vid bezbednosti na taj način što na svakom legalnom pirotehničkom sredstvu mora da postoji deklaracija na srpskom jeziku o njegovom korišćenju i na kojim mestima sme da se koristi. Ipak, petarde se, kod neregistrovanih prodavaca mogu kupiti mnogo jeftinije i koriste ih deca i mladi bez nadzora roditelja, Ispucavaju ih i odrasli, stavljaju ih u ruke svojoj deci, dajući im tako i primer potpuno neodgovornog i krajnje opasnog ponašanja.
Kada već nisu zabranjene, i ovaj apel može da se završi samo molbom da se petarde i druga pirotehnika kupuju u ovlašćenoj prodavnici, koriste na otvorenom i nikako u blizini dece, životinja, stambenih objekata, zapaljivih materija. I podsećanjem da nije tačno da se nesreće dešavaju samo drugima. Veoma lako mogu da se dogode svakome ko nije osvestio moguće opasnosti slavlja sa pucanjem. I veoma često mogu da ugroze i zdravlje i živote drugih ljudi i životinja. Slavlje bez pucanja još uvek je slavlje. Ali odgovorno.
Kazne do sto hiljada dinara
Kako je korišćenje pirotehnike u Srbiji regulisano zakonom, moguće sankcije su novčane kazne zbog narušavanja javnog reda i mira u iznosu od 50 hiljada do 100 hiljada dinara, ali i zatvor do 60 dana, što i upotrebu pirotehnike čini kažnjivom, navode u MUP-u. Ministarstvo je objavilo i da je, u poslednje tri godine, počinjeno 118 prekršaja narušavanja javnog reda i mira.
S. V. O.