Поживео је непуне 24 године и оставио неизбрисив траг у српској књижевности. Његов живот и писање обележиле су ратне године.
„Без обзира колико потребан или оправдан био, никад немој мислити да рат није злочин.” –писао је Ернест Хемингвеј. Био је у чак четири рата, а прво ратно искуство доживео је 1918. на италијанском фронту, на ријеци Пијави, где се истовремено, са ужасима Великог рата суочио и Душан Васиљев. Амерички књижевник и наш велики песник те 1918. године били су на две стране реке, у две сукобљене војске. Васиљев мобилисан са непуних 18 година у аустроугарску војску. Хемингвеју је било 19.
Два тек стасала младића, сведочиће ратним страхотама после којих више никад неће бити исти. Хемингвеј је на италијанском ратишту рањен минобацачком ватром задобивши тешке гелерске ране на обе ноге.
Васиљев ће се из Великог рата вратити са маларијом и болесним плућима. Суочени са бесмислом насиља и уништења, немоћни да мењају свет који је дубоко неправедан, постаће гласови изгубљене генерације, која је одрасла у доба Великог рата и претрпела страшне последице његовог наслеђа.
Књижевни рад америчког писца и новинара биће овенчан Нобеловом и Пулицеровом наградом. У 62. години, пуцаће себи у главу из ловачке пушке.
Васиљев ће поживети непуне 24 године. Неће стићи да оде на лечење од туберкулозе у словеначки Шоштањ. Током кратког, бурног и драматичног живота није објавио ниједну књигу.
„Прођоше без помпе детињства мог дани и утопише се у сиве сутоне”
Васиљев је рођен 19. јула 1900. године у Великој Кикинди, у кући Кузмана Васиљева, кујунџије. Отац Коста најпре је радио као столар, а потом као општински чиновник. Мајка Ракила (рођена Степанов) била је пореклом из Перлеза. Умрла је када му је било четири године. Душан је имао две сестре и брата. Годину дана после њене смрти, отац се поново оженио и добио још петоро деце, од којих је преживело двоје.
О Душановом детињству у Кикинди, брат Спасоје, између осталог, записаће:
„Непрегледан рит који се настављао на дедино двориште знао је упрсте… И крај деде свог волео је да буде, и да му распаљује великом ћурећом перушком ћумур на коме се топио метал… Извесно се много дивио кад су иза дрхтавих дединих прстију излазиле дивне минђуше, лепо прстење са гравирама светаца у злату место камена, а нарочито крупне сребрне токе… ”.
У Кикинди је Душан пошао у школу. Показивао је интересовање за историју, књижевност, уметност.
„Душко, ни сељаче ни госпоче, ни мајсторски ни беамтерски потомак,негде у средини између далеких кућа на великом сокаку и главног трга, који се зове варош, где Лала не иде без папуча и шешира”, забележио је Спасоје.
Душанова породица 1911. сели се у Темишвар где је његов отац добио посао чиновника у епархији. Тамо је Душан наставио школовање. У предграђу Мехали становали су чиновници, радници, земљорадници. У тај крај као и суседно предграђе, у своје време је залазио и Доситеј Обрадовић.
Темишвар је био велики индустријски град и железничка раскрсница, са снажним мађарским утицајем. Српски део Темишвара попримао је обичаје и навике мађарске буржоазије. Укратко, Темишвар је био ближе Пешти, него Новом Саду. Чак је и српски језик почео да се губи, а многи Срби у говору су мешали мађарске и немачке речи.
У тим њивама око Темишвара, развиће се његова заљубљеност у равницу која је „недогледна и лепа као сан, бескрајна као душа, мирна као море, тиха као ведра јесења ноћ”.
„Волим моју равницу која је родна као земља обећана. Ја син њен, љубим је као мајку”, писаће један од наших најзначајнијих експресионистичких песника.
У Мехали је баш као и у Душановој родној Кикинди постојао главни трг и на њему цркве- српска и католичка. Покрај цркве се налазила српска вероисповедна школа, а до ње црквеноопштински дом. У Темишвару је тада живело десетак процената Срба.
Кад је букнуо Балкански рат, Душан је био у трећем разреду грађанске школе. Успеси српске војске одјекнули су са поносом. О Душановом одушевљењу сведочи следећа забелешка. Када је београдски фудбалски клуб „Велика Србија” мерио снагу са једним темишварским клубом, он се силно обрадовао безусловној победи Београђана.
После грађанске школе, уписује учитељску. С књигом као да се већ био сродио далеко преко оног што је школа захтевала, забележиће његов брат.
Изгледа да је већ тада, за надокнаду, давао лекције момцима који су приватно учили грађанску школу. Једна забелешка сведочи да је током учења четвртог разреда грађанске школе, почео да опширно пише историју Мађарске.
„Оно што треба подвући је да је мали четвртошколац још тада тражио начина да се некако изрази”, описао га је брат.
Након избијања Великог рата, већ у децембру 1914. Душанов отац отпремљен је на фронт да брани интересе „пресветлог хабсбуршког дома” и немачког империјализма. На четрнаестогодишњем дечаку остаје терет бриге о бројној породици. Отац Коста га заветује:
„Мали сине Душане, ти си син мој најстарији и најпаметнији, у првом реду буди вредан и поштен, као што приличи једном ђаку и будућем човеку. Драги сине Душане, ако бих ја по несрећи пао на бојишту, пази на децу, сине мој, ако не можеш даље да се школујеш, а ти скупи децу, па отиди у Кикинду код деде.”
Децембарска ноћ 1914. дубоко се урезала у сећање Спасоју.
„Све до зоре, Душан је ужурбано спремао оцу пакет за пут. Гласан лелек ме је пробудио. Мајка је кукала, а Душан нервозно шетао по кухињи…Воз је стајао један сат. Оца у сивој ратној униформи једва познадох. Ништа од разговора са њим у тој буци очајног довикивања, лелека и гурњаве нисам упамтио. Сећам се да ме је дуго држао за руку и дао ми окрајак свежег хлеба. И да се на звук трубе једва од нас отргнуо”.
У тешким ратним приликама и оскудици, Душан „голобрад и озбиљан, покрета који су били одвише сигурни и одмерени за његово доба”- како је сам себе описао у једној цртици- није отишао код деде у Кикинду. Остао је у Темишвару и наставио школовање. Био је редован ученик учитељске школе, док је у исто време радио како би издржавао породицу.
Испрва је замењивао оца, потом радио у канцеларији једног млина, па у пореском звању. Није се устручавао да за ситну накнаду пише писма пијаних жандарма њиховим женама и љубавницама, ни да пере фијакере. Истовремено, пише, преводи са мађарског и немачког, највише Петефија и Хајнеа, али и са српског на мађарски Змаја и Јакшића. Много чита.
Скоро целу годину, док је отац био на фронту, Душан је бринуо о породици. То је значило и бринути се о купонима за хлеб, чекати у дугим редовима за млеко, доносити из далеког предграђа кромпир, ићи у друго предграђе по угаљ и дрва. Уз то, похађати школу и зарађивати.
Становали су тада код извесне госпође Велинке, у стану са једном собом и кухињом. После вести да јој је муж изгубљен у рату, њен стан од којих су Васиљеве раздвајала једна врата, постао је стециште сумњивих типова, док је Велинка утеху потражила у алкохолу.
Отац је са фронта враћен промрзао, непокретан, али жив. Дуго је требало да прохода на две штаке. Тек у лето 1916. коначно је дошао кући из болнице. Али за Душана не стижу спокојнији дани.
БРАТ СПАСОЈЕ
Спасоје Васиљев је рођен у Кикинди 3. јуна 1907. године. Са породицом се 1911. године преселио у Темишвар, али се после осам година вратио у Кикинду. Основну школу завршио је у Темишвару, гимназију у Кикинди и Србобрану, а студије књижевности у Београду.
Радио је као професор књижевности у Суботици, Новом Саду и пред почетак Другог светског рата у Првој београдској гимназији. Његов књижевни рад је углавном био посвећен брату Душану и промовисању његовог дела. Књижевну критику и приказе је објављивао у периодици: „Мисао”, „Венац”, ЛМС, „Војвођански зборник”, „Правда” и „Политика”. Погинуо је у близини Београда октобра 1944. године.
– Услови за рад били су идеални, припремали смо се за новогодишњи турнир у Новом Саду, који је иначе једно од најјачих такмичења у региону, на којем учествују и странци из више држава. И наша Кикинђанка Лена Терзић одлично је одрадила тренинге и надам се да ће то показати већ на поменутом турниру и да ће успети да се наметне да буде позивана да учествује и у даљим репрезентативним акцијама – каже Тошевски.
Програм „Наш сувенир у твом дому“ трајао је четири месеца и у њему је, уз подршку Града и Министарства културе, учествовало 25 корисника „Наше куће“. Током десет радионица израдили су више од 250 сувенира, рекао је Драган Киурски, виши музејски педагог.
– Циљ је био да их оспособимо да, инспирисани локалним наслеђем, израђују сувенире од глине. У првој фази упознали су се са сталном поставком Музеја, радили су цртеже и скице, у другом делу су израђивали сувенире и у трећем смо припремали ову промоцију. Осим што је инклузиван, овај пројекат је и партиципативан, што значи да, заједно са нашим посетиоцима, правимо програме и пласирамо настала дела. На тај начин Музеј укључује своје посетиоце у стварање програма, што је пракса већ петнаестак година – напоменуо је Киурски.
Поред Киурског, у пројекту су сарађивали Катарина Драгин, музејски едукатор, и Љубиша Николић, конзерватор-рестауратор из “Тере”.
– Овај пројекат се разликује по томе што су, први пут, сви корисници нашег Дневног боравка самостално, уз подршку, постали активни учесници у животу Музеја, и сви смо поносни на њих. Велика вредност је и одрживост пројекта која нема временски рок јер сви израђени калупи остају у нашем Центру и увек ћемо имати могућности да, са сарадницима из „Тере“, правимо нове сувенире. Такође је направљен и посебан штанд са којим ће наши корисници увек моћи да изађу и продају своје рукотворине – рекла је Весна Шавија, стручни сарадник у Центру за пружање услуга социјалне заштите.
Једна од корисница Центра, Драгана Павлов, каже да је правила сувенире са ветрењачама и сувачом и да је неке од њих поклонила другарима.
Зоран Савичић је истакао да је веома задовољан својим учешћем у пројекту.
У завршници пројекта, организатори су свим учесницима уручили поклоне. На продајној изложби, која је имала промотивни карактер, сувенири-магнети, продавали су се по цени од 200 динара. У наредном периоду сви који то желе, моћи ће да их купе у „Нашој кући“, чиме ће помоћи у набавци материјала неопходног за активности у овој установи.
Једна од најсрећнијих учесница данас је била Мина Радивојша из победничке екипе Гимназије „Душан Васиљев“.
Све четири екипе финалиста на поклон ће добити клима уређаје, као и ваучере: првопласирани за „Sport Vision“, другопласирани за DM, екипа која је заузела треће место награђена је и ваучерима у фирми „BUS Computes“, док су ђаци који су заузели четврту позицију добили вечеру у ресторану „Слап“.
