Lepa Varoš Arhive | Stranica 2 od 6

Feljton o Dušanu Vasiljevu (4): Čovek peva posle rata

Jelena Trifunović decembar 28, 2024

Dušan Vasiljev u Beograd stiže 1919. godine, verujući da u tek oslobođenoj domovini za svakog ima posla, hleba i krova nad glavom.

-Dolazim da budem neko, da delim svoje srce, a nemam gde da prenoćim- zapisaće.

U Beogradu spoznaje tmurnu sliku posleratne stvarnosti u kojoj su se raspršili humanistički ideali o herojstvu i pobedi. Razorne posledice rata najviše osećaju siromašni, dok se privilegovana manjina, zahvaljujući mahinacijama bogati i uvećava društvenu moć.

Hiljade radnika koji su prolivali krv za oslobođenje zemlje, prepušteno je bedi i gladovanju. Špekulacije su se razvile do ogromnih razmera, puneći džepove bogataša. Plate i nadnice bile su niske, a poskupljenja stalna i ogromna. Na ulicama glavnog grada, jasno se sagledavaju društvene suprotnosti. Štrajkovi i sukobi radnika s vlastima nisu ostavljali ravnodušnim mladog pesnika.

Njegove nade u prestonici su se ubrzo rasplinule. Verovao je da će mu izdavači primiti i objaviti zbirku pesama, i da će ga neka od književnih redakcija primiti za saradnika. Međutim, izdavači kojima se uporno obraćao, u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, odbijali su ga sa različitim izgovorima- da ne mogu da nabave hartiju, da su do kraja godine ispunjeni rukopisima, da neko vreme neće objavljivati nova izdanja…

Posao je pronašao kao činovnik kod jednog beogradskog advokata, pa je, umesto da uređuje rubrike u novinama, prepisivao molbe i žalbe, tavoreći u memljivim podstanarskim sobama. Ipak, biće to veoma plodonosan period njegovog stvaralaštva. Izuzetno talentovan, osećajan, sazreo pre vremena, buntovan romantik i melanholik progonjen vizijama rata, ogorčen surovom posleratnom realnošću, Vasiljev će napisati pesme koje će ga uvrstiti među naše najistaknutije eksperesioniste i liričare.

Rat, stradanja i uzaludnost prolivanja krvi, ratno profiterstvo, rušenje ideala, socijalna beda, razočaranje – najčešći su motivi njegove poezije. Njegove stihove odlikuje snažan emotivni naboj, bunt, očaj, nemoć. Piše i pripovetke, drame, započinje roman, ali će se u književnost upisati velikim slovima kao pesnik.

Vasiljev je u Beogradu nekoliko meseci, ali je taj period ostavio dubok trag u njegovoj književnosti. Kada je 1920. u časopisu „Misao” objavio svoju prvu pesmu „Čovek peva posle rata”, postaje istaknuto ime u redovima mladih poeta. „Misao” je list osnovan 1919. koji je okupljao mlađe, talentovane književnike iz liberalnih slojeva, i upravo tamo će Vasiljev objaviti najveći broj svojih pesama. Pevajući otvoreno i srčano u slobodnim stihovima, pesnik ekspresionista izronio iz krvavih vrtloga rata, u tom časopisu je srdačno dočekan. Sa „Misli” su sarađivali književnici iz tzv Grupe umetnosti- Ivo Andrić, Todor Manojlović, Mirko Korolija… Urednik „Misli” Simo Pandurović u stihovima Vasiljeva video je veliki talenat.

-Vaši stihovi- pisao je Pandurović- nisu od strane uredništva ostali nezapaženi. Naprotiv, obe pesme koje su štampane u „Misli”, a naročito „Čovek peva posle rata”, svratile su zasluženu pažnju. Ali vašom pogreškom, pesme nisu bile potpisane, a našom pogreškom bilo je zatureno sprovodno pismo, tako da nismo mogli konstatovati čije su pesme, a bilo bi nezgodno štampati ih anonimno, bez piščeva pristanka. Kad smo pomoću gospodina Crnjanskog utvrdili ko je autor, mi smo im vrlo rado dali mesta u svom časopisu. Bez ikakva laskanja, dakle, ali prijateljski i iskreno, mogu vam kazati da me raduje što sam u vama naišao na mladog, talentovanog čoveka čija će nam saradnja biti draga”.

O pesničkom talentu, Vasiljev je dobio priznanje i od „Književnog juga” iz Zagreba. Pesma „Čovek peva posle rata” donela mu je zasluženu slavu, a ostale koje su došle za njom, učvrstile njegovu reputaciju mladog nadarenog pesnika prve posleratne generacije. U Antologiji novije lirike, pomenutog lista „Misao”, Vasiljev, nazvan „savest jedne generacije” biće zastupljen sa čak osam pesama, Andrić sa dve, a Desanka Maksimović sa jedanaest.

Kada je „Misao” raspisala anketu o pesmama, od publike je Vasiljev, odlično ocenjen, čak ispred Crnjanskog i Pandurovića. Najviše glasova je dobila Desanka Maksimović za „Strepnju”, pa Velimir Masuka za „Grudobolju”, i odmah potom Vasiljev za „Plač Matere Čovekove”.

Sarađivao je i objavljivao u više književnih časopisa, koji su publikovali i njegove pripovetke i dečije pesme, ali zbirku pesama nije uspeo da objavi, uprkos upornom kucanju na vrata izdavača. Između ostalih rukopisa, iza njega će ostati velika sveska sa naslovom „Oblaci” u kojoj je ispisano 80 pesama podeljenih po ciklusima. Očigledno da je bila pripremljena za štampu. I to nije bio jedini rukopis spreman za izdavače.

„Pesma imam već oko 150 (dve velike knjige), ali fali- izdavač. Svega je dosad objavljeno 25, a ostale su samo meni poznate”- napisaće razočarani Vasiljev.

Oslabljen teškim i neurednim životom, stara bolest mu se vratila -kašalj i groznica. Želeo je da ostane u Beogradu gde je upisao Filozofski fakultet kao vanredni student. Da bi se upisao redovno na studije, bilo je potrebno da položi gimnazijsku maturu. Iscrpljen i malaksao, popustio je očevom nagovoru da prihvati mesto učitelja na selu. Iz prestonice odlazi nevoljno, nezadovoljenih ambicija, sa idejom da je to samo privremeno. Dobio je mesto učitelja u Čeneju, malom pograničnom mestu u koje stiže u martu 1920. godine. Tamo je desetak godina ranije, akcijom rodoljubivih srpskih meštana, sagrađana nova i lepa škola u kojoj će raditi kao privremeni učitelj sa više nego skromnom platom od 550 kruna. Jadaće se drugu:

-Kako se osećam? Kao đavo na džombi. Možeš misliti. Jedina mi je zabava knjiga. Da knjiga nema, sasvim bih sigurno poludeo”.

Službovanje u zabačenom banatskom selu, daleko je od Dušanovih želja i snova.

-A znam i to da, ako se najkasnije do nove godine ne otrgnem iz ove okoline, koja je ista u Čeneju, Vranjevu, u Kikindi, ili gde god hoćeš, potpuno ću propasti. Propast znači- napustiti sve one slike koje sam sebi o svojoj budućnosti, istina vrlo smelom rukom, ali takoreći godinama, maštajući stvarao- ispoveda se u pismu prijatelju.

TRI KNJIŽEVNA BOGA

U biblioteci Vasiljeva bili su zastupljeni Skerlić, Đura Jakšić, Laza Lazarević, Crnjanski, Veljko Petrović…Od svetskih pisaca kupovao je Stendala, Tolstoja, A. Fransa i Barbisa, Strindberga, Bodlera, a naročito Romena Rolana, Tagoru, Dostojevskog za koje u jednom pismu piše „to su moja tri boga”.

Od savremenih pesnika, najviše je cenio Crnjanskog, žaleći što će ga- kako je govorio-upropastiti novac. Veoma je poštovao Krležu kojem će se obratiti sa molbom da mu rediguje zbirku pesama- koja je ostala neodgovorena. Tina Ujević ga je impresionirao kada se sa njim sreo kod „Tri šešira”. Cenio je i Gustava Krkleca, a iz đačkih dana potiču njegove simpatije prema Adiju, tvorcu mađarske moderne.

Feljton o Dušanu Vasiljevu podržan je sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama

Feljton o Dušanu Vasiljevu (2): Zašto za svakim snom dolazi java?

Jelena Trifunović decembar 22, 2024

Znaš kako sam u ovoj pustoj Kikindi, kao lud. Temišvar mi jako fali- piše svom pobratimu devetnaestogodišnji Dušan i odlučuje da u Beogradu upiše studije

„Bilo je u prirodi našeg oca u odnosu na decu nečeg krutog i strogog što nije dalo da mu se protivreči, nečeg silovitog i imperativnog, često neodmerenog. U porodici sa mnogo dece i malo prihoda, obično se i nema vremena ni pažnje za posebne individualnosti i naročite duševnosti.” Tako je oca Kostu, opisao Spasoje Vasiljev, Dušanov mlađi brat.

Nakon što se otac vratio sa fronta, sukob između njega i Dušana obeležiće tu godinu pesnikove mladosti. Otac je želeo da naređuje i kontroliše svog šesnaestogodišnjeg sina, a zapravo je imao pred sobom samosvesnog mladića koji je u njegovom odsustvu brinuo o mnogoljudnoj porodici. O Dušanovom sukobu sa ocem, brat će napisati:

„Hteo je da određuje vreme izlazaka i dolazaka svome đačiću, a imao je da se nosi sa čovekom ekonomski nezavisnim koji živi o svom ruhu i kruhu, pa hoće i o svojoj glavi. Do sukoba je moralo doći neminovno. Pokušaj da otac silom uspostavi svoju vlast nije uspeo jer se Dušan nije hteo sviti. Represalije da mu se posle određenog vremena uskrati osvetljenje i zaključaju vrata kao da su značile sipati ulje na vatru”.

To je doba Dušanovih prvih ljubavi, mladalačkih zanosa, nemira, prkosa. U njemu je osećanje niže društvene vrednosti, jer je iz siromašne porodice, ali i snažna želja da postane „neko”. Trudi se da je uvek lepo obučen i doteran. On je „nestalan, ali dobrog srca, vesele prirode, oduševljen za lepo, narodnost i veru”- kako sebe opisuje u priči posvećenoj drugu i kasnije pobratimu Slavku Igniji, sa kojim će do kraja života ostati dobar i blizak prijatelj.

Izmoren gorkom, svakodnevnom borbom za egzistenciju, napornim radom i učenjem, sukobom sa prekim i strogim ocem, Dušan rešenje svojih životnih prilika vidi u sumanutoj odluci- da ode na front. To mu se čini kao spasonosni izlaz iz porodične situacije, škole koja je za njega gubila smisao, prozaičnih poslova, „od gaženja po tom životu civila koji stoje u nepreglednim redovima u kojima se guraju, gladuju…” Front je za Dušana, koji je imao svega 16 godina, delovao kao nešto iznad života i smrti.

Međutim, mladići koji nisu navršili 17 godina nisu mogli u vojsku. Sa istim odgovorom dočekan je i u Temišvaru, Segedinu, Kikindi.

-Badava sam išao, trošio novac. Svud su me ismejali, mater im njinu! Idem sad opet kući- poverio se u pismu prijatelju. Posle „neuspelog” putešestvija, oseća da „ceo svoj dosadašnji život mora da izmeni”.

-Više ću pisati, svirati i čitati- zabeležio je mladi pesnik.

Uskoro se njegov najbolji prijatelj vraća iz Debrecina, situacija sa ocem se stišava, pa Dušana napuštaju ideje da dobrovoljno ode na front.

U jesen 1917. godine pohađao je četvrti razred učiteljske škole. Iako živi i radi u teškim prilikama, u učenju ide u korak sa drugima. Oskudica i skupoća nagnale su Vasiljeve da gaje svilene bube, pa su svakog dana, Dušan i Spasoje išli da, do kasno u noć, beru dudovo lišće za bube.

Dovijajući se na razne načine da obezbede osnovnu egzistenciju, Vasiljevi su imali i podstanara, učenika iz Kikinde, koji im je plaćao u namirnicama. Sa njim je Dušan ubrzo postao prijatelj. U školi je uskoro bivalo bolje. Nastavnik veronauke okupljao je u horu školsku omladinu. Dušan se zaljubio u jednu učenicu, stariju od njega, iz bogate porodice. Želeći da postane „nešto ” u životu, marljivo čita i piše.

U tadašnjem Temišvaru su rat i sve očiglednija propast austrijskog carstva podsticali ljude na revolt i pobunu. Dušan će, između ostalog, zabeležiti:

„Danas je uzrujana, razdražena, gladna svetina lupala radnje, pljačkala, urlala: hleba, hleba! Negde u susedstvu se ubio starac ostavivši cedulju sa rečima: pet dana nisam okusio hleba.”

Istovremeno, viđa i site i obezbeđene ljude, za koje nema ni rata ni gladi. Sazreo prerano, pod teretom teškoća i briga, svet oko sebe već posmatra očima skeptika. Dok se otac Kosta i njegova okolina euforično raduju porazima austro-ugarske vojske, u njemu rastu sumnje da se rat ipak ne vodi u interesu čovečanstva i boljitka, nego jednog malog sloja ljudi.

Sa nepunih 18 godina, dobija diplomu učitelja u osnovnim školama sa mađarskim nastavnim jezikom. Istog meseca, marta, pozvan je na tronedeljnu vojnu obuku u austro-ugarsku vojsku, a već u aprilu poslat na italijanski front. U toku su poslednji pokušaji Nemačke i Austro-Ugarske da slome savezničku vojsku. U austrijskim rovovima, u jesen 1918, Dušan je dočekao italijansku ofanzivu koja je nastala kada je front počeo da se raspada, a vojnici sami vraćaju kući. Iz Velikog rata, mladi pesnik vratio se kao svedok surovih krvoprolića i besmisla ratnih stradanja, sa malarijom i bronhitisom.

„Ja sam gazio u krvi do kolena, i nemam više snova…” napisaće u svojoj čuvenoj i najpoznatijoj pesmi „Čovek peva posle rata”, objavljenoj 1920. u časopisu „Misao”. Svojim stihovima iskazaće sav besmisao rata i stravičnih stradanja, duboko razočaranje, kontradiktornost između ideala za koje se borilo i realnosti koja je usledila, revolt čitave generacije…

U posleratnom Temišvaru u koji se vraća posle rata, srpska manjina radovala se osvojenoj slobodi. Omladinu je zahvatilo nacionalističko oduševljenje, a prepirke su se, oko opredeljenja za srpstvo odnosno jugoslovenstvo, neretko završavale tučom.

Vasiljev se zaposlio u Komandi mesta kao pisar i tumač, kasnije je unapređen za delovođu. Postaje sekretar novoosnovanog društva „Kola mladih Srba”, i vredan saradnik lista „Sloga”. Predao se radu organizujući temišvarsku omladinu. Objavljuje pesme, poeme, feljtone, priprema pozorišne komade koje je režirao i u kojima je i glumio- u Zmajevu „Šaranu” Pantu, a u Kočićevom „Jazavcu pred sudom”- sudiju.

Među onima koji su, da bi se izjednačili sa „pravim” Srbima, prezimenu dodali „ić” ili „vić”, bio je i Dušan. Izvesno vreme, potpisivaće se Vasiljević, a njegov pobratim Ignijić. Međutim, u situaciji kada je deo društva utonuo u mađarsku kulturu, a mnogi bili stava da nejasna politička situacija iziskuje rezervisanost, Vasiljev nije zadovoljan rezultatima, iako je ne samo rado viđen mladić u srpskim krugovima već i centralna ličnost temišvarske omladine.

-Sada tek vidim, da jedno-dvogodišnji rad još nije ništa. Tu se, brate, vekovima treba znojiti. Mi smo mislili da smo nešto postigli. Ali to nešto od tih boljih osećaja tako je slabo, bez snage, bez kostiju, bez duha, da ga i najmanji povetarac spiri s nogu- zapisao je mladi pesnik.

U Temišvaru je bio smešten srpski garnizon do leta 1919. godine. Tada je grad predat Rumunima. Premoren, sa sve jačim znacima malarije i bolesti pluća, kada je srpska vojska napustila Temišvar, zauvek ga napušta i Vasiljev dobivši uverenje „da je dužnost vršio pohvalno, a na radu bio ispravan i pošten”, te da se može „našim vlastima preporučiti kao dobar rodoljub”.

Odlazi u rodnu Kikindu, u kojoj je živeo do svoje jedanaeste godine. Pretežno zemljoradničko naselje, udaljeno od glavnih kulturnih tokova ne zadovoljava njegove ambicije.

-Znaš kako sam u ovoj pustoj Kikindi, kao lud. Temišvar mi jako fali- piše svom pobratimu, te odlučuje da u Beogradu upiše studije. Da bi se upisao na fakultet, trebalo je najpre da položi gimnazijsku maturu. Međutim, pao je iz srpskog jezika i književnosti (prema nekim izvorima iz nemačkog).

Ovaj neuspeh ga je teško pogodio, ali je po svaku cenu želeo da napusti „naselje kraj Števančeve bare”.

PROFESOROVA SUREVNJIVOST

Dušan će kod kuće ispričati da ga je profesor na maturi srušio zbog uvrede pred sam ispit. Dok je stajao u hodniku zamišljen, naišao je jedan mlađi profesor i započeo sa njim razgovor.

„A vi ste Vasiljević, drago mi je. Ali vas, nove književnike, nekako gadno rešeta kritika”- reče mu profesor.

„Bolje i da nas grdi, nego da nas prećutkuje, kao što se to nekima dešava”, odgovorio je Vasiljev kasnije se iznenadivši kada je video istog tog profesora, koji je takođe bio pesnik, na polaganju mature.

Feljton o Dušanu Vasiljevu: Pesnik srca i poraza

Jelena Trifunović decembar 14, 2024

Poživeo je nepune 24 godine i ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Njegov život i pisanje obeležile su ratne godine.

„Bez obzira koliko potreban ili opravdan bio, nikad nemoj misliti da rat nije zločin.” –pisao je Ernest Hemingvej. Bio je u čak četiri rata, a prvo ratno iskustvo doživeo je 1918. na italijanskom frontu, na rijeci Pijavi, gde se istovremeno, sa užasima Velikog rata suočio i Dušan Vasiljev. Američki književnik i naš veliki pesnik te 1918. godine bili su na dve strane reke, u dve sukobljene vojske. Vasiljev mobilisan sa nepunih 18 godina u austrougarsku vojsku. Hemingveju je bilo 19.

Dva tek stasala mladića, svedočiće ratnim strahotama posle kojih više nikad neće biti isti. Hemingvej je na italijanskom ratištu ranjen minobacačkom vatrom zadobivši teške gelerske rane na obe noge.

Vasiljev će se iz Velikog rata vratiti sa malarijom i bolesnim plućima. Suočeni sa besmislom nasilja i uništenja, nemoćni da menjaju svet koji je duboko nepravedan, postaće glasovi izgubljene generacije, koja je odrasla u doba Velikog rata i pretrpela strašne posledice njegovog nasleđa.

Književni rad američkog pisca i novinara biće ovenčan Nobelovom i Pulicerovom nagradom. U 62. godini, pucaće sebi u glavu iz lovačke puške.

Vasiljev će poživeti nepune 24 godine. Neće stići da ode na lečenje od tuberkuloze u slovenački Šoštanj. Tokom kratkog, burnog i dramatičnog života nije objavio nijednu knjigu.

Porodica Vasiljev: sedmogodišnji Dušan sa majkom Rakilom, ocem Kostom, babom Anom, dedom Kuzmanom, stricem Veljkom, strinom Laurom, sestrama i bratom Spasojem (beba)

„Prođoše bez pompe detinjstva mog dani i utopiše se u sive sutone”

Vasiljev je rođen 19. jula 1900. godine u Velikoj Kikindi, u kući Kuzmana Vasiljeva, kujundžije. Otac Kosta najpre je radio kao stolar, a potom kao opštinski činovnik. Majka Rakila (rođena Stepanov) bila je poreklom iz Perleza. Umrla je kada mu je bilo četiri godine. Dušan je imao dve sestre i brata. Godinu dana posle njene smrti, otac se ponovo oženio i dobio još petoro dece, od kojih je preživelo dvoje.

O Dušanovom detinjstvu u Kikindi, brat Spasoje, između ostalog, zapisaće:

„Nepregledan rit koji se nastavljao na dedino dvorište znao je uprste… I kraj dede svog voleo je da bude, i da mu raspaljuje velikom ćurećom peruškom ćumur na kome se topio metal… Izvesno se mnogo divio kad su iza drhtavih dedinih prstiju izlazile divne minđuše, lepo prstenje sa gravirama svetaca u zlatu mesto kamena, a naročito krupne srebrne toke… ”.

U Kikindi je Dušan pošao u školu. Pokazivao je interesovanje za istoriju, književnost, umetnost.

„Duško, ni seljače ni gospoče, ni majstorski ni beamterski potomak,negde u sredini između dalekih kuća na velikom sokaku i glavnog trga, koji se zove varoš, gde Lala ne ide bez papuča i šešira”, zabeležio je Spasoje.

Dušanova porodica 1911. seli se u Temišvar gde je njegov otac dobio posao činovnika u eparhiji. Tamo je Dušan nastavio školovanje. U predgrađu Mehali stanovali su činovnici, radnici, zemljoradnici. U taj kraj kao i susedno predgrađe, u svoje vreme je zalazio i Dositej Obradović.

Temišvar je bio veliki industrijski grad i železnička raskrsnica, sa snažnim mađarskim uticajem. Srpski deo Temišvara poprimao je običaje i navike mađarske buržoazije. Ukratko, Temišvar je bio bliže Pešti, nego Novom Sadu. Čak je i srpski jezik počeo da se gubi, a mnogi Srbi u govoru su mešali mađarske i nemačke reči.

U tim njivama oko Temišvara, razviće se njegova zaljubljenost u ravnicu koja je „nedogledna i lepa kao san, beskrajna kao duša, mirna kao more, tiha kao vedra jesenja noć”.

„Volim moju ravnicu koja je rodna kao zemlja obećana. Ja sin njen, ljubim je kao majku”, pisaće jedan od naših najznačajnijih ekspresionističkih pesnika.

U Mehali je baš kao i u Dušanovoj rodnoj Kikindi postojao glavni trg i na njemu crkve- srpska i katolička. Pokraj crkve se nalazila srpska veroispovedna škola, a do nje crkvenoopštinski dom. U Temišvaru je tada živelo desetak procenata Srba.

Kad je buknuo Balkanski rat, Dušan je bio u trećem razredu građanske škole. Uspesi srpske vojske odjeknuli su sa ponosom. O Dušanovom oduševljenju svedoči sledeća zabeleška. Kada je beogradski fudbalski klub „Velika Srbija” merio snagu sa jednim temišvarskim klubom, on se silno obradovao bezuslovnoj pobedi Beograđana.

Posle građanske škole, upisuje učiteljsku. S knjigom kao da se već bio srodio daleko preko onog što je škola zahtevala, zabeležiće njegov brat.

Izgleda da je već tada, za nadoknadu, davao lekcije momcima koji su privatno učili građansku školu. Jedna zabeleška svedoči da je tokom učenja četvrtog razreda građanske škole, počeo da opširno piše istoriju Mađarske.

„Ono što treba podvući je da je mali četvrtoškolac još tada tražio načina da se nekako izrazi”, opisao ga je brat.

Nakon izbijanja Velikog rata, već u decembru 1914. Dušanov otac otpremljen je na front da brani interese „presvetlog habsburškog doma” i nemačkog imperijalizma. Na četrnaestogodišnjem dečaku ostaje teret brige o brojnoj porodici. Otac Kosta ga zavetuje:

„Mali sine Dušane, ti si sin moj najstariji i najpametniji, u prvom redu budi vredan i pošten, kao što priliči jednom đaku i budućem čoveku. Dragi sine Dušane, ako bih ja po nesreći pao na bojištu, pazi na decu, sine moj, ako ne možeš dalje da se školuješ, a ti skupi decu, pa otidi u Kikindu kod dede.”

Decembarska noć 1914. duboko se urezala u sećanje Spasoju.

„Sve do zore, Dušan je užurbano spremao ocu paket za put. Glasan lelek me je probudio. Majka je kukala, a Dušan nervozno šetao po kuhinji…Voz je stajao jedan sat. Oca u sivoj ratnoj uniformi jedva poznadoh. Ništa od razgovora sa njim u toj buci očajnog dovikivanja, leleka i gurnjave nisam upamtio. Sećam se da me je dugo držao za ruku i dao mi okrajak svežeg hleba. I da se na zvuk trube jedva od nas otrgnuo”.

U teškim ratnim prilikama i oskudici, Dušan „golobrad i ozbiljan, pokreta koji su bili odviše sigurni i odmereni za njegovo doba”- kako je sam sebe opisao u jednoj crtici- nije otišao kod dede u Kikindu. Ostao je u Temišvaru i nastavio školovanje. Bio je redovan učenik učiteljske škole, dok je u isto vreme radio kako bi izdržavao porodicu.

Isprva je zamenjivao oca, potom radio u kancelariji jednog mlina, pa u poreskom zvanju. Nije se ustručavao da za sitnu naknadu piše pisma pijanih žandarma njihovim ženama i ljubavnicama, ni da pere fijakere. Istovremeno, piše, prevodi sa mađarskog i nemačkog, najviše Petefija i Hajnea, ali i sa srpskog na mađarski Zmaja i Jakšića. Mnogo čita.

Skoro celu godinu, dok je otac bio na frontu, Dušan je brinuo o porodici. To je značilo i brinuti se o kuponima za hleb, čekati u dugim redovima za mleko, donositi iz dalekog predgrađa krompir, ići u drugo predgrađe po ugalj i drva. Uz to, pohađati školu i zarađivati.

Stanovali su tada kod izvesne gospođe Velinke, u stanu sa jednom sobom i kuhinjom. Posle vesti da joj je muž izgubljen u ratu, njen stan od kojih su Vasiljeve razdvajala jedna vrata, postao je stecište sumnjivih tipova, dok je Velinka utehu potražila u alkoholu.

Otac je sa fronta vraćen promrzao, nepokretan, ali živ. Dugo je trebalo da prohoda na dve štake. Tek u leto 1916. konačno je došao kući iz bolnice. Ali za Dušana ne stižu spokojniji dani.

BRAT SPASOJE

Spasoje Vasiljev je rođen u Kikindi 3. juna 1907. godine. Sa porodicom se 1911. godine preselio u Temišvar, ali se posle osam godina vratio u Kikindu. Osnovnu školu završio je u Temišvaru, gimnaziju u Kikindi i Srbobranu, a studije književnosti u Beogradu.

Radio je kao profesor književnosti u Subotici, Novom Sadu i pred početak Drugog svetskog rata u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Njegov književni rad je uglavnom bio posvećen bratu Dušanu i promovisanju njegovog dela. Književnu kritiku i prikaze je objavljivao u periodici: „Misao“, „Venac“, LMS, „Vojvođanski zbornik“, „Pravda“ i „Politika“. Poginuo je u blizini Beograda oktobra 1944. godine.

Prvi put u Evropi glasale žene: Sedam poslanica na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu

Jelena Trifunović novembar 25, 2024

Dana 25. novembra 1918. godine, sazvana je Velika narodna skupština u Novom Sadu na kojoj je proglašeno prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji. Za poslanice u Skupštini izabrano je i sedam žena.

Ulaskom u Skupštinu ove žene su, pored nacionalnog oslobođenja, najavile i jedno moderno i liberalno doba, ulazak u 20. vek.

Iako u tadašnjoj državi žene nisu imale pravo glasa, Bunjevke i Srpkinje su se za njega, na trenutak izborile. 757 delegata iz 211 opština, je izabrano voljom naroda na velikim zborovima u tim oblastima, nezavisno od nacionalne, klasne i polne pripadnosti. Jedini uslov je bio da je delegat navršio 20 godina.

Do tada su u Austrougarskoj pravo glasa imali samo muškarci koji su plaćali porez. U 211 političkih opština izabrano i sedam žena koje su se isticale društvenim i humanitarnim aktivizmom u svojim sredinama: Milica Tomić, Mara Malagurski Đorđević, Katica Rajčić, Olga Stanković, Anastazija Manojlović, Manda Sudarević i Marija Jovanović.

One su pre sto šest godina svojim pravom glasa na Velikoj narodnoj skupštini utrle put emancipaciji žena u ovom delu Evrope. Iako su nosile evropski duh i postavile temelje rodnoj ravnopravnosti, o njima i njihovim delima danas se malo zna.

Ostoja Vojinović

Ko se seća „Sloge”? Njihove cipele od gužvanjca bile su hit, salonke šetale Šveđanke i Ruskinje

Jelena Trifunović avgust 20, 2024

Radionicu za proizvodnju i popravku cipela „Slogu” osnovalo je sedam kikindskih obućara 1935. godine. Krajem četrdesetih godina prošlog veka prešli su na mašinsku proizvodnju. Šezdesetih su njihov najpoznatiji proizvod bile ženske salonke.

Daleke 1970, preduzeće za izradu modne obuće „Sloga” prateći puls tržišta i u skladu sa zahtevima potrošača i modnim novitetima, proizvelo je cipele i sandale od gužvanjca (gužvanog laka).

Dnevno su proizvodili 400 pari cipela, a ovaj novitet bio je pravi bum na tržištu. Prodavale su se u 110 prodavnica u svim republikama tadašnje SFRJ. Dobri poslovni rezultati povećali su lična primanja zaposlenih za 22 odsto.

U poslednjoj deceniji rada fabrika je više desetina hiljada pari cipela izvezla u SR Nemačku, Švedsku i Sovjetski Savez. Partnerstvo sa Italijanima sklopljeno 1990. nije sprečilo stečaj koji je usledio godinu dana kasnije. Ubrzo je 350 radnika ostalo bez posla.

Zgrada nekadašnje „Sloge” nalazi se u ulici Kralja Petra Prvog. Objekte bivše fabrike opština je 2015. putem javnog nadmetanja prodala privredniku Saši Mančiću koji je tu otvorio mlekaru.

J. C.

Živa nostalgija – Korzo je imao svoj red…

Igor Crnogorac avgust 7, 2024

Ne zna se kada su građani Kikinde šetnju glavnom ulicom uveli kao običaj, zapravo potrebu da na taj način ostvaruju socijalnu interakciju. Nostalgičnije, verovatno je da je korzo na kojem su se razmenjivali stidljivi pogledi, odabiralo kome će se uputiti pozdrav, pa onda i posrednik, dakle da je takvo mesto jedinih širih društvenih kontakata postojalo, u većoj ili manjoj meri, oduvek. I nismo u tome bili jedini, naravno, institucija šetnje po centru, „štrafti“, ovde nekada poznatija kao „špacirung“, ali i mesto za „kibicovanje“, postojala je u svakom manjem mestu. I upravo ta, samo jedna od čari varošica, razlog je što je akteri tako dugo čuvaju u sećanju, uvek sa prelepim osmehom na licu.

Čuvari uspomena

Kao čuvar uspomena grada izdvojila se Fejsbuk grupa „Kikindski korzo“ koju je pokrenuo Milan Veselinov pre 13 godina. Broj nostalgičara u grupi brzo je rastao i pokrenuta je inicijativa da se ponovo oživi korzo – jedna šetnja u godini, u avgustu, kao omaž tim vremenima, tom osećaju zajedništva i pripadnosti.

– To je postalo tradicija, svakog avgusta upriličimo veče sećanja na šetnje korzoom. Izaberemo fotografije iz velike baze od oko pet hiljada, postavimo ih na panoe kod Katoličke crkve i tu se okupimo. Zatim napravimo jedan krug – šetamo do nekadašnjeg „Zvezda“ bioskopa i vratimo se drugom stranom ulice. Tako se nekada „išlo u varoš“ i mi to, već godinama, oživljavamo. Pozivamo sve, ne samo one koji će se možda pronaći na fotografijama. Ljudi povedu decu i unuke, neki dođu iz drugih gradova posebno zbog te večeri, da se vide i ispričaju sa prijateljima iz mladosti – kaže Bogdan Mandić, takođe administrator grupe „Kikindski korzo“.

Grupa sada ima preko pet hiljada članova, Kikinđana, ma gde da su. Ima i mladih koji je prate jer ih zanima gde su njihovi roditelji izlazili i kako su se družili u to vreme, objašnjava Bogdan.

Ovu lepu inicijativu prepoznala je i v. d. direktorica Turističke organizacije Grada, Jasmina Milankov. Kao pokrovitelj, Grad se priključio, dodajući još jedan događaj – posle korzoa, nostalgičari svih uzrasta upućuju se ka Starom jezeru na kojem, samo te avgustovske večeri, ponovo radi čuveni disko „Delfin“.

Oni koji su šetali i tu se zavoleli (ili obrnuto)

Neposredni učesnici ovog varoškog fenomena do detalja pamte i red i sled korzoa, emociju posebno.

– To je bila jedina zabava. Svako je imao simpatiju sa kojom se gledao, čekalo se da se sretnu. Zbog pogleda, zbog osmeha, šetalo se do besvesti. Išlo se u korak, ni metar razmaka nije bilo između redova. Devojke su bile sa drugaricama, mladići sa drugovima. Čekalo se da naiđe simpatija da bi se ona pravila da je nezainteresovana, ali da drugarica obavezno „gleda da li on gleda“. Na prvi poljubac se išlo u Ulicu ljubavi, u Generala Drapšina, gde su se krošnjnje spajale sa nepotkresanim šimširom. Bio je potpuni mrak i u skoro svakom ulazu ili na klupici ispred kuće bio je po jedan zaljubljeni par – priča jedna sugrađanka. – Bila sam jako mlada, još nisam bila stasala za šetnje po korzou, ali sam prošla tuda u povratku iz škole. Moj muž je čekao da naiđem i poslao druga da mi kaže da njegov prijatelj inženjer želi da me upozna. I onda se pojavio on, u belom mantilu. Stigao je sa časova engleskog u Radničkom univerzitetu i imao je rokovnik. Dao mi je da ga nosim i otpratio me malo prema kući. Tako je počelo, eto, na Korzou.

Šetalo se, uglavnom, leti, nekako s proleća, čim otopli, i po lepom vremenu, sve do jesenjih kiša. Obavezni i najlepši večernji program za mlade bio je konstanta. Uz to, ozbiljno je doprinosio brzoj asimilaciji ne-Kikinđana.

– Kada sam se doselio u grad, to me je prijatno iznenadilo, jer korzo nisam viđao u drugim mestima. U Beogradu, gde sam bio na studijama, toga nije bilo, kao ni u mom rodnom mestu. Prvi put sam video da svi mladi šetaju, lepo obučeni, jednom ulicom u dva smera. Sa svojim drugovima sa fakulteta stajao sam ispred apoteke, bili smo prijatno iznenađeni, svi su bili tu, šetali su ili „kibicovali“. Bilo je po dvoje, troje, četvoro u redu i bila je gužva, nije moglo da se hoda normalno. Šetnje su počinjale u ranim večernjim satima i trajale su do osam, devet sati. Zatim smo išli u „Avalu“, tamo je bila „živa“ muzika. Bilo je to mnogo lepo – prenosi svoje impresije inženjer, Kikinđanin od vremena korzoa šezdesetih godina.

Rokenrol u školama, bokseri „mačori“

Kod „Kasine“ (sadašnji „DM“) bili su bokseri, ceo tim. Oni nisu šetali, samo su „pikirali“ devojke. Tu su bili „mačori“ – svedoče nostalgičari sa korzoa. – Stariji su, posle šetnje išli na igranke u Mikinicu i u Dom JNA, i u bioskop, a mlađi su, po pravilu, smeli samo na matine od šest. Igranke nedeljom na kojima se igrao i tvist i rokenrol… stalno su bile organizovane za osnovce, svaki put u drugoj školi, a najlepše su, kažu, bile u školi „Đura Jakšić“.

I muzički magovi

I dok je, tih, šezdesetih godina, „after-parti“ korzou bila „živa muzika“ u Mikinici, „Avali“ (sadašnja Raiffeisen banka), Domu JNA, već početkom sedamdesetih godina pojavile su se diskoteke i čuvena braća Grabić – Miodrag – Mile i Sava koji je zabeležio 25 godina „staža“ kao najpoznatiji kikindski di-džej.

– Karijeru smo, sa Mišom Zorićem, počeli u Baru, u podrumu u ulici Ive Lole Ribara, a zatim smo Mile i ja, sredinom sedamdesetih godina, otvorili disko „Delfin“ na Starom jezeru. Počeli smo sa oko 300 ploča. Nismo puno zarađivali, ulagali smo u opremu i u muziku. Putovali smo po Evropi, a ploče su nam i donosili iz inostranstva, čak i iz Amerike. Mile je imao drugare u Londonu koji su mu davali promo-primerke, pre nego što ploča izađe u prodaju. Među prvima smo imali svetske hitove, dolazili su nam ljudi iz Studija B i sa Radija 202 da kupuju ploče. Trudili smo se da ne budemo provincija. Što se tiče muzike, nismo bili mali grad – priča Sava Grabić, čija fonoteka broji više od hiljadu ploča – singlova, maksi singlova, long-plejki.

Danas ponovo sa svojom opremom, posle svakog avgustovskog korzoa, na istom mestu na Starom jezeru, dočekuje šetače.

– U to vreme, sedamdesetih i osamdesetih godina, svi smo bili povezani – kaže. – Tada sam znao 90 odsto ljudi po imenu, danas niko nikog ne poznaje. Bilo je to vreme socijalne ravnoteže, nije bilo tolikog raslojavanja, velika većina pripadala je srednjem staležu. Bili smo jednaki.

Sve kikindske diskoteke

– Prva diskoteka u gradu zvala se „Maske“ i radila je početkom sedamdesetih. Nekoliko godina kasnije otvarili smo „Delfin“, koji je postojao do 1982. godine, a zatim i „Akvarel“, u zgradi „Avale“. Nastavili smo u diskotekama u Mikinici, Domu omladine i „Lun“-u, u podrumu „Narvika“, koji je postojao do 1997. godine. Poslednja diskoteka u gradu bila je „Paun“, takođe u hotelu, koja je radila dve godine – kaže Grabić.

U fenomenologiji našeg malog mesta, ostaće zabeleženo i da su se krugovi sa korzoa nekako preslikali na diskoteke u kojima se, takođe, šetalo paralelno u dva smera. Dok su ekstrovertni đuskali u sredini, a „kibiceri“, sa spoljne strane krugova „vrebali“ iz polumraka, sve je bilo lepo, nevino i jednostavno. Zbog pogleda, možda i osmeha ili stidljivog pozdrava – zbog mladosti, ali i ne samo zbog nje.

Korzo 2024.

Ove godine šetnja na korzou biće organizovana u subotu, 10. avgusta. Skup je u 19 sati na starom mestu, kod Katoličke crkve, gde će biti postavljeni panoi sa fotografijama, a posle šetnje, razume se, kolektivno se odlazi u diskoteku na Starom jezeru. I neće nam biti neophodna dozvola za to. Jer su nam zajedništvo, prijateljstvo i romantika potrebniji nego ikada.

S. V. O.

(Foto: FB grupa „Kikindski korzo“ i Kikindski portal)

O školi nekada i sutra: Učiteljice, poštovanje

Igor Crnogorac mart 3, 2024

Učiteljica Mirjana Cvejić bila je u prvoj generaciji đaka Učiteljske škole u Kikindi. Za katedrom je provela četiri decenije. Danas, u devedesetoj godini, pamti najvažnije – decu je, pre svega učila da poštuju starije i jedni druge.

Četrdeset godina učiteljskog staža: bezbroj ulazaka u učionicu, predavanja, propitivanja, priredbi, ekskurzija i škola u prirodi, rastanaka, pa susreta sa novim, radoznalim malim ljudima, neprestanog truda da izrastu u ljude za primer. I cveće od krep papira, sunđera i žice za Osmi mart. I onda, još jedno prepoznavanje na ulici: „Učiteljice Miro, da li me se sećate?“. Zar to nije najlepše, pita.

Mirjana Milačić jedna je od devojčica koje su, samo četiri godne posle rata upisale prvu Učiteljsku školu u Kikindi. Falilo je učitelja tih godina. Desetine dece krenulo je na nastavu koja se održavala u zgradi na mestu sadašnje Autobuske stanice. Tri godine kasnije, sa samo 17,5 godina i Mirjana je dobila svoje prvo odeljenje, u školi u Mokrinu u kojoj je, osam godina, kalila učiteljski poziv i odnos prema đacima.

Iako sa već etabliranim mestom u društvu, odazivali su se učitelji pozivima domovine u izgradnji. Još kao đaci Učiteljske škole odlazili su na radne akcije. Učiteljica Mira u biografiju je uspela da upiše čak tri: izgradnju Novog Beograda, pruge Doboj–Banja Luka i Svetozarevo (današnja Jagodina).

– Do voza koji je u Kikindu stizao po nas, akcijaše, tata me je, iz trećeg rejona vozio na špediteru koji je vukla mazga, a koji su nam ostali od Rusa – kaže Mirjana Cvejić. – Ništa to nije bilo sramota. Sramota je bila ne biti pošten.

U toku školske godine, mladi učitelji družili su se svake večeri u seoskoj Biblioteci. Bilo je tu i romantičnih susreta, naravno, a kovrdže crnooke Mirjane očarale su jednog Mokrinčanina kojeg su još neke mlade učiteljice potajno pogledale. U 23. godini Mirjana je postala supruga Artemija Cvejića, mašinskog inženjera. Dobili su Želimira i Dragoslavu.

Iz Mokrina je, po prekomandi, stigla u Školu „Đura Jakšić“ u Kikindi, u kojoj je radila do penzije. Malo toga ostalo je isto za pola veka, od prvog ulaska u razred učiteljice Mirjane, ali i za tri decenije, koliko je u penziji. Ili se, bolje rečeno, u slobodama i odnosima dece i nastavnika promenilo baš sve.

– Već drugog dana znali smo svako dete po imenu i sve o njemu – kaže. – U toku časa morali smo da stojimo, direktor je virio kroz ključaonicu, da proveri da nismo, slučajno, seli. Posećivali smo svako dete jednom godišnje, znali smo o njima sve što je bilo potrebno. Kažu da sam bila stroga, ali bila sam pravedna – i imala sam najbolje đake. Nisam pravila razliku po tome ko je iz kakve porodice i deca su to prepoznavala. Stvar je u poštovanju.

U drugom razredu, u školi u prirodi na Zlatiboru, sve ih je kupala, seća se. Džeparci su bili kod nje i dodeljivala ih je tako da se svi isto obraduju i da se niko ne ističe u trošenju. A đaci su slušali, i to ne samo njeni. Dok su nove, mlade učiteljice, sebi davale oduška uz kafu, učiteljica Mira je uspostavljala disciplinu u čitavom odmaralištu.

– Mora da postoji autoritet – kaže mi strogo. – Učili smo ih poštovanju, da se druže, da pomažu jedni drugima. Želela sam da imaju lep život. Uvek sam hvalila đaka, nisam nikada loše govorila roditeljima o detetu. Nisam dozvoljavala da se tuku, za vreme odmora sam bila sa njima, razgovarali smo, brinula sam o toj deci. Jer oni treba da se ugledaju na učitelja, da gledaju kako on postupa, da im bude uzor. Učitelj je i otac i mati i vaspitač.

A u takvom odnosu, smatralo se, nema mesta sentimentalnosti. Osim ponekad.

– Nisu se kupovali skupi pokloni učiteljicama. Bila sam jako srećna kada mi dete donese nešto što je samo napravilo. Decu sam učila, pre svega, da poštuju roditelje, to je osnovno, i svoje učitelje i jedni druge. Nisam dozvoljavala da se izruguju – kaže učiteljica Mira i nastavlja priču. – Muzičko se tada ocenjivalo tako što đak otpeva nešto. I nisu svi bili talentovani, naravno. Jedan dečak, i imena mu se sećam, nikako nije smeo da stane ispred celog odeljenja i peva, plašio se da će mu se deca smejati. Odvela sam ga iza table, da nas ne vide, da mi on, udarajući nogicom o pod, pažljivo i tiho, drhtavim glasićem, otpeva „Druže Tito, ljubičice bela“. Nikada to neću zaboraviti.

Sad su učitelji više drugovi s decom, kaže učiteljica Mira. To nije dobro, mora da postoji odnos poštovanja: đaka prema nastavniku, društva prema prosvetnom radniku. Kao nekada.

– Bili smo cenjeni, poštovali su nas. Danas, kad ga vidiš na ulici, ni ne znaš da je učitelj – kaže učiteljica Mira dok prebira po crno-belim fotografijama sa svojim prvim đacima u Mokrinu.

Na jednoj tridesetak mališana, poslužiteljka i učiteljica stoje i jedu užinu, hleb i pekmez. Na drugoj dvojica budućih muzičara ispred svih poziraju sa harmonikama otvorenih mehova. I, bez obzira na okolnosti i uzrast, iz svake od fotografija sa patinom nezadrživo isijava radost. I čvrsta vera u lep život i sjajnu budućnost.

Možda zato ne damo zaboravu te deliće detinjstva i čvrsto se držimo za najranija sećanja iz školskih dana. Kada je učiteljica bila uzor.

I možda se zato učiteljica Mira s toliko radosti prepoznaje sa svojim đacima. Koliko god godina imali, ona će za njih ostati učiteljica koja nije sedela na času, znala je ko je tužan i najviše se radovala onom cvetu od krep-papira.

S. Vulović Ostojić

Akademik iz Velike Kikinde: Ko je bio Filaret Granić?

Jelena Trifunović januar 2, 2024

Filaret (svetovno Branko) Granić rođen je u Velikoj Kikindi 1883. Bio je doktor nauka, vizantolog, arhimandrit, profesor na Pravoslavnom bogoslovskom i Filozofskom fakultetu u Beogradu i redovni član SANU.

Branko Granić je rođen u Velikoj Kikindi u porodici poreklom iz Melenaca. Njegov otac Granić Petra Ranko (Melenci, 1846 – Velika Kikinda, 1924) bio je ugledni kikindski advokat, nacionalni radnik i dobrotvor, a majka Melanija rođ. Laković (?, 1854 – Kikinda, 1892) bila je domaćica. Stanovali su u Velikoj Kikindi u kući broj 281 (danas ugao ulica Dositejeva i Nikole Pašića).

Branko je prvo dete Ranka i Melanije Granić. Rođen je 1/13. septembra 1883. godine. Kršten je u Kikindskoj crkvi iste godine. U Matičnoj knjizi rođenih Kikindske crkve pod rednim brojem 530 piše da je kršten 22. septembra i da mu je kršteno ime Branko. Pet godine kasnije, 23. septembra 1888. rodila se njegova sestra Mileva.

Izvod iz Matične knjige rođenih Kikindske crkve za 1883. godinu

Posle smrti Melanije 1892. godine, Ranko Granić je bio u braku sa Jelisavetom rođ. Laković (Iđoš, 1858 – ?). Sa njom je imao sinove Stanoja(1894) i Vojislava(1899) i ćerku Desanku(1895).

Popis pravoslavnih Srba u Velikoj Kikindi

Vojislav Granić je rođen 23. jula 1899. godine u Velikoj Kikindi gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Nakon završenih studija prava vratio se u rodni grad. Bio je gradski načelnik Velike Kikinde. Potom je radio kao sudija i napredovao do starešine sreskog suda. Bio je u braku sa Livijom Feher (1908), koja je 1929. godine prešla u pravoslavnu veru. Iste godine su se venčali u Crkvi Sv. Nikole. Nisu imali decu. Vojislav je preminuo u Kikindi 1965. a Livija 1980. godine. Sahranjeni su u porodičnoj grobnici na Železničkom groblju u Kikindi, gde počivaju i ostali iz porodice Granić (Ranko, Melanija, Mileva, Jelisaveta, Stanoje i Desanka).

Filaretov brat, Vojislav Granić (1899-1965), sudija

Branko je u rodnom gradu učio osnovnu školu. Školovanje je nastavio u Novom Sadu gde je završio pravoslavnu gimnaziju. Potom je studirao u Beču i Minhenu, kod poznatog vizantologa Karla Krumbahera. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Minhenu 1909. godine sa ocenom „magna cumlaude“. Oblasti njegovog interesovanja i studija su bili vizantologija, antička istorija, klasična filologija, pravne i ekonomske nauke.

Po povratku sa studija u zemlju 1912. godine, primio je monaški postrig u manastiru Hopovo i dobio monaško ime Filaret. Prvo je radio u crkvenoj administraciji kao sekretar kod upravnog odbora srpskih pravoslavnih manastira, a potom je bio konzistorijalni beležnik Mitropolije karlovačke. Nešto kasnije je rukopoložen, pa proizveden u čin arhimandrita.

Akademsku karijeru Filaret Granić je započeo 1922. godine u Skoplju gde je prvo izabran za docenta na Filozofskom fakultetu i zatim, 1926. godine za vanrednog profesora. Predavao je vizantijsku i antičku istoriju. Četiri godine kasnije, 25. aprila 1929. godine, Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu izabrao ga je za vanrednog profesora patrologije, a 13. januara 1936. za redovnog profesora crkvenog prava i istorije crkve. Predavao je patrologiju i kanonsko pravo.

Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu angažovao je Filareta Granića 1932. godine kao honorarnog profesora da drži predavanja iz vizantijske istorije, zajedno sa Georgijem Ostrogorskim i Vladimirom Mošinom. Izabran je i za upravnika Seminara za vizantologiju.

Kao profesor, Granić je uživao veliki ugled među kolegama i studentima. O tome je ostavio zapis episkop Atanasije Jevtić: „Kao čovek bio je retko dobar i nesebičan, tih i povučen, predusretljiv i uvek gotov da pomogne. Bio je omiljen među profesorima i studentima“.

Fotografija Filareta Granića iz 1930-ih godina

Ceneći njegove stručne radove, akademsku karijeru i posvećenost struci i pozivu, Srpska kraljevska akademija nauka izabrala ga je za svoga dopisnog člana 18. februara 1935, a za redovnog člana Akademije društvenih nauka 16. februara 1940. godine. Posle rata raspoređen je u odgovarajuće odeljenje Srpske akademije nauka i umetnosti.

DOKTORIRAO U MINHENU

Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Minhenu 1909. godine sa ocenom “magna cumlaude“. Oblasti njegovog interesovanja i studija su bilevizantologija, antička istorija, klasična filologija, pravne i ekonomske nauke.

„Kao čovek Filaret je bio retko dobar i nesebičan, tih i povučen, predusretljiv i uvek gotov da pomogne. Bio je omiljen među profesorima i studentima“. Atanasije Jevtić.

Priredio: prof. dr Jovica Trkulja

(VIDEO) LEPA VAROŠ: Zašto su Banaćani Lale?

Jelena Trifunović decembar 8, 2023

Postoji mnogo priča, mitova i legendi o tome zašto su Banaćane Lale? U kakvoj su vezi cvet lala i stanovnici Banata?

Ili je, ipak, u pitanju nešto drugo pošto je lala i reč turskog porekla i znači domaćin, gazda?

Zanimljivu priču otkriva nam Slavica Gajić, kustos- etnolog Narodnog muzeja Kikinda.

Pogledajte.

Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

LEPA VAROŠ: Kikinđani na Velikoj narodnoj skupštini

Jelena Trifunović novembar 25, 2023

Na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 25. novembra 1918. godine, kada je proglašeno prisajedinjenje Bačke, Banata i Baranje Kraljevini Srbiji, svega pet dana posle oslobođenja Velike Kikinde, naš grad je predstavljalo 16. delegata.

Srpsko narodno veće u Velikoj Kikindi funkcionisalo je od 10. novembra 1918. godine pa sve do 25 marta 1919. godine, kada je raspušteno konstituisanjem gradskog Narodnog odbora, odnosno prvog saziva Gradske uprave u novoj državi.

Prva sednica Srpskog narodnog veća u oslobođenoj Velikoj Kikindi održana je 22. novembra. Doneto je više bitnih odluka za funkcionisanje grada koje su predstavljale dalju demontažu austrougarske lokalne i oblasne uprave.

Usvojeno je rešenje da se sa svim srpskim većima u srezu održava stalni telegrafski i telefonski kontakt, da se formiraju sekcije za propagandu pri većima i predloženo da se pozovu regruti za besplatnu službu u narodnoj gardi.

Za komandanta mesta postavljen je potpukovnik Vladimir Pešić. Vojska je preuzela sve značajnije vojne i civilne objekte u gradu.Neki vojni objekti su bili devastirani. Galadska vojna kasarna je bila ruirana, jer su u toku novembra 1918. godine pokradeni vrata, prozori i nameštaj. Moguće je da je kasarna stradala prilikom prolaska Mekenzenovih nemačkih trupa kroz grad, ali nije ni isključeno da je inventar pokraden u stihijskom pljačkanju stanovništva u kriznom periodu raspada austrougarskog državnog poretka. Srpska vojska je u toku novembra 1918. godine bila stacionirana u Žandarmerijskoj kasarni u Varoškoj ulici (danas Miloša Velikog, na mestu autobuske stanice), gde se nalazila i Komanda mesta sa potpukovnikom Pešićem na čelu. Od marta 1919. godine žandarmerija se vraća u svoje sedište, dok Komanda vojske odlazi u Konjičku kasarnu- navodi istoričar Srđan Sivčev, autor knjige „Prisajedinjenje u svetlu Velike Kikinde- perspektive i izazovi”.

Na sednici Srpskog narodnog veća 22. novembra izabrani su delegati iz redova Veća, koji će zastupati Veliku Kikindu na Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Novom Sadu 25 novembra 1918. godine.

U svim mestima vojvođanskih oblasti u kojima su formirana veća i odbori, na svakih 1000 Srba birao se jedan delegat. Prema podacima srpske pravoslavne crkvene opštine krajem novembra 1918. godine u Velikoj Kikindi je živelo 15 977 Srba, pa je na taj način izabrano 16 delegata. Među uglednim Kikinđanima, izabrani su profesori, advokati, sveštenici, trgovci: Sima Jovanović, dr Sava Putnik, Đorđe Grujić, Slavko Laković, dr Žarko Jakšić, dr Milivoj Kenđelac, Kamenko Brančić, Stojan Jakšić, Miloš Bandić, Svetozar Udicki, Joca Budišin, Kosta Šević, Mita Vasić, Milan Vlahović, Arkadije Gajski i Petar Popović.

Delegati iz Velike Kikinde glasali su na Velikoj narodnoj skupštini za prisajedinjenje vojvođanskih oblasti Kraljevini Srbiji, a učestvovali su i u radu privremene pokrajinske administracije.

Veliki narodni savet, zakonodavni organ vojvođanskih oblasti, brojao je 50 lica, a u njegovom sastavu nalazilo se i petoro Kikinđana: Kosta Šević, dr Sava Putnik, Stojan Jakšić, Đorđe Grujić i Svetislav Mihajlović. Veliki narodni savet sastao se 26. februara 1919. godine da bi izabrao izaslanike sa teritorije Banata, Bačke, Baranje i Srema u sastav Privremenog narodnog predstavništva, privremenog parlamenta Kraljevstva SHS, koji je svoju prvu sednicu trebao da održi 1. marta. Vojvođanske oblasti su imale prava da izaberu 24 poslanika, koji će ih predstavljati u Privremenom narodnom predstavništvu u Beogradu. Međy njima se našao i Kosta Šević iz Velike Kikinde i njegov zamenik Joca Budišin, koji su izabrani kao poslanici u prvom parlamentu Kraljevstva SHS.

O rezultatima Velike narodne skupštine, građanstvo je obavešteno proglasom koji je uputio Izvršni odbor Srpskog narodnog veća iz Velike Kikinde. Proglas je sastavljen na sednici održanoj 29. novembra 1918. godine. Sačuvan je samo na mađarskom jeziku, iako je odštampan i na srpskom i nemačkom jeziku.

Proglas Velikokikindskog Srpskog narodnog veća namenjen ljudima Velike Kikinde i okoline:

1. Šta smo postigli u Novom Sadu? Narodna vlada – naša ministarstva;

Kocka je bačena! Prešli smo Rubikon!

Srpski narod je 12. (25.) novembra 1918. godine izjavio da smo slobodni i da smo se zauvek odvojili od mađarske države i njene grofovske vlasti.

Banat, Bačka i Baranja su sada već potpuno nezavisne od Mađarske i pripadajy Srbiji, tj. srpskoj kraljevini.

Više nemamo veze sa mrskom peštanskom, grofovskom upravom. Svi u Banatu, Baranji i Bačkoj ubuduće žive u ponovoosnovanoj Srpskoj Vojvodini.

Sada već imamo zakonitu narodnu vlast, narodna ministarstva, što je proizvod velikog narodnog skupa, koji je izabrao 50 članova u Narodnu upravu sa sedištem u Novom Sadu.

Na čelu Narodne uprave je doktor Lalošević Jovan iz Sombora, kao predsednik i ministar za politička pitanja. Narodna vlada ima sledeća ministarstva: unutrašnji poslovi, pravno-sudsko, prosvetno, finansijsko, saobraćajno, privredno, socijalne reforme, zdravstvo, odbranu i otitu upravu.

Ova uprava ne se ubuduće zvati: Narodna uprava i zvanično će nas zastupati. U rukama uprave je sva vlast, koju smo osvojili novembra 1918. godine, kada smo zbacili Mađarski jaram.

2. Koje su nam obaveze prema Narodnoj upravi?

Kako smo do sada primali i ispunjavali naređenja iz Pešte, tako će ubuduće svi narodi Vojvodine (Srbi, Nemci, Rumuni, Mađari i svi drugi) biti u obavezi da primaju i poštuju naređenja Narodne uprave.

Srbi moraju biti primer i dokazati da su dovoljno zreli da slobodno žive u svojoj državi. Datum 12. (25.) novembar je od istorijskog značaja, jer ima dalekosežne posledice. Konačno smo slobodni, imamo svoju državu i vlast! Ovu vlast mora poštovati svako ko živi unutar naših granica, bez pogovora.

Ubuduće ne sme postojati drugi naš predstavnik osim Narodnog veća, niti druga izvršna vlast osim Narodne uprave.

Više ne sme da postoje mađarski sudovi, uprava i druga vlast.

Onaj ko ne priznaje naš suverenitet ili se otvoreno njemu suprotstavlja biće tretiran kao izdajnik i državni neprijatelj i tako će se sa njim i postupati. Sa njima se će postupiti prema mađarskom kaznenom zakonu, koji dobro poznaju.

Ubuduće niko ne sme biti podređen peštanskoj upravi, niti primati i sprovoditi njihova naređenja. Ko ovo ne prihvati osetiće našu vlast i posledice. Shvatiće da ova država ne postoji samo na patiru, nego zaista postoji i ima veliku snagu i moһ. Sveta nam je dužnost da ovu novu državu, koja se povezala sa Majkom Srbijom, podržavamo i branimo od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, a draga Majka Srbija һe svoju ćerku Novu Vojvodinu na mirovnoj konferenciji zastupati i uzeti pod zaštitu među krila svoja dva bela orla.

Zato je naša obaveza dok traje ovo privremeno stanje da pratimo uputstva, naređenja i zahteve naše vlasti.

Cela Antanta je dala blagoslov našem oslobođenju. U ovo smo ubeđeni. Naša stvar nije više samo naša, nego celog civilizovanog sveta. To treba da shvate i Mađari i svi nemađari. Ne postoji sila ili korbač koji nas ponovo može vratiti pod vlast, koja je onako postupala.

4. Peštanska vlast je ostavila prazne državne blagajne

Bližio se 1. decembar 1918. godine. Mađarska vlada je u novinama objavljivala, da će na svim delovima zemlje (čak i u osvojenim teritorijama) isplaćivati sve obveznice iz državne kase. Bila je u obavezi da 1. decembra isplati državnim službenicima plate, vojsci i ratnim udovicama pomoć, kao i penzije… Za ove namene je Velikoj Kikindi trebala suma od oko 800 000 kruna. Međutim, ne da nije ispunila obaveze, nego je naredila poreskim i finansijskim vlastima, da sve pare i hartije od vrednosti prenesu u Peštu, pre nego što su stigle srpske trupe. Osim državnih vrednosti odnete su i privatne, te je velikokikindska opština time oštećena. Velika Kikinda je u jednom momentu morala dati veću sumu novca na zajam Pešti i dobila je i priznanicu za to, ali je ona nestala, kao i pare iz opšt tinske blagajne. Opština je poslala u Peštu dva predstavnika, da reše to finansijsko pitanje, a odgovor je bio da neće dobiti ništa, jer je i onako sve propalo kad po kad je Kikindu osvojila srpska vojska. Na kraju je grofovska vlast možda i bila spremna da isplati svoje sudije u činovnike, ali ne i novac koji pripada siromašnima. Eto takvi i su im odnosi prema Demokratiji.

5. Velikokikindsko Srpsko veće u interesu sirotinje

Mi još nismo sasvim uređena država. Iz dosadašnje zajedničke kuće smo izašli praznih ruku, nemamo pune blagajne, jer su ih Mađari opljačkali, a državne poreze i druge obaveze niko ne plaća. Veće se trudi da pomogne tamo gde je najhitnije. Nismo dužni da plaćamo tuđe dugove, ali imamo reč za interese sirotinje.

Uprkos tome velikokikindsko Srpsko veće čini sve da pomogne udovicama poginulih, invalidima i ženama čiji se muževi još nisu vratili iz rata. Ovakvima je već, prema mogućnostima isplaćena pomoć. Pozivamo sva gornjobanatska srpska veća da postupe isto.

Oni koji nisu spali na brzu pomoć neka budu strpljivi. Ovaj prelazni period neće dugo trajati, jer su mirovni pregovori na pragu. Što se Mađara tiče, ne mogu pobeći od dugova i potraživanja. Na konferenciji će im Pašić predočiti račune. Isplatu һe garantovati cela Antanta.

Hvala Bogu i na onome što se do sada desilo. No, naše obaveze se ne sastoje samo iz vike: „daj, daj“, treba i mi da doprinesemo i pomognemo državi. Što njoj damo sebi damo. Do sada to nije bilo tako. Sve što smo dali išlo je tuđincu: život, znoj, novac. Naše pare su potrošene na oružje, topove i municiju.

Ubuduće ne se trošiti na unapređenje, prosperitet i obezbeđenje naše slobode.

6. Završne odredbe. Poziv na rad!

Naš zemljoradnički narode!

Bog je dao da naše oranice, koje su žitnice Evrope, konačno budu naše, srpske i slobodne. Zbog ovoga smo srećni, ali ne zaboravimo da je moramo i obraditi, jer narodu i nama treba hleba. Naš zemljoradnički narod zna šta su mu obaveze. Svi treba da radimo, jer nema božjeg blagoslova bez rada. Zato se opraštamo rečima: svi na rad! Veoma je značajna zemljoradnja, Bog će nas blagosloviti i očuvati nezavisnost, ako složno radimo.

Zapisničar Udicki Svetozar
Predsednik Bogdan Marko

Dvovlašće i nestanak struje

Kako navodi istoričar Srđan Sivčev u knjizi „Prisajedinjenje u svetlu Velike Kikinde- perspektive i izazovi”, od novembra 1918. godine do marta 1919. godine postojalo je dvovlašće civilne i vojne vlasti. Može se čak govoriti o trovlašću, jer je civilna vlast bila oličena u Srpskom narodnom veću i Gradskom načelstvu, na čelu sa gradonačelnikom Lukom Majinskim koji je bio poslednji simbol bivše austrougarske uprave, a na položaju gradonačelnika nalazio se još od 1910. godine. Međutim, zbog svojih uspeha na mestu prvog čoveka grada zadržao se na tom mestu do 1924. godine. Gradsko načelstvo se sve do marta 1919. godine nalazilo u podređenom položaju u odnosu na Srpsko narodno veće.

Jedan od većih problema koji je zadesio Veliku Kikindu u prvim mesecima nakon oslobođenja grada bilo osvetljenje grada električnom energijom. U gradu je vladala hronična nestašica uglja, a Električnoj centrali u Velikoj Kikindi bila je potrebna ta sirovina da bi proizvodila električnu energiju. U martu 1919. godine nekoliko dana grad je bio bez struje, iako je cena električne energije u Velikoj Kikindi bila jedna od najvećih na prostoru Vojvodine.
Problemi sa osvetljenjem nastavili su se tokom čitave 1919. godine. Tek početkom 1920. godine, problem sa snabdevanjem ugljem Električne centrale je rešen. Otkrilo da je direktor električne centrale Alojz Hez prodavao ugalj, nelegalnim kanalima, privatnim kupcima Hes je uhapšen, a otkriveno je da je i obaveštavao Rumune o političkoj i vojnoj situaciji u Velikoj Kikindi.

Iako je grad oslobođen 20. novembra 1918. godine ulaskom srpske vojske, proces shvatanja da se Austrougarska urušila išao je dosta sporo. Srpske zastave, istaknute u velikom broju tokom novembra 1918. godine, povučene su, a čak i na javnim objektima srpska trobojka nije istaknuta. U toku februara 1919. godine srpska zastava za zgrade sreskog načelstva je misteriozno povučena, a na zgradama srpske gimnazije i Ženske građanske škole nije ni bila istaknuta Srpsko građanstvo u Velikoj Kikindi stidljivo je isticalo simbole svoje nacije, verovatno usled usađenog straha od progona i kazne od strane ugarske države, naročito ispoljenih tokom trajanja rata. Slobodno isticanje srpskih simbola za vreme postojanja Austrougarske nije dolazilo u obzir, pa je mentalna barijera ostala na snazi i nakon samog oslobođenja.

U februaru 1919. godine velika većina natpisa imena radnji i dalje je bila na mađarskom i nemačkom jeziku. Čak i kod lokala u vlasništvu Srba situacija je bila takva da su manje vidljivim slovima ispisana imena radnji na srpskom jeziku. Autor članka u štampi kritikuje javnost da je „evo već četiri meseca prošlo od oslobođenja, a mi tako teško, tako sporo učimo – biti i pokazivati se Srbima!“ Međutim, situacija se početkom marta počela popravljati, jer su 26. februara 1919. godine nemački, mađarski i jevrejski vlasnici lokala dobili naredbu da povuku sve natpise radnji na mađarskom i nemačkom jeziku. Natpisi su morali biti na srpskom jeziku, na ćirilici ili latinici. Situacija se u toku 1919. godine stabilizovala sa učvršćenjem srpske vlasti.

Pomoć vojsci

Srpska vojska stacionirana u Velikoj Kikindi bila je izdržavana od strane Srpskog narodnog veća. Usled otežanog snadbevanja, opšteg meteža, nedostatka sirovina i osnovnih životnih namirnica, vojska je zavisila i od dobročinstava običnog građanstva. Naročito je bilo teško stanje u gradskoj bolnici, u kojoj su ležali ranjenici i oboleli srpski vojnici. Obroci su bili nekalorični i oskudni: za doručak su imali neukusnu supu od brašna i vode, za ručak krompir, pasulj, kupus i šargarepu bez mesa i večera je takođe bila bez mesa i mesnih prerađevina.

Sledovanje hleba iznosilo je od 200 do 300 grama na dan. U apelu građanstvu Velike Kikinde, izašlom u Srpskom glasniku, vojnici su preko Sofije Ajvaz, predsednice Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja, uputili molbu građanima da im se obezbedi kvalitetnija i obilnija ishrana. Zadruga je formirala odbor koji je popisivao vojnike i njihove zahteve u osnovnim životnim namirnicama, poput mleka, jaja i naročito hleba, za kojim je vladala najveća potreba. Postojala je inicijativa i da se formira skromna bolnička biblioteka, a građani su zamoljeni da pročitane novine ne bacaju i da ih donesu u bolnicu vojnicima. Takođe, apelovano je da se bolnici poklone knjige na srpskom jeziku, a sve u cilju pospešivanja i obogaćivanja društvenog života ranjenika u bolnici.

U aprilu 1919. određena je buduća državna granica u Banatu, Bačkoj, Baranji prema susednoj Rumuniji i Mađarskoj. Potvrđena je mirom u Trijanonu 4. juna 1920.

U junu 1919 regent Aleksandar Karađorđević odlučio je da poseti vojvođanske krajeve koji su prisajedinjeni Kraljevini Srbiji i da ublaži nezadovoljstvo naroda u Banatu izazvano gubitkom Temišvara i srpskih mesta u istočnom Banatu.