Odlazak dece iz roditeljskog doma često se opisuje kao prirodan sled događaja, ali za mnoge majke i očeve taj trenutak ume da donese neočekivano duboku prazninu. Kuća postaje tiša, dani duži, a roditelji se iznenada suočavaju s pitanjem: šta sada, kad su svi razlozi za brigu i svakodnevne obaveze nestali? Upravo taj period prelaska i prilagođavanja naziva se sindromom praznog gnezda.
Specijalizantkinja medicinske psihologije, Jovana Davidhazi, objašnjava da je ovaj sindrom u osnovi očekivana faza u životnom ciklusu svake porodice.
-To je prirodan proces navikavanja na novonastalu situaciju, a roditelji kroz njega prolaze lakše ili teže zavisno od ličnih i porodičnih okolnosti – rekla je naša sagovornica.
U manjim sredinama, poput Kikinde, deca najčešće odlaze u veće gradove zbog obrazovanja ili posla, pa je taj osećaj gubitka često pojačan jer fizička udaljenost postaje stvarna prepreka svakodnevnim kontaktima.
-Koliko će sindrom biti izražen, zavisi od toga kakav su odnos roditelji izgradili sa detetom i koliki deo svog identiteta su vezali za roditeljsku ulogu – napomenula je Davidhazi.
Fenomen gubitka uloge je ključan. Ako je roditeljstvo bilo centralni deo nečijeg život, teško je pronaći novu svrhu kada deca odu. Majke su često teže pogođene jer su u većini slučajeva bile više uključene u svakodnevne potrebe deteta, ali i očevi prolaze kroz sličan proces, samo ga teže izražavaju.
Sindrom praznog gnezda može imati simptome koji liče na depresiju: tuga, osećaj bezvrednosti, zabrinutost i strah od budućnosti. Ipak, kako objašnjava psihološkinja, u pitanju je prolazna faza koja se s vremenom ublažava.
-Za razliku od depresije, ovi simptomi ne opterećuju osobu do te mere da ne može da funkcioniše. Ako tuga i bezvoljnost traju duže od šest meseci i počnu da utiču na svakodnevni život, tada govorimo o mogućem razvoju psihičkog poremećaja i to je trenutak kada treba potražiti stručnu pomoć – savetovala je naša sagovornica.
Roditeljima koji prolaze kroz ovaj period Davidhazi predlaže da održavaju bliske odnose sa svojom decom, čak i ako žive daleko. Važno je da se kontakti ne prekinu – pozivi poruke, zajednički planovi, to sve pomaže da se održi povezanost. Isto tako ključno je da roditelji ponovo pronađu sebe u svakodnevnim aktivnostima.
-Posvetite se poslu, hobijima, prijateljima, svom partneru. Zajednička podrška unutar bračnog odnosa može mnogo olakšati prilagođavanje novoj porodičnoj dinamici – istakla je psihološkinja.
Sindrom praznog gnezda, dakle, nije bolest – to je dokaz da su roditelji odradili svoj posao, da su deci dali korene i krila. Iako taj trenutak ume da zaboli, on istovremeno otvara prostor za novo poglavlje života, u kojem roditelji ponovo mogu da otkriju sebe, svoje želje i svoj mir. U porodicama gde su porodične veze posebno jake, to nije kraj – to je samo drugačiji oblik bliskosti, sazreo i tih, ali jednako vredan.
