Povodom Dana grada, u organizaciji Kulturnog centra, a pod pokroviteljstvom lokalne samouprave, u subotu u 19 sati u Narodnom pozorištu grupa „Legende” odsviraće besplatan koncert za naše sugrađane.
Interesantno je da se dogodilo da u našem gradu ovaj sastav nastupa na svakih osam godina. Prethodni put 2016. za Dan žena. a pre toga 2008.
-To je interesantno, kaže Zoran Dašić Daša, vođa “Legendi”, ali mi nismo imali nameru da bude baš takav pravilan vremenski razmak. Jednostavno se tako desilo s obzirom da imamo mnogo nastupa širom sveta, tako da neke gradove nepravedno zaobiđemo. Ovaj kikindski koncert će biti prilika da se „iskupimo“ za toliku pauzu.
Podsetimo, prethodne kikindske nastupe „Legendi”, vokalno je obojio njihov sad već bivši pevač Ivan Milinković. Promena vokalnog soliste pre nekoliko godina se u audio obliku nije ni osetila, jer mladi Nikola Zekić ima skoro identičnu boju glasa kao Milinković, tako da „Legende“ nisu ni morale da „pomeraju“ harmonije, jer i stari repertoar mladi Zekić peva iz originalnog tonaliteta.
Nizom svirki ove godine nastavili su da praše ovdašnjim i svetskim binama. Postoje već 37 godina, a broj svirki u njihovoj karijeri premašuje cifru od 2.500 a napokon se u njihovom koncertnom kalendaru našla i Kikinda.
O karijeri, uticaju Bore Đorđevića i televizije na karijeru ovog benda, bivšem pevaču Ivanu Milinkoviću, koncertima i drugim segmentima karijere za naš “Komunu” govorio je osnivač, kompozitor, tekstopisac Zoran Dašić Daša.
„Legendama” je kumovala legenda, dakle, podsetimo se na priču da je ime vašoj grupi dao Bora Čorba.
– Mi smo i privatno bili kumovi. Ja sam jedno kratko vreme bio u „Ribljoj čorbi”, tamo osamdesetih godina i onda, pošto sam se zaposlio u Televiziji Beograd, jednostavno sam se opredelio za posao, a sviranje je bilo više kao neki hobi koji se neverovatno isplatio. Na kraju se ispostavilo da sam ja u stvari živeo od hobija, a plata mi je bila za komunalije (smeh). Niko to nije očekivao. Za dva meseca u kojima sam bio u „Čorbi“ sam presekao. Morao sam ili ovamo ili onamo i odlučio sam se za sigurnost. Bio sam kontra od onog Borinog „pekar. lekar apotekar“. Ja sam se odlučio da budem baš pekar, lekar, apotekar, a ne da budem roker, jer sam već pre toga mnogo godina svirao, ali je to bilo sve onako, ništa ozbiljno. Onda je Bora kao moj kum oko cele te priče debelo zalegao da mi pomogne i tako je počela priča o „Legendama”. Ja sam planirao da to bude meni onako, uz posao, vikendima.
Čini se da su „Legende” muzički pravac za sebe?
– Namerno smo odabrali ovu vrstu muzike koja je onako bila između – niti rok, niti narodnjaci. Da bude prijemčiva za mnoge ljude koji to vole da slušaju. Nisam očekivao sad neku ogromnu karijeru. Onda se ispostavilo da je posle nekoliko godina to preraslo u jednu stvarno veliku stvar. Kad pogledamo – šezdeset puta Sava centar, što je jedino još Balašević uspeo i niko drugi. Onda, preko 2.500 koncerata, ali zaista pravih koncerata širom sveta – Amerika, Kanada, Australija. To su sale gde je malo ko od naših ulazio, a kamoli održavao koncerte, bez potcenjivanja drugih koji rade kafane i slično, to je njihov izbor. Tako da je to preraslo u jednu lepu priču koju sam ja paralelno mogao da vodim uz televiziju. Trideset i sedam godina, koliko radimo, to je neočekivano i za mene da ćemo toliko dugo da trajemo, ali, eto, ispostavilo se da smo ostavili jedan dubok trag. To je činjenica koju tek sad vidim kad se malo okrenem unazad. Ko god šta mislio o nama, mi smo sigurno jedno veliko ime. To me ubeđuju i svi ovi čuveni naši menadžeri, da smo mi zaista jedna ogromna institucija koja je narasla.
Kad pogledate unazad, imate verovatno razloga za zadovoljstvo, a opstajete i u novim muzičkim okolnostima?
– Trenutna popularnost i aktuelnost zavise od mode i svega toga. Nove generacije su došle, ali mi i dalje imamo dosta nastupa. Vidim da publika to lepo prihvata i dan danas, a opet, ja sa svoje strane mogu da budem prezadovoljan, s obzirom da mnogi ne znaju, jer nisam to nigde isticao, ali da kažem: mi smo jedna od retkih pojava na estradi, ako tako mogu da kažem. Jer, ja sam redovni član Srpske akademije scenskih umetnosti, zatim Udruženja književnika, Udruženja kompozitora. Imam sve moguće nagrade koje postoje – za životno delo, pa dvostruku Estradnu nagradu Srbije, Zlatni beočug i još mnogo toga. Nisam očekivao da ću toliko da se ostvarim kao autor, kao pesnik i kompozitor. U ono vreme kad smo počinjali nisam ni razmišljao o tome. Tako da kad se osvrnem iza sebe, mogu da osetim jedno veliko zadovoljstvo. Malo sam očekivao, malo sam se nadao, a dobio sam i više od toga nego što sam očekivao.
Kad ste spomenuli televiziju, ona je bila neizbežna, jer bez medijske podrške vaš rad bi ostao manje zapažen.
– Kako da ne. Ja sam bio urednik u RTS-u do pre neku godinu. Sad sam u penziji, ali sigurno je da nam je to dosta pomoglo bez obzira na sve. Ja sam poznavao sve urednike iz svih medija, prvo profesionalno, ovako kao kolege, ali ne možeš na silu da guraš svoje ako to narod neće i ne prihvata – to ne ide. Mi smo imali tu sreću da nas publika prihvata, tako da mnogi i ne znaju da sam ja bio u medijima, uopšte u televiziji, jer nisam hteo da dolazi do sukoba interesa, da neko kaže: lako je njemu, on gura sebe. Čak sebe nismo ni stavljali, nego smo uvek puštali drugima da nas oni sami puste, ali popularnost je to zahtevala, da nas bude uvek.
Dakle, ukratko, smatrate da je iza „Legendi” velika i uspešna karijera, uprkos promeni pevača Ivana i drugim personalnim promenama?
– Kad se okrenem unazad osećam jedno veliko zadovoljstvo. Mislim da smo uradili dobru i veliku stvar, jedino što mi je žao u ovom trenutku je što je došlo do tih promena, jer jednostavno ne volim kad se pokvari priča. Mi smo bukvalno doživeli jednu bajku o kojoj niko nije ni sanjao da može da se desi, jer smo dostigli visoke domete i uspeha i nastupa. I onda jednostavno, kad neko tako ode, meni dođe žao. Nemam nikakve ljutnje, čak ako već pričamo o njemu, nikakve svađe nije bilo, daleko od toga. Jednostavno nek radi svoj posao, a mislim da je to lošije i za njega i za nas.
N. Savić
