Једна блистава уметничка каријера, започета тачно пре шест деценија, као да нема краја. О Јовану Бутеру се ради, музичкој легенди региона. Урођени осећај за ритмику развио је до савршенства, марљиво вежбајући и ширећи репертоар. У естрадне воде водећих центара у земљи није упловио, иако је за то имао прилике, свесно се опредељујући да му редован посао у „Ливници“ буде примарна животна активност, а ударање у бубањ незамењива, такође и исплатива, угодност која га усрећује.
Изгледом и понашањем не открива да је закорачио у седамдесет девето лето. У кораку му и понашању, превладава младалачки дух, који га, тврде његови пријатељи и познаници, никада не напушта. Виталан је, како за себе каже, и физички и ментално, па с гуштом и данас прихвата позиве млађих колега за свирку. С разлогом наш саговорник носи епитет најбољег бубњара којег је Кикинда имала. А како је озбиљније почео да се дружи са удараљкама? Присећа се судбоносног разговора, потом и чврстог договора, са четворицом најбољих другара из комшилука, да почну да се баве свирањем. Беше то у лето 1965. године.
–Били смо до лудила опседнути музиком. Снашли смо се некако, па набавили инструменте и опрему, те амбициозно започели пробе. Убрзо смо основали групу „Свеци“. Матија Гајин и Воја Сивчев свирали су соло гитару, Антал Сабо је био басиста, а Владимир Спремо вокални солиста. Матија, иначе мој кум, пропевао је када је Влада отишао у војску. Обојица, нажалост, нису међу живима. Леворуки Воја се након неколико година одселио у Нови Сад. Редовно смо слушали Радио Луксембург, али и наше станице, скидали светске и наше хитове. и јавно их изводили. Свирали смо, сем домаће, и музику „Битлса“, „Ролингстонса“, „Кингса“, „Анималса“, Тома Џонса… На репертоару су се нашле популарне нумере „Индекса“, „Корни групе“, „Про арти“, „Бјелог дугмета“ Киће Слабинца, Микија Јевремовића, Кемала Монтена, „Ју групе“… Дуго нисмо мењали састав…
„Свеци“ су годинама сваке суботе и недеље наступали у „Микиници“, којом је газдовао локални Центар за културу. На игранке је редовно долазило око хиљаду младих. Дом ЈНА такође је био важно место окупљања младих суграђана, а тамо су одлазили они који су били наклоњени „живој“ народној музици. У једном тренутку би подела на забавњаке и народњаке нестајала.
-Ми у „Микиници“ имали смо наш класични програм од осам часова до петнаест до једанаест – присећа се Јован Бутер тренутка када се игранка „Светаца“ претварала у својеврсни сабор свих младих Кикинђана, укључујући и млађарију пристиглу из околних села. –Гости Дома ЈНА преместили би се у „Микиницу“ – неко да одигра валцер, неко полку, а потом да се сви ухвате у Ужичко коло. Догађај за незаборав. Често ме времешни суграђани носталгично подсећају на те тренутке, наглашавајући да им је тај чаробни финиш наших игранки додатно улепшавао младост.
У „Микиници“ су „Свеци“ сваког викенда наступали до 1980. године. Временом се састав групе, стицајем околности, мењао. „Свецима“ су се прикључили клавијатуриста и трубач Александар Аца Караџин, иначе чувени композитор, затим врхунски гитариста Марјан Леши, па такође клавијатуриста Владимир Ковачевић, који је свирао и тромбон. Караџин је, нажалост, преминуо пре деценију, а Леши пре неколико година. Група је, с поносом наглашава Бутер, тријумфовала на првој кикиндској гитаријади.
-Кроз „Свеце“ су прошли и изванредни гитариста Драган Толимир, басиста из вокални солиста за респект Душан Гарача Геро, гитариста Милан Чонић из Чоке, такође гитариста Сава Деспотовић, који се давно одселио у Аустралију, а сада је, како чујем, на Новом Зеланду. Део ове наше лепе музичке одисеје, која је, иначе, трајала 15 година, био је гитариста Стеван Ћирић, као и извесни Жоја, не знам му име, нити презиме…Крајем 1979. године „Свеци“ су се распали, јер је игранке у запећак гурнула диско музика – објашњава Јован како је са музичке сцене нестао легендарни састав, о којем се у Кикинди и околним местима и данас у суперлативу прича.
Тај немили тренутак ипак није значио окончање Јованове естрадне каријере. Напротив. Јунак наше приче без чекања се прилагодио новонасталој ситуацији. Није, иначе, био егзистенцијално угрожен, јер је имао редован посао у „Ливници”, из које је и отишао у пензију. Радио је у електроструци.
-Матија Гајин и ја у том моменту осмелимо се, па се задужимо, и пуно рискирајући, купимо прескупу одговарајућу опрему и отворимо диско клуб „Маја“ – прича Јован. – Са руководством Центра за социјални рад се договоримо о условима коришћења „Микиницине“сале: њима 40 одсто прихода од улазница, а нама остало. У овом уносном послу прикључио нам се у међувремену Мића Пандуров. Имали смо за вече у просеку хиљаду посетилаца. Лепа цифра и још лепша зарада. Пет година је све било у реду. А онда челници Центра почну да затежу, да траже више пара. Разиђемо се…
И шта се дешава? Јован Бутер се крајем те 1985. године окреће народној музици. Наступао је у неколико овдашњих састава. Био је, између осталог, члан „Сабора“, Зизијевог оркестра за свадбе и остала весеља… Присећа се сарадника из тог периода: Зизија Ковачевића, певача Душана Буцала Дујине, поменутог Душана Гараче и Бранка Булајића, басисте Горана Бјелановића Пракија, клавијатуристе Радована Грастића, хармоникаша Милана Криште. Драгана Кочопељића Ћопу посебно, с тугом у гласу, издваја. Велики, свестрани, певач са бескрајним репертоаром. Сада је тешко болестан.
Јован и данас с времена на време са певачем Миланом Прунићем Думом и естрадном уметницом Валеријом Стефановић наступа у сали Удружења пензионера. Без музике и удараљки, које су му судбина, како каже, не може. Убеђен је да му бубњеви не дају да остари.
М. Иветић
