Улице у Кикинди и околним селима ове вечери обасјавале су ватре Лазарице. Деца су са нестрпљењем чекала да падне први мрак, како би могли да прескачу ватру. Пале се тулај, слама, гране.
Дечија граја праћена будним оком старијих чула се и у Храму Светих Козме и Дамјана где се окупио велики број суграђана. И Тара Билић једна је од оних који су прескакали Лазарицу.
-Долазим сваке године. Волим овај обичај. Окупио се велики број мојих другара и није нам страшно да прескачемо ни велику ватру – каже Тара.
Стојан Пејић заједно са трогодишњом ћерком Таром, такође је био део окупљене светиње.
-Сваке године смо овде, код Храма Светих Козме и Дамјана. Поштујем традицију коју су ме научили моји, а сада је преносим на своју ћерку. Заједно смо прескакали ватру – додао је Пејић.
У Призренској улици затекли смо Буквине, Телечке, Завишиће, Лињачке, комшије који заједно сваке године пале ватру.
-У паљењу Лазарице учествује читав комшилук – каже бака Иренка – Ја сам одрасла у Мокрину и тамо је овај обичај увек био јако посећен. На сваком ћошку било је ватри и осим младих, ту су били и старији. Спремале су кокице и крофне обавезно, а старији би попили по коју ракију.
И данас је тако, док млади прескачу ватру, стaрији Кикинђани друже се уз крофне, кокице и ракију. Тако је било и испред куће Владимира Живојинова из улице Цара Душана.
-Ми овако обележавамо сваке године Лазарицу. Чистимо кртог из дворишта, па палим тулај, гране, сламу по старом обичају. Зна се да је петак вече пред Врбицу место окупљања наша кућа.
Деца су једва чекала да падне мрак и да упалимо ватру. Са нама су ћеркине другарице из школе, комшије. Кокице су обавезне, а сви донесу по нешто тако да деца поред прескакања ватре уживају и у слатким и сланим ђаконијама – открио нам је Живојинов.
Паљење ватри Лазарица сваке године пада у петак, седам дана пре Великог петка за православне вернике. Некада се веровало да прескакање упаљених снопова кукуруза, грана, сламе, тера зле духове, вештице и болест.
А.Ђ.
