Jelena Trifunović

Поред тога што слика, држи креативну радионицу у Културном центру, наша саговорница је и хуманитарац  и волонтер Црвеног крста

Из родне Мачванске Митровице Љиљану Богосављев студије су најпре одвеле у Нови Сад, где је упознала свог будућег супруга, Кикинђанина Синишу, који је исто био студент. Љубав је планула и Љиљана је одлучила да након извесног времена свије своје породично гнездо у нашем граду. Уз супруга, који јој је увек био велика подршка, веома је поносна на два сина. Данас, кад су они самостални људи, са завршеним факултетима и лепим пословима у Новом Саду, Љиљана има времена да се више посвети својим давнашњим љубавима – сликарству и другим ликовним уметностима. И у томе има пуно успеха.

Најновије признање за њене креативне домете десило се недавно, на обележавању четири деценије Културног центра Кикинда, када је ова наша суграђанка понела ласкаву титулу „Витеза Културног центра“. Није то дошло случајно, јер она већ деценију и по држи стваралачку радионицу у овој установи културе.

– Креативна радионица „Чаролија маште“ постоји већ 14 година. Све је то почело такорећи случајно. Кад су ми деца одрасла и осамосталила се, па сам имала мало више слободног времена, најпре сам кренула да израђујем слике од цепканог пластелина које су врло атрактивно изгледале. Слике су биле запажене и позвали су ме једном приликом на неки овдашњи уметнички камп, где је моје слике видела Тања Ножица, тада директорка Културног центра. Она се одушевила и том приликом ме позвала да почнем да држим креативне радионице у Културном центру. И то успешно траје, ево, већ деценију и по.

– Најчешће су нам радионице суботом и ја се за сваку припремам као да је први пут, радим врло темељно и са одговорношћу. Тренутно имамо 12 полазника и правимо украсне предмете од рециклажног папира или неких других лако набављивих материјала. Учесници радионице су деца основношколског узраста и трудимо се да негујемо лепе вредности и осећај заједништва. Занимљиво је да су чланови те радионице, коју смо назвали „Чаролија маште“ углавном девојчице, а дечаци се помало снебивају да нам се придруже. Надам се да ће се та пракса променити, јер креативност нема родни предзнак- прича Љиљана у разговору за „Комуну“.

Поред ове преокупације, од пре неколико година учествује и у сликарској радионици, коју такође у Културном центру држи сликарка Смиљана Шалго.

– Изградила сам свој самостални ликовни израз и деси се да посматрачи на некој групној изложби препознају, између мноштва других, који је мој рад –  додаје наша саговорница.

Прошле године је Љиљана имала и самосталну изложбу радова у техници акрил. Напомиње и да јој посебно задовољство причињава поменута сарадња са Смиљаном Шалго, с обзиром да су и блиске пријатељице. Љиљана има речи хвале не само за Смиљану, него и Тању Ножицу, као и за садашњег руководиоца Културног центра Марка Марковљева. Увек имају слуха за све креативне идеје.

Поред набројаног, наша саговорница је и велики хуманитарац. Волонтер је Црвеног крста скоро 17 година, а деценију и по двапут седмично активна учесница програма „Брига о старима“.

– У питању су лица старија од 65 година која нису инстутуционално збринута, и која су са нижим нивоом социјалне сигурности. Моја колегиница Ержебет Цуцић као здравствени радник и ја долазимо им у кућне посете. Ержебет им мери физичке параметре здравља, шећер и притисак, а ја им пружам психосоцијалну подршку. Често су у питању самачка домаћинства и корисници народних кухиња и ми им пружамо оно што они не могу да остваре путем других организација, а то је да не буду друштвено изопштени. Важно је да те старије особе остану што дуже у свом окружењу као и да их мотивишемо да што дуже користе властите физичке и менталне потенцијале, јер тиме и продужавају властити живот.

ПРИЗНАЊЕ ЈЕ МОТИВАЦИЈА

– Пријатно сам се изненадила овим скорашњим признањем „Витез Културног центра“ и веома сам им захвална што су препознали мој рад – каже Љиљана. Разговором с овом креативном и свестраном особом уверили смо се да ће је ова награда још више мотивисати у даљем раду.

Н. Савић