На такмичењу „Аrt of movement” одржаном у недељу у Суботици наступиле су две солисткиње Удружења спортског плеса „Dance N Soul”.
Сања Зомбори освојила је прво место у акро стилу, а Ивона Ђилас треће место у опен стилу.
Jelena Trifunović
У интервјуу за дневни лист Ало, члан Председништва СНС Владимир Ђукановић, упитан је и о коалиционом партнеру СПС.
– Иначе, замолио бих СПС да се не бави преваром по локалним срединама где воде кампању како је глас за Ивицу Дачића исто као да се гласа за Александра Вучића. Није исто и не може да буде исто! То је безобразлук и превара. Глас за Александра Вучића је искључиво ако се гласа за нашу листу на републичком нивоу или за наше листе на локалним изборима– истакао је Ђукановић.
Ђиласове и Шолакове листе
– Ови избори заиста јесу судбоносни јер све до 2027. године нећемо имати изборе и сада се одлучује да ли ће се земља вратити у период катанчења фабрика, уништења привреде, распродаје националних интереса, радника који закивају шаке у летвице и секу прсте јер им фабрика не ради, у незапосленост од 28 одсто, у земљу без перспективе из које људи масовно одлазе. Уколико то људи желе, слободно нека гласају за Шолакове и Ђиласове листе. Под тим подразумевам ову званичну коју су основали, али и листу ДСС, ДВЕРИ и Заветника, које су такође њихове листе. Уколико желимо да Србија настави са економским прогресом, са довођењем нових инвестиција, отварањем нових фабрика, радних места, увећањем плата и пензија, с јачањем наше војске, полиције, модернизовањем здравства, јасан је избор – определићемо се за листу „Александар Вучић – Србија не сме да стане“. Зато молим све да у што већем броју изађу на гласање. Заиста је важно- поручио је Ђукановић интервјуу за Ало!
Након бројних промоција широм Србије, суграђанин Веселин Мандарин (21) своју поезију представио је и у Немачкој. После Падерборна, где су уприличене четири промоције, у августу је књижевне вечери одржао у Елсену, Шлосу и Дортмунду. Његов првенац „Вечност је крива” објављен је у марту ове године.
– Током једног од мојих путовања у Немачкој, упознао сам колеге пореклом из Србије, који се успешно баве поезијом у Немачкој. Уз њихову подршку, мој рад је представљен тамошњој публици. Постао сам и члан Удружења песника Падерборна које ме је наградило похвалом. Неколико примерака моје збирке песама сада се налази и у Градској библиотеци у Падерборну, у делу страних књижевника. Публика у Немачкој ме је дивно прихватила, свакодневно су стизале похвале и честитке , још увек сам под утисцима. У плану су поновна гостовања, стекао сам доста читалаца и пријатеља. Пресрећан сам што сам имао могућност да свој рад, нашу Србију, Кикинду али и своје родни Иђош, представим у Немачкој- истиче Веселин.
Млади поета припрема другу збирку поезије, а пише и роман. Жели да пружи подршку младима у борби против насиља, али и да допринесе подизању свести о значају културе и образовања. У току је и рад на позоришној представи у Културно просветном друштву „Миливој Оморац” у Иђошу. Веселин наступа на бројним књижевним вечерима у Београду, а у плану је, открива, и ангажман у медијима. Активан је и на друштвеним мрежама јер жели да своју поезију приближи што већем броју читалаца.
– Реакција људи је предивна, срећан сам што разумеју оно што радим, и поруку коју шаљем кроз своју поезију. Добио велики број признања и похвала, међу њима је и признање Удружења српских књизевника у Словенији, које је за мене посебно драго. Након великог броја гостовања на телевизијама са националном фреквенцијом, моје друштвене мреже расту из дана у дан и броје велики број пратилаца и љубитеља уметности и писане речи – каже Веселин.
Млади поета од ове јесени је студент кикиндске Високе школе за образовање васпитача. Претходно је студије фармације уписао по жељи родитеља, али своју будућност није видео у тој бранши. Поред поезије и рада са децом, његова велика љубав је и глума.
КРИШОМ ПИСАО ПЕСМЕ
Веселин пише песме од своје дванаесте године. Да осећања, мисли, жеље и стрепње претвара у стихове, све до ове године, нису знали ни родитељи, сестре, родбина, другови, девојка… Спутавала га је, признаје, спознаја да неће наићи на подршку околине. И тако су се песме низале, свеске пуниле, а Веселин је стрљиво чекао прави тренутак када ће обелоданити своје песме.
Председник Србије Александар Вучић изјавио је да раднике у јавним предузећима наредне године чека додатно повећање плата и минималне зараде.
Подсетио је да 1. децембра користинци социјалне помоћи добијају 10.000 динара од државе. Од јануара ће бити већи минималац и такође следи повећање плата у јавном сектору од 10 одсто.
„Од маја или јуна можемо да идемо на додатно поваћање плата и минималне зараде“, изјавио је Вучић гостујући на ТВ Пинк.
„Стопа раста иде боље него што смо то очекивали у трећем и четвртом кварталу. Сигурност и стабилност наших јавних финансија је од пресудног значаја. За нас је будућност Србије кључно питање и питање живота“, истакао је председник Србије.
(Политика)
Покрајинска изборна комисија је на данашњој седници прогласила изборну листу „Александар Вучић-Војводина не сме да стане”, под редним бројем 1.
На листи се налазе три кандидата из Кикинде. Председница кикиндских напредњака и посланица у Скупштини Војводине у протеклом сазиву Станислава Хрњак налази се на високом, трећем месту листе.
За Хрњакову је нови мандат у покрајинској скупштини загарантован, а неће изненадити ни уколико јој буде поверена нека друга важна функција у будућој покрајинској власти.
Прва на листи „Александар Вучић-Војводина не сме да стане” је Душанка Голубовић, дипломирани правник из Сомбора, а на другом месту је Дамир Зобеница, дипломирани социолог из Новог Сада, досадашњи потпредседник Скупштине Војводине. Четврти је Дмитар Станишић, дипломирани правник из Сремске Митровице, а пета Александра Малетић, дипломирани психолог из Новог Сада.
Из Кикинде је на изборној листи „Александар Вучић-Војводина не сме да стане” и Миодраг Булајић, мастер економиста и такође покрајински посланик у протеклом сазиву (на 51. месту) и Наташа Брканлић, прехрамбени техничар (107.место).
На листи се налази 120 кандидата за предстојеће покрајинске избори који ће бити одржани 17. децембра.
Мало шта је могло да надмаши незапамћени спектакл који је право са Дивљег запада стигао у Велику Кикинду тог лета 1906. године. Вилијем Фредерик Коди (1846-1917), познатији као Буфало Бил био је јахач „Пони Експреса”, плаћени борац против Индијанаца, трапер, ловац на бизоне, официр, као и позоришни глумац који је 1882. основао надалеко чувени циркус „Буфало Билов Дивљи запад”. Постао је прва звезда вестерна, касније и јунак романа и филмова.
Циркус је ишао на турнеје по Сједињеним Државама и по земљама Европе. У току друге европске турнеје Буфало Бил је наступао у Великој Кикинди, Великом Бечкереку, Панчеву и Вршцу.
Циркус легендарног Буфало Била посетио је 5. јула 1906. године Велику Кикинду. Догађај су великим рекламама најавиле све новине које су тада излазиле. Американци су радили одличну рекламну кампању у сваком граду пре гостовања. Четрдесет и пет људи се искључиво бавило промоцијом. Амерички „Билборд”, који је своје читаоце редовно обавештавао о догађајима са турнеје „Дивљег запада“, писао је да је догађај најављен на четири језика – српском, мађарском, немачком и румунском, а да је због близине границе са Србијом, публика долазила и из Београда.
У место гостовања долазили су аутомобилима неколико дана раније, лепили су плакате у граду и околним селима, делили брошуре грађанима, а најсрећнији су добијали и бесплатне улазнице. Радили су и кампању „од врата до врата”.
Циркус „Буфало Билов Дивљи запад” у једном месту је обично гостовао један дан и давао две представе. Тако је било и у Великој Кикинди која је тог 5. јула 1906. године била део великог света.
Трупа од скоро 500 људи и 200 животиња (углавном коња) путовала је возом, ноћу. У Кикинду су стигли из Сегедина у пола четири ујутро. Одмах су, уз присуство знатижељних варошана, на Вашаришту брзо и вешто монтирали огромну циркуску шатру која је примала чак 7.500 посетилаца и већ у два поподне је могла да почне прва представа, бележи у својој књизи „Кажи прстом“ историчар Владислав Вујин.
Најјефтинија улазница је коштала 2 круне (место у ложи је било 8 круна), а за 50 филера, ко је желео, могао је да прошета кампом и види жонглере, кловнове, коње…
Највише пажње привлачило је „100 Индијанаца из Северне Америке”. Били су ту и Мексиканци и амерички каубоји, Арапи и Козаци. У Садашњости је тачка „Најдрскији светски јахачи” описана да су били „под личном управом пуковника Кодија, ненадмашивог у пуцању на своме, у галопу ланцирајућем коњу”. Према новинама Nagy Kikinda, „Дивљи запад” је више био етнографска, него циркуска представа. Како је писало у реклами у Садашњости, била је то „највећа поучна изложба на свету”.
Путујућа трупа која одузима дах
Циркус Буфало Била побрао је голему популарност, као и зараду окупивши око себе екипу која одузима дах. Био је ту чувени Бик Који Седи – поглавица од кога је и америчка коњица зазирала, ,„Дивљи Бил“ Хикок и Каламити Џејн. Ени Оукли је из своје „винчестерке“ стрељала карте бачене у вис и преполовљавала томпусе у зубима свог супруга Френка Е. Батлера. Кога је тачно све од ових легендарних јунака Дивљег запада, публика у Великој Кикинди гледала, нажалост, није остало забележено.
Познато је да су Монголи, Грузијци, Козаци и Аргентински гаучо каубоји, сви одреда били део спектакуларне дружине. Ипак, и поред таквих спретних ратника са свих страна света, главна тачка представе били су Индијанци, који би обично глумили напад на досељенике.
Како је остало забележено, турнеја је била уносна, али истовремено и јако напорна. Углавном због језичке баријере као и због политичких предрасуда и сувог врућег лета. Циркус који је путовао у 49 вагона, после Мађарске и Аустрије, продужио је за Немачку, Белгију и Пољску.
Пламтеле ватре, севале стреле
У спектакуларној представи приказано је како Индијанци нападају караван досељеника. Коњи су јуришали, стреле летеле на све стране, ватра је осветљавала арену. Изгледало је као да цео циркус гори. На другој страни Козаци су приказивали своје коњаничке вештине, на трећој су каубоји баратали ласом, на четвртој разбојници су нападали поштанску кочију. Биле су ту и представе са слоновима, лавовима, мајмунима, медведима, док су четири оркестра стално свирала.
Све се то одвијало истовремено. Буфало Бил, који је тада имао 60 година, дугу белу браду и косу, у каубојском оделу и са два револвера, дозвао би два гледаоца из публике. Они су бацали јаја у вис, а он их је непогрешиво погађао из пиштоља. На крају представе „изашла је група од 30 пајаца који су почели да се ваљају и изводе веселе бравуре“.
У време када су градови у овом делу Европе били још под светлима фењера, циркус је имао свој генератор који прави струју што је такође изазвало велику пажњу.
На крају представе – од прашине и барутног дима, није било гледаоца који није био умазан и испрљан, али нико се није жалио. Раскошне циркуске представе мамиле су људе из свих друштвених слојева, од пословног света и утицајних грађана из политичког живота, сналажљивих предузетника, разних занатлија, знатижељних радника и сељака, као и шпекуланата и џепароша.
После Кикинде, Бечкерек
Мада, према каснијим извештајима у локалним новинама нису била попуњена сва места, Кикинђани су били задовољни и срећни што су видели великог Буфало Била. Поготово су били срећни локални угоститељи који су, тог врелог 5. јула, добро зарадили и продали огромне количине пива и клакера. Новинари су објавили да су били задовољни и џепароши који су искористили гужву.
Већ у поноћ „Буфало Билов Дивљи запад ” се спаковао и возом кренуо даље. Како је која група завршавала програм, експресно се паковала, товарила коње, пунила приколице, па је циркус одмах по завршетку кретао даље на турнеју, што је представљало чудо од организације. После Кикинде, Буфало Бил је „јахао” у Бечкереку.
Овај пројекат је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Кикинђани су први воз дочекали пре 166 година, чак 27 година пре Београђана. Пруга Сегедин- Велика Кикинда- Темишвар била је прва на југоистоку Европе
Тог новембра 1857. године банатска варош са око 15.000 становника нашла се на европском колосеку. Звиждук парне локомотиве први пут се зачуо у недељу 15. новембра у 15 сати и то на новоиграђеном „гвозденом путу“ који је Велику Кикинду повезао са Сегедином и Темишваром. У окићеној и недовршеној станичној згради врвело је од јутарњих сати. Долазак првог воза пропраћен је свечано и са великим узбуђењем. Окупио је тадашње градске и диштриктске званичнике и гомилу радозналог света- господу, занатлије, сељаке, ђаке. Сви они дошли су да се својим очима увере у ново чудо технике.
Пруга Сегедин-Велика Кикинда-Темишвар била је део 700 километара дуге магистрале која је повезивала европске центре: Беч,Братиславу, Будимпешту, све до Базијаша, елитне бање и луке на Дунаву.
Вест о доласку првог воза, данима су прашњавим, кикиндским сокацима јављали добошари. Међутим, поред одушевљења, изградња пруге наишла је и на бројне примедбе и негодовања- дим из локомотиве је отрован, варнице могу запалити тршчане кровове и жито, звук локомотиве плаши стоку…
Мештани којима је земљиште одузето ради изградње пруге били су незадовољни обештећењем. Чињеница је, међутим, да је пруга овом делу Баната донела привредни бум. Пет година после њеног пуштања у саобраћај, у Кикинди је са радом почео први парни млин, убрзо потом и цигларска индустрија.
Железничка станица у Кикинди грађена је од 1854. до 1857. године, по пројекту Франца Долетска. Пругу су пројектовали Матијас Сето и Јозеф Колер. Главни пројекат урадило је француско предузеће „Ернест Ганини“. Грађена је по стандардима за пруге првог ранга.
Пругом ће касније саобраћати многи чувени возови: „Остенд експрес“, „Келети експрес“, „Балкан експрес“, као и „Оријент експрес”, синоним за луксузно путовање.
Исте године када је пуштена у саобраћај пруга Велика Кикинда-Сегедин-Темишвар- 1857. године, одбијен је захтев Великог Бечкерека да се гради пруга до Велике Кикинде. Да није прави тренутак за то, оценило је и тадашње кикиндско поглаварство. Како су образложили, нису решена својинска питања и обештећења грађанима за одузето земљиште за изградњу пруге Сегедин-Темишвар, стога, нису хтели да улазе у нове материјалне потешкоће.
Сплет околности, политичке прилике и пословни интереси утицали су на то да Кикинда добије железницу чак 26 година пре Зрењанина.
Тек 27 година након пуштања у саобраћај железничке трасе Сегедин- Велика Кикинда- Темишвар, изграђена је пруга Београд-Ниш.
И ФРАНЦ ЈОЗЕФ И ТИТО
Историја бележи и то да је управо овом пругом 1869. године цар Франц Јозеф стигао у посету Кикинди. Путовао је на отварање Суецког канала. Истом пругом у наш град, плавим возом, допутовао је Јосип Броз Тито. Било је то 1956. године, приликом Титовог повратка из посета Совјетском Савезу и Румунији. На железничкој станици дочекало га је више десетина хиљада грађана.
Овај пројекат је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Подршка на делу!
Огромно интересовање Кикинђани су исказали за подршку листи „Александар Вучић- Војводина не сме да стане”.
Након што су пре две недеље подржали кандидатуру листе „Александар Вучић- Србија не сме да стане” за ванредне парламентарне изборе када је за свега сат времена прикупљено хиљаду потписа, велики одзив суграђана поновљен је и вечерас у Градском одбору Српске напредне странке у Кикинди, као и у месним заједницама.
Покрајински избори расписани су данас и биће одржани 17. децембра, када и парламентарни.
Данима уназад ђиласовска НАТО опозиција нас “бомбардује” путем Шолакових медија тврдњама како су они екипа честитих и доследних људи.
Међутим, ако само летимично погледамо на списак имена на њиховој листи за предстојеће изборе, схватићемо и колико су честити и колико су доследни.
Од чак првих 80 имена на листи, 20 њих је мењало више од једне странке, а ту је и неколцина која је мењала више од три странке.
Када погледамо, одмах другог на листи Мирослава Алексића, питамо се о каквој доследности он причају.
Председник Скупштине Војводине Момо Чолаковић расписао је покрајинске изборе за 17. децембар. Претходно су покрајински посланици усвојили с одлуку о распуштању покрајинског парламента.
За одлуку је гласало 95 посланика, против је било четворо, а није гласало њих деветоро.
Председник покраијнског парламента Момо Чолаковић је захвалио посланицима за рад у мандату који је трајао од 31. јула 2020. године до данашњег дана.
Потпредседник Скупштине Војводине Дамир Зобеница рекао је да се од маја одржавају протести и постоје захтеви за одражавање републичких избора и избора за град Београд.
Ми смо на територији Војводине, пратећи захтеве опозиције да је локал другачији од републичких власти, поштовали да се не иде на локалне изборе, рекао је Зобеница и подсетио да се према роковима покрајинског парламента, после усвајања буџета, доноси и одлука о распуштању Скупштине и потом расписују избори.
Идемо на изборе консензусом власти и опозиције да они буду 17. децембра, рекао је Зобеница који је констатовао да је покрајински парламент издржао скоро пун мандат без икаквих инцидената.
У образложењу одлуке, чији су предлог потписала 93 од 120 посланика, наводи се да ће избори за посланике Скупштине Србије бити одржани 17. децембра и да је целисходније да тада буду одржани и покрајински избори, а не 2024. године.
Редовни покрајински избори требало би да буду одржани 2024. године, односно имајући у виду да је садашњи сазив конституисан 31. јула 2020. године, па је рок за расписивање редовних избора 2. мај наредне године.
Узимајући у обзир да је кратак временски размак од децембарских избора за народне посланике до редовних избора за посланике у Скупштину 2024, целисходније је, првенствено са финансијског, али и техничког аспекта одржати изборе за посланике Скупштине Војводине 17. децембра, наводи се у образложењу одлуке.
(Извор: РТВ)