Igor Crnogorac

У Народном позоришту дошло је до промене на руководећој позицији. По завршетку мандата Милене Живков, одлуком Градског парламента, за вршиоца дужности директора именован је Бране Марјановић који у Позориште долази са позиције директора Народне библиотеке и заправо се враћа у своју матичну кућу, на чијем челу је био  11 година. О томе шта ова промена доноси Позоришту, а шта њему, говорио је за Кикиндски портал.

– Најлепше успомене везују ме за ово позориште. Био је то и мој највећи професионални изазов. Кад сам стигао у Позориште 2008. године, био је то нов посао за мене у периоду када је ансамбл био у напону, са много добрих глумаца. За тих 11 година било је добрих представа и то нас је заиста испуњавало. Једне године „Носорог“ је био најбољи у Војводини, а војвођанска позоришна продукција је квалитетнија и од београдске и од продукције позоришта у ужој Србији. Добили смо награду за најбољу представу у целини, а као најбољи глумац награђен је Марко Гверо. Значајно је и да је та представа имала и београдску премијеру и да је проглашена за једну од три најбоље представе позоришта из унутрашњости које су те године одигране у неком од престоничких позоришта. Незаборавни су и „Каубоји“, али и „Случај Кандид“, којем нисмо придавали пуно значаја, а који је имао потенцијал. Био је то искорак и у репертоару и у начину на који је представа постављена. Многи критичари били су затечени што смо ми успели тако нешто да урадимо. Посебна по много чему, није наилазила на прихватање наше публике, али мислим да смо са том представом могли да се представимо на највишем нивоу. Не смемо да заборавимо ни комад „Славуј и кинески цар“ са којим смо, 2010. године, поново на Фестивалу професионалних позоришта Војводине, били најбољи у неколико категорија. На Међународном фестивалу у Котору били смо други, а на Европском фестивалу позоришта за децу у Београду, „ТИБА“, поделили смо прво место са представом из Норвешке. Касније су и „Каубоји“ били запажени, на 18. Театар-фесту у Бањалуци, поделили су прво место са представом „Доктор Нушић“ Народног позоришта Сомбор и Крушевачког позоришта.

Како видите кикиндско позориште данас?

– Пре свега, иако смо позориште из унутрашњости и у категорију смо мањих позоришта, са мање од 50 запослених, тај ансамбл који може да носи велике пројекте је задржан и то је велики потенцијал. Треба нагласити и да ми имамо 12 глумаца на 24 запослена, што је врло позитиван однос у корист глумаца јер је у позориштима правило да на једног глумца „иду“ три или четири сарадника. Овај  ансамбл, дакле, има велике могућности, само треба створити и атмосферу да покушамо поново да идемо путем успеха на ком смо били.

Шта то значи у позоришној пракси?

– Ово је врло озбиљан посао, и за мене је поново изазов. Иако сам био одсутан готово шест година, приступам му са ентузијазмом као први пут. Сви ће имати исту шансу, према свима ћу се исто поставити и од свих тражим посвећеност послу и одговорност какву захтева једна озбиљна кућа. Ми смо професионално позориште у малом граду и то је за поштовање јер има већих градова са мањим позориштима или која уопште немају професионално позориште. Ту предност треба да искористимо, да ову кућу поставимо на место које завређује. Позориште је озбиљна „играчка“ која пуно кошта и ако идемо испод неких минимума, нећемо имати могућност да се остваримо.

Од многих планова које имате, шта већ сада можете да нам најавите?

– Сачувао сам везе у позоришном свету, тако да ћемо обновити сарадњу са позориштима, мада није лако обезбедити средства за пут и трошкове гостовања. Такође, мислим да је непримерено да имамо вишедеценијску размену са позориштима из уже Србије, али не и са комшијама – театрима у Сомбору, Суботици, Зрењанину; са њима треба да размењујемо представе, као и да сваку премијеру имамо и у Београду и у Новом Саду. Средином фебруара имаћемо премијеру представе „Космај All Inclusive“, на којој се ради, ту смо на пола посла. Очекујем и сарадњу са Стеријиним позорјем – ових дана читам неке од текстова награђених на њиховим годишњим конкурсима јер планирамо један од њих да поставимо на сцену ове године. Биће то копродукција, постоји добра воља с обе стране, и верујем да ћемо са том представом у децембру да обележимо 75 година Позоришта. Размишљам и о томе да обновимо неке комаде, а да нас то пуно не кошта, као и о новој „представи миљеа“ јер имамо толико значајних писаца са нашег подручја. Такође, могуће је и да, као редован термин за репертоарска извођења вратим суботу. Многи су ми то предложили и има смисла, људи су викендом најчешће слободни и навикли су на тај позоришни дан. Најважније је да извучемо максимум из нас самих, и из онога колико нам даје Град. Да удахнемо више живота у ово позориште, да имамо ту унутрашњу синергију, јер овде смо зато што волимо тај посао и школовали смо се за њега. И, наравно, зато што то заслужује наша публика којој желим срећу у новој години и да весели долазе у своје позориште.

С. В. О.

(Фото: Народно позориште у Кикинди и приватна архива)