najčitaniji portal Severnobanatskog okruga
Kikindsko konjičko udruženje „Banat“ prirediće u nedelju, 31. avgusta, jubilarnu, 30. Fijakerijadu. Na prostoru bivšeg pogona 3, održaće se revija jednoprega, dvoprega (mlada i zrela grla), četvoroprega, dece vozača, jahača i višeprega, a posetioci će moći da vide KWPN (holandske toplokrvne konje), frizijce, ponije i ostale rase.
Fijakerijada će početi u 13 sati.
U Narodnom pozorištu danas je najavljena premijera koja će otvoriti sezonu početkom oktobra – predstave „Heroj nacije“, Ivana M. Lalića, u režiji Dajane Josipović. Kao žanrovsko određenje rediteljka navodi tragikomediju, a kao svrhu postavljanja ovog komada – za nju intrigantan sukob, metaforički ali i stvarni, između sistema vrednosti dveju generacija u vremenu tranzicije u kojem živimo.
– Zainteresovalo me je da preispitam da li postoji opcija dijaloga između sistema kapitalizma koji je sve što je vredno pretvorio u robu i onog sistema koji nas je vaspitao i podizao u ljude i koji podrazumeva rad i život u zajednici kao suštinskoj vrednosti. Predstava neće braniti jedan stav niti jednu stranu, nego će otvoriti to pitanje, što i jeste uloga pozorišta – kaže rediteljka Josipović. – Želja mi je da publika posle predstave razmisli o sopstvenom životu i odlukama koje donosi, da postavi pitanje da li su to zaista njihove odluke ili su već, u njihove intimne prostore, ušli mehanizmi manipulativne moći onoga što nas trenutno nadilazi.
U predstavi se, kako je objasnila rediteljka, stvar „lomi“ na čoveku koji je veran sistemu i poretku, vertikali koja ga „uzemljuje“. Kada se u takvo osećanje sveta uplete nešto što je njemu nespojivo, otvara se pitanje koja je cena komunikacije i da li uopšte postoji opcija dijaloga. Autorski tim predstave je tu manipulativnu moć sistema drugih vrednosti otelotvorio u producentu emisije čija je ideja da napravi rijaliti šou od doma glavnog junaka.
– Stalno govorimo o društvenim mrežama, o internetu, o bombardovanju informacijama, ali važno je da li primećujemo te mehanizme, u kakvim oblicima se pojavljuju, ko je taj što drži konce na svim nivoima stvarnosti. Da li se vidi neprijatelj sistema vrednosti u koji veruješ i ko je to. Putem sina koja je predstavnik novog vremena, generacije koju su uspeli da uvere u materijalno, koja je intimu trampila za vidljivost – za razliku od oca koji veruje u poredak u kojem moraju da postoje granice, da ne može sve da bude predmet šale i zabave – ulazi potpuno poremećeni sistem vrednosti koji kvari ovaj na kome se on lomi i zato otvaramo pitanje intime – da li smo zaista toliko daleko otišli da smo od porodice napravili izlog – navodi rediteljka Josipović.
Glumačka podela okupila je deo stalnog ansambla Pozorišta: oca porodice igra Mihajlo Laptošević, majku Gordana Rauški, Vladimir Maksimović igra sina, a likovi novinarke i producentkinje povereni su Anđeli Kiković i Mini Stojković.
– Majka je simbol tradicionalne porodice, požrtvovana u nameri da sve što ima ulaže u ono što je njoj najsvetije – u svoju porodicu – kaže glumica Gordana Rauški. – Ona se trudi da taj dom očisti, uredi, napuni hranom i da ga, na taj način, „namagnetiše“ dovoljno da bi stalno privlačio ukućane – to je njena životna misija. Kada se članovi porodice raziđu u meri da postanu nesposobni da borave zajedno u kući, dolazi do loma i preispitivanja ženskog i ljudskog u njoj, i zato mislim da bi ženski deo publike trebalo da dođe da gleda predstavu i da proveri svoje mišljenje o tome.
Mladoj talentovanoj beogradskoj rediteljki Dajani Josipović ovo je prva saradnja sa kikindskom teatarskom kućom. Rođena u Doboju, iza sebe već ima značajan opus, a za kikindsku publiku možda je interesaantan i podatak da je, svojevremeno, asistirala i reditelju Kokanu Mladenoviću koji je u Kikindi režirao kultnu predstavu „Kauboji“.
Brane Marjanović, v. d. direktor Pozorišta najavio je da će ova premijera označiti početak nove sezone u prvim danim oktobra i da se predstava radi i zahvaljujući sredstvima dobijenim od Pokrajinskog sekretarijata za kulturu. Biće to 346. premijera kikindskog pozorišta koje će 2. decembra obeležiti 75 godina postojanja.
S. V. O.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Uspenje Presvete Bogorodice, jedan od najvažnijih praznika u hrišćanskom kalendaru, koji u narodu nosi naziv Velika Gospojina. U crkvenom kalendaru je označen crvenim slovom i uobičajeno je da se ne obavljaju teški poslovi, već da vreme bude posvećeno molitvi, duhovnom miru i porodičnom okupljanju.
Velika Gospojina posvećena je Presvetoj Bogorodici, koju vernici smatraju zaštitnicom doma, porodice i svih onih koji joj se obraćaju u molitvi. Praznik podseća na dan kada se Bogorodica upokojila i vaznela na nebesa, predavši svoj duh u ruke Spasitelja.
Ovo je jedan od pet velikih Bogorodičnih praznika, a prethodi mu dvonedeljni Gospojinski post, koji se ove godine održava od 14. do 28. avgusta. Na sam dan Velike Gospojine vernici poste do jutarnje liturgije i pričešća, nakon čega je dozvoljen mrsan obrok. Ako praznik padne sredom ili petkom, poštuje se posni red i tog dana, uključujući ribu, vino i ulje, kao znak poštovanja prema Bogorodici i crkvenim običajima.
U narodu je ovaj dan uvek bio povezan sa ženama i majkama, pa je običaj da se ne obavljaju važni poslovi i da se ne započinje ništa novo. Jedan od najlepših narodnih običaja je branje lekovitih biljaka, koje, kako se veruje, imaju jače dejstvo upravo na dan Velike Gospojine. Žene beru borovnice i druge lekovite trave kako bi donele zdravlje i blagostanje svojim porodicama, a bosiljak se smatra biljkom koja štiti ukućane i priziva blagoslove Presvete Bogorodice.
U Ruskom Selu Uspenje Presvete Bogorodice je hramovna slava.
U Osnovnoj muzičkoj školi „Slobodan Malbaški“ održaće se još jedan prijemni ispit za instrumente: klavir, harmonika (klavirna i dugmetara), saksofon, klarinet, truba, tambura, violina, gitara i solo pevanje.
Prijave se podnose do ponedeljka, 18. avgusta, a sutradan, u utorak, od 9 do 12 sati, održaće se i provera sposobnosti.
U prijavi je potrebno navesti: ime i prezime deteta i roditelja i njihove JMBG, školu i razred koje će dete pohađati od 1. septembra, instrument za koji se prijavljuje (poželjno je navesti nekoliko izbora), i kontakt telefon.
Prijave se podnose na msmalbaski@msmalbaski.com ili telefonom, na broj 0230 244 474, radnim danima od 9 do 12 sati.
Predstavom „Seljački Hamlet“ Salašarskog pozorišta, u režiji Andraša Urbana, sinoć su svečano otvorena vrata novog doma „Eđšega“. U lepo uređenom dvorištu novog prostora koji raspolaže sa 400 kvadrata unutrašnjeg prostora i hiljadu kvadrata dvorišta, Kikinđani su imali priliku da uživaju u zanimljivoj predstavi na mađarskom jeziku u kojoj igraju studenti glume i svršeni glumci Akademije umetnosti u Novom Sadu.
– Ovo je prvi događaj u našoj novoj zgradi i jako mi je drago što smo otvorili kapiju sugrađanima da vide šta smo do sada uradili. Salašarsko pozorište dolazi sa svojom scenom i zato je ovo gostovanje, na neki način, generalna proba za ono što nas čeka – izgradnja naše letnje bine – rekla je Ramona Tot, predsednica KUD-a „Eđšeg“.
U predstavi je igrao i Kikinđanin Danijel Tot, koji je prve glumačke korake napravio upravo na sceni „Eđšega“, a zatim diplomirao na novosadskoj Akademiji. Sa Salašarskim pozorištem sarađuje još od studentskih dana i već peti put je na letnjoj turneji.
– Ovo mnogo znači ljudima u mestima u kojima nemaju lak pristup klasičnom pozorištu. U vojvođanskoj mađarskoj kulturi Salašarsko pozorište je veoma poznato i svake godine se iščekuje lista mesta u koja dolazimo. „Seljački Hamlet“ je kompleksna predstava koja pravi paralelu između nekadašnje socijalističke atmosfere i savremenog doba – istakao je Tot.
Salašarsko pozorište već decenijama neguje mađarsku pozorišnu tradiciju, donoseći je i u najmanja mesta širom Vojvodine. Njihove predstave, često inspirisane lokalnom kulturom i istorijom, predstavljaju važan most između umetnosti i publike, čuvajući i prenoseći mađarsko kulturno nasleđe novim generacijama.
Rada Žugić (43), druga žrtva stravične eksplozije koja se dogodila 23 jula oko 12 časova u ulici Miloša Velikog, preminula je danas oko 12 sati u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije.
Rada je izgubila bitku nakon borbe lekara da joj sačuvaju život, jer je zadobila opekotine na 60 odsto tela, manje od njenog partnera Jovana Stikovića (29) koji je preminuo 1. avgusta. U ovoj jezivoj tragediji, nažalost, dve mlade osobe podlegle su povredama.
Podsetimo, 12 dana ranije, uprkos naporima lekara Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, Jovan Stiković (29) iz Kikinde preminuo je od posledica teških telesnih povreda zadobijenih u eksploziji koja se dogodila 23. jula u kući u kojoj je živeo kao podstanaru u ulici Miloša Velikog.
Opekotine su zahvatile više od 70 odsto njegovog tela, a lekari navode da su kobne bile povrede pluća.
Nažalost, mladić nije dočekao transplantaciju kože, iako su se, pored njegovog brata Roberta Božića, kao donori prijavili i njegov kum Ivica Palinkaš, kao i Predrag Mijatović.
U trenutku nesreće, u kući se nalazila i Jovanova prijateljica, Rada Žugić (43), koja je zadobila opekotine drugog i trećeg stepena.
(Izvor: „Alo“, foto: Facebook, printscreen)
Zbog radova na vodovodnoj mreži, otklanjanja kvarova, sutra, (sreda, 13. avgust) bez vode će povremeno biti stanovnici Bašaida u periodu od 9 do 14 sati.
Radovi će se odvijati u sledećim ulicama:
Jovana Jovanovića Zmaja ispred brojeva 27 i 52 – ulični vod i
Živka Miškeljina ispred broja 10 – ulični vod.
Mole se potrošači da obezbede dovoljne količine vode za svoje potrebe, navodi sa u saopštenju iz JP „Kikinda“.
Na potezu od Pravoslavne do Katoličke crkve, na trgu, u prethodnom periodu došlo je do problema u radu javne rasvete. U početku je uključivana sa zakašnjenjem, a potom potpuno prestala da radi.
– Problem je prijavljen odmah izvršiocu održavanja javne rasvete koji je utvrdio uzrok kvara i pristupio njegovom otklanjanju – rekla je Jelena Vučković, sekretarka Sekretarijata za inspekcijske poslove. – Popravka je uspešno završena i rasveta na ovom potezu će od večeras ponovo normalno funkcionisati. Grad Kikinda nastavlja da ulaže napore kako bi javna rasveta bila ispravna i bezbedna i zahvaljujemo se sugrađanima na strpljenju i razumevanju.
Izvođač kvarove otklanja u saradnji sa EPS-om, navodi Jelena Vučković i objašnjava da je, ovoga puta, došlo do kašnjenja zbog godišnjih odmora.
– Novosadskoj firmi „ESCO ELIOS“, sa kojom Grad ima zaključen sporazum o investicionom održavanju javne rasvete, prijave građana dostavljaju se na dnevnom nivou, a kvarovi se, u gradu i selima, redovno otklanjaju. Nakon završenih radova, ova firma dostavlja izveštaj Gradskoj upravi – kaže sekretarka Sekretarijata za inspekcijske poslove.
Vučković je podsetila građane da ovakve i slične probleme mogu prijaviti na broj telefona 0230 30 60 60.
Tri decenije nakon egzodusa Srba iz Krajine, Branka Bekić, danas Kikinđanka, ali zauvek Banijka, sačuvala je u sećanju svaki bolan trenutak napuštanja svog doma i očaj u koloni prognanih.
Branka, udata Vladisavljev, ostavila je svoju mladost i ratne dane u Gornjoj Gradusi kod Petrinje. Život, ljudi, dakle rat, odneli su nju i njenu porodicu sa kućnog praga, sa još 220 hiljada Srba, u surovom obrtu koji do tada nije mogla ni da zamisli. Seća se svakog detalja tog bolnog vremena – šok, neverica, strah i neizvesnost ostali su utisnuti u njene dane i posle tri decenije.
– Došli smo u „Oluji“, devedeset pete. Imala sam 18 godina. Tog 4. avgusta rano ujutru probudile su nas granate. Živela sam u Petrinji sa prijateljicama sa kojima sam učila frizerski zanat. Vojnici su nam rekli da treba da napustimo grad jer stiže hrvatska vojska. Sele smo u auto sa majstoricom Ljubicom i krenule u nepoznato. Ništa nismo ponele. Rekli su da se sklonimo prema granici sa Bosnom, dok traju dejstva. Nije me bilo strah, to je za nas bio već uobičajen život. Sa granatiranjem, sirenama, policijskim časom završila sam srednju školu, radili smo sa mamom seoske poslove, tata je bio na borbenoj liniji, brat u osnovnoj školi.
Spasavala se živa glava
Taj paradoks ratne svakodnevice pretvorio se u scenario koji niko od Krajišnika iz Republike Srpske Krajine nije mogao da zamisli: u kolonu prognanih, izbeglih ljudi koji ne vide budućnost. I nemaju ništa, do golog života.
– Mislila sam da se samo Petrinja povlači, pa sam stigla kod tetke da bi se sutradan vratila kući. Ali stigao je nalog za evakuaciju. Krenula sam sa rodbinom i njihovom decom. Nismo imali vesti jedni o drugima. Putovali smo u koloni – traktori, automobili, zaprežna kola. Mladi, stari, bolesni, nepokretni, deca, bebe… Teške scene – nepokretni ljudi na prikolicama, trudnice koje se porađaju, avgustovska žega. Kada bi se pokvario automobil ili traktor, nekima jedina imovina, ostavljali su ga i žurili dalje. Spasavala se živa glava. Dok nismo stigli u Bosnu, imali smo nadu da ćemo se vratiti, ali kasnije je postalo jasno – odlazimo zauvek.
Uzalud smo čuvali Krajinu
Nije se znalo ni odredište, ni putevi kojima se stiže do njega, nije se znalo ni koliko će ta agonija da traje, kaže Branka: „Nisam imala nikakva osećanja – posle je stigla tuga koja nikada nije prestala“. Jedina konstanta bilo je potpuno i kolektivno stanje šoka.
– Putovali smo tri dana kada sam se slučajno, ispred Prijedora, srela sa tatom i bakom, prepoznala sam naš traktor u koloni. Bila sam jako srećna – tada sam prvi put i osetila nešto. Posle smo čuli da su mama i brat evakuisani autobusom iz sela, samo su stigli da puste stoku, da ne izgori živa ako padne granata. Ostali su i posejan kukuruz, podignuto seno, sve što nas je hranilo u ratnim godinama. Tata je bio slomljen jer je shvatio da su uzalud četiri godine čuvali Krajinu. Mnogi njegovi drugovi su stradali, grobovi su im ostali tamo.
Da se osetimo živima
Kolona očajnih putovala je dve nedelje.
– Bili smo u potpunoj neizvesnosti. U Bosni i u Srbiji dočekivali su nas sa hranom, garderobom, vraćali nam dostojanstvo. Noćili smo u mesnim zajednicama, domovima kulture, pod vedrim nebom. U Banjaluci smo se prvi put okupali. Kada smo stigli do granice sa Srbijom, raspoređivani smo u kolektivne centre. Upućeni smo u smeštaj u hotelu na Goču, dok su mama i brat bili u Novom Sadu. Nikoga u Srbiji moja porodica nije imala, ni rodbinu ni prijatelje.
Život sa kojim nismo znali šta ćemo
– Moja porodica se spojila na Goču. Crveni krst je brinuo o nama, spajali su porodice. Proveli smo tu celo leto bez nade – nazad ne možemo, a napred nemamo kud. Dobili smo novo mesto za život sa kojim nismo znali šta ćemo – kaže Branka. – Od ljudi koji su bili na letovanju, čuli smo za kuću koju jedna porodica poklanja izbeglicama i nalazi se u Crnoj Bari. Nismo znali gde je to. Došli smo vozom. Svakodnevni život, mentalitet, bili su nam neobični. I tek tada, na tom početku, osetili smo strah zbog svega što nas je snašlo, ali, u isto vreme, i sreću jer, zahvaljujući dobrim ljudima, nastavljamo dalje.
Hrabrost iz očaja
Bekići su, uz kuću, dobili i jutro zemlje. I veliku pažnju i pomoć meštana.
– To je bila velika sreća. Imali smo krov nad glavom, komšije su nam donosile šta je trebalo. Možda su od svojih usta odvajali, ali su pomagali, kao i kada smo bili u koloni. Bili smo prve izbeglice u Crnoj Bari i lepo su nas prihvatili. Imali smo živinu, ali smo izgubili mehanizaciju, sve je ostalo tamo, pa i traktor kojim smo došli, raspao se. Borili smo se da uspostavimo normalan život. Porodica se snašla – mama i tata su radili, brat je završio školu, ja sam se zaposlila i ostala u Kikindi, gde sam srela ljubav i stvorila porodicu.
Živa je glava
Bekići nisu želeli da se vrate. „Nikada ne bi bilo isto“, kaže Branka.
– Mama je posle nekoliko godina otišla tamo da reguliše radni staž i to je teško podnela. Kuća je oštećena u granatiranju i opljačkana. Nemamo ništa odande, nijednu fotografiju. Tata je umro nije dočekao penziju, imao je 63 godine – posledice rovovskog rata. Bolje smo prošli od mnogih, jer je bilo porodica koje su rasute, koje su ostavljale grobove svojih najmilijih.
Neki nisu hteli da odu sa svog praga i ostavili su život tamo, kaže. Neki su se i vratili, oni koji su imali novca da obnove svoje kuće. Bekići to nisu mogli, nastavili su hrabro dalje, sa snagom i voljom sa kojom su počinjali i u svojoj Baniji.
„Da još jednom zagazim u Unu“
Branka kaže da se, posle tri decenije, sasvim saživela sa Banatom.
– Više godina živim ovde nego u Baniji. Ovde sam uredila život, ali i dalje čuvam banijske običaje. Srce mi zaigra kad vidim Frušku Goru. Uvek sam govorila da mi je da samo još jednom zagazim u Unu. Još nije kasno.
Još jednom zastaje i briše suze: „Mislila sam da je prošlo. Vidim da nije.“
S. Vulović Ostojić
Pamćenje stradanja i odbrana istine
U vojno-policijskoj akciji „Oluja“, prema podacima centra „Veritas“, iz Hrvatske je proterano više od 220.000 Srba, a život je izgubilo najmanje 1.900 ljudi. Napad je započeo 4. avgusta 1995, uz masovnu evakuaciju stanovništva i brojne žrtve, među kojima i dece. Iako je Haški tribunal u prvostepenoj presudi „Oluju“ označio kao udruženi zločinački poduhvat, hrvatski generali su kasnije oslobođeni. Srbija i Republika Srpska zajedno obeležavaju Dan sećanja, podsećajući na stradanje i potrebu za pravdom.
Danas je JP „Kikinda” otpočela radove na sanaciji oštećene ograde dečjeg igrališta u samom centru grada, na inicijativu Sekretarijata za inspekcijske poslove i na zadovoljstvo svih roditelja i najmlađih sugrađana.
Ovo igralište je jedan od najposećenijih prostora za igru i druženje dece, te je njegovo održavanje prioritet. Cilj ovih radova je da se obezbedi potpuna sigurnost mališana tokom boravka na igralištu, kao i da se roditeljima omogući osećaj mira i bezbrižnosti dok njihova deca uživaju u igri, navode u ovom preduzeću.
Igrališta su više od prostora za igru – ona su mesta na kojima deca stvaraju svoje prve uspomene, grade prijateljstva i uče važne životne lekcije kroz igru i druženje.
Zato ovim putem upućujemo apel svim građanima da pokažemo odgovornost i brigu prema zajedničkim prostorima. Čuvanjem i pravilnim korišćenjem javnih površina, kao što su igrališta, pokazujemo poštovanje prema svojoj zajednici i bližnjima. Time ne samo da čuvamo ono što nam je svima važno, već i deci pokazujemo dobar primer – da i oni od malih nogu uče da poštuju i brinu o prostoru u kom provode vreme, dodaje se u saopštenju iz JP „Kikinda”.
(Foto: JP „Kikinda”)
