Полагањем венаца данас су, на Симићевом салашу, обележене 82 године од погибије главнине Великокикиндског партизанског одреда. Венце су положили Владо Тртић, секретар Секретаријата за општу управи у заједничке послове Градске управе, у име СУБНОР-а председник Градског одбора, Саво Орељ, представници ветерана Посебних јединица полиције, потомци породице Симић и чланови Покрета социјалиста Кикинде.

Великокикиндски партизански одред формиран је 28. јула на основу прогласа Централног комитета Комунистичке партије Југославије од 7. јула, о подизању устанка. Одмах по формирању извели су неколико диверзантских акција – запалили су жито на салашу Теодора Сланија и извршили диверзију на прузи Кикинда – Банатско Аранђелово. И пре формирања Одреда, његови чланови радили су у илегали, а након прогласа ЦК КПЈ, одлучили су и да се удруже и да започну организовану борбу против непријатеља.

– Дошли су на Симићев салаш, где их је примила породица Симић. Након што су Немци сазнали за њихов положај, напало их је око 350 непријатељских војника и жандармерије. Погинула је главнина одреда, 11 партизана, а истог дана, у знак одмазде стрељано је шесторо мештана – домаћина и радника на салашу. Стицајем околности, заменик команданта Одреда, Ђура Оличков, који је, пре тога, био поручник Краљеве војске, био је са осморицом војника на обуци само 200 метара од салаша. Видевши да не могу да помогну, да би узалуд погинули, они су се повукли и тако су преживели – испричао је Орељ.

У неравноправној борби на Симићевом салашу погинули су и командант Одреда, правник Угљеша Терзин (32), и политички комесар, народни херој, Радован Рада Трнић (19) звани Попа јер је, у то време, био студент теологије. Поред њих, животе су дали: ученици Сава Липованов (21), браћа Паја (23) и Ника (18) Богарошки, студент Милош Остојин (28), радници Нићифор Ница Брандић (22) и Мирко Тешић (40), земљорадници Коста Кљајин (44) и Боривој Суботички (25) и ливац Милан Сивчев (26).

И породице власника салаша и радника изгубиле су 4. августа своје најближе у немачкој акцији одмазде. Стрељани су земљорадници: Лаза Симић (25), син власника салаша, Милорад Милко Јовановић (22) и Трива Стојков (57), затим Стојанка Дорословац (30) и Бојка Дацин (33), домаћице, и Коста Васиљев (31). Немци су претрпели губитак четири војника.

Како су окупатори имали јаке и полицијске и војне снаге, пошто су се једно време примирили, преживели партизани прикључили су се Мокринском одреду који је био доста јак и коме су се придружили и Кумановачки и Драгутиновачки одред, што је чинило значајну формацију на подручју Северног Баната, нагласио је Орељ.

Обележавању погибије кикиндских партизана присуствовао је и потомак породице Симић са породицом. Лазар Страјнић (85) и његова сестра Емилија Костић, једини су потомци власника салаша, Николе Нике Симића, који је, иначе, био и председник тадашње црквене општине.

– Наш деда по мајци понудио је услуге партизанима већ 7. јула јер је његов син 22-годишњи Лаза био симпатизер Партизанског покрета. По доласку на салаш, члановима Одреда обезбеђивали су смештај и храну. На овом месту било је кукурузиште, овде су партизани живели, а салаш се налазио 300 метара даље, поред пута према Башаиду – прича Страјнић. – Мој деда, ујак Лаза и његов пријатељ, Милко Јовановић, ишли су по намирнице тог дана, нису ни били на салашу. У повратку су чули да је салаш опкољен, а Лаза свом оцу није дозволио да се врати кући. Само су се он и Јовановић вратили, Немци су их пропустили и они су тада и погинули, жртвовали су се за своје другове. Лаза је носилац Споменице 1941. године. Чланови породице Симић су, после тога, били  заробљени и затворени у Курији.

На 82. годишњицу овог догађаја, данас је први пут служен парастос погинулим борцима. Председник СУБНОР-а, Саво Орељ, каже да су се чланови Удружења на овај чин одлучили јер су међу погинулима били и салашари, а и сами чланови Одреда који су сви били крштени.

Данас смо овде да помиримо идеологије, истакао је, обраћајући се присутнима, свештеник Мирослав Бубало.

– Овде су погинули млади људи који су се супротставили тада највећој светској сили, не марећи колико ће их то коштати. Ми смо се овде окупили не само да би они били достојни вечног помена, него и да се помолимо за њихове душе јер су то све били крштени људи који су имали толико љубави да свој живот положе за своје ближње, а то је, како Христос у Јеванђељу каже, највећа љубав. Нека остану достојни помена, не гледајући на идеолошке разлике, него људски и молитвено, са благодарношћи и са љубављу да се сећамо ових хероја и да, овакав пример храбрости, пожртвовања и љубави, сачувамо за будуће генерације. А сва прегрешења које су имали као људи, нека им Господ  опрости и нека их уврсти у рајско насеље које су, по жртви, заслужили – рекао је Бубало.

У програму обележавања погибије кикиндских партизана и њихових домаћина учествовали су и чланови кикиндког Одреда извиђача „Прока С. Плави“ и песник Ђуро Буцало.

Споменик палим борцима из Велике Кикинде подигнут је 1964. године и дело је Рудолфа Матутиновића, вајара из Хрватске. Овде је била прва заједничка гробница, а затим су земни остаци премештени у колективну гробницу на Мокринском гробљу.

Великокикиндски партизански одред био је међу првима формираним на овом простору. Према неким подацима, у току Другог светског рата, животе за слободу дало је око 450 Кикинђана и становника околних места.