Када је новинар „Лос Анђелес тајмса“ написао критику тек изашлог филма „Дара из Јасеновца“, у којој је негирао полазиште читаве трагичне јасеновачке приче, тврдио да страдања Срба није било, да у НДХ нису постојали кампови за децу и оптужио редитеља за скривене, националистичке мотиве, једна млада, двадесетседмогодишња девојка у Торонту није могла да спава. Она је Српкиња прве генерације, рођена је у Канади. Зове се Јулијана Пандуревић и родитељи су је научили привржености свом народу и својој вери.

Јулијана одлучује да се јавно супротстави ономе што је доживела као велику неправду и на интернет поставља петицију за повлачење ове новинске критике. Већ после неколико сати, на своје изненађење, схвата да има десет хиљада потписа. За недељу дана било их је више од 35 хиљада.

– Нису се потписивали само Срби. Многи Канађани и Американци ставили су своје потписе и захваљивали ми се што говорим истину коју ни они нису знали и што се борим за то да скинем љагу са свог народа – прича Јулијана приликом посете редакцији „Комуне“.

Приче из Јасеновца као део одрастања

Додаје да јој је деда, као малој, говорио о својим страдањима у логорима, а бака, која је са Кордуна, причала о томе како су јој у Јасеновцу убијени четворо браће и сестара, од којих је најмлађе имало само шест месеци. Јулијана је много  истраживала српску историју. У њеној свести, у њеном одрастању и васпитању, није било места за националне дилеме у свету који није нимало благонаклон према оваквом опредељењу.

Јулијана је дипломирала књижевност и сада студира новинарство. Већ први новинарски задатак у једном значајном листу у Канади суочио ју је са, за њу, немогућим избором. Јер га, каже, није ни било.

– Чим сам стигла у редакцију тражили су ми да напишем причу о Сребреници и ја сам рекла да хоћу. Дали су ми податке које треба да користим у чланку. Видела сам да тамо пише да је убијено 12 хиљада људи. Питала сам директора одакле су добили податке и рекао ми је да су то подаци из босанске амбасаде. Рекла сам да ћу написати чланак, али да нећу написати тај податак. Питао ме је да ли ја то, као сваки Србин, негирам геноцид. Одговорила сам му да ја знам шта је истина и да то што траже од мене не бих написала ни за милион долара. И тако сам изгубила посао. Породица ме је подржала у тој одлуци. Познајем доста Срба који су продали душу, променили име, тамо је тешко бити Србин православац. Моја породица није таква, мој брат студира теологију, а узор ми је моја мама. Она је у Канаду стигла са осам година али, када је деведесетих почео рат, напустила је посао, допутовала на Пале и рекла: „Ту сам да помогнем, реците шта треба да радим“. Радила је као преводилац у Прес-центру и ту је упознала мог оца који је био новинар. Ако сам упола као моја мајка, ја сам срећна. Она је моја хероина – каже Јулијана.

Што се тиче петиције упућене „Лос Анђелес тајмсу“, одговорили су јој да критику са порицањем геноцида неће оспорити, али да ће је у следећој, сличној ситуацији, консултовати пре објављивања. Прича о њеној одлучности у борби за истину одјекнула је и ван граница Канаде. Због свог храброг иступа одликована је Медаљом Теслин народ „Теслине научне фондације“ у Филаделфији.

Увек у бар једној хуманитарној акцији за Србију

Тада се и у Србији више чуло о овој младој девојци која се, заправо, за свој народ залаже и помаже му већ годинама уназад, ненаметљиво и без потребе да себи прибави било какву славу, чак ни помињање. Јулијана већ годинама организује хуманитарне акције. Само после поплава у Обреновцу прикупила је и послала авионима за Србију 25 тона помоћи. Покренула је не само Србе, већ и своје пријатеље и комшије, а прикључиле су се и велике компаније. Месец дана је непрестано дочекивала камионе са водом, постељином, храном за бебе…

За хуманитарне активности које покреће, уз помоћ пријатеља из Торонта, Чикага и других градова успела је да купи неколико возила.

– Често видим неку објаву на Фејсбуку која ме дирне и кажем себи: то ми је пројекат за овај месец – каже скромно, не желећи да набраја све акције и коме је све послала помоћ у Србији.

Коначно поново у Србији

Јулијана уз студије ради као новинар у једној еколошкој фирми из Швајцарске. Такође је председница Српског савета студената Универзитета Торонто. Иако, када год је то у могућности, посећује родбину у Вршцу и Сарајеву, овога пута прошло је много времена. Три године није одлазила на годишњи одмор и штедела је новац за авионску карту како би дошла у домовину.

У Кикинду је стигла већ првог дана по доласку у Србију, захваљујући Радовану Субину, председнику Удружења „Корени“ у Кикинди које је део Савеза матице и Срба у расејању. Савез се са Јулијаном повезао пре неколико година и она је, ових дана, и њихов гост.

– Било ми је веома важно да посетим  Кикинду, због Радована и Саше Степанова из Савеза, који је ту рођен. Кикинда је срце Војводине и Баната у којем је и мој Вршац. Част ми је што сам овде – каже.

Као гошћа Савеза изразила је жељу да посети и Музеј холокауста, а домаћини су јој приредили изненађење. У Београду су је упознали са Јеленом Бухач Радојичић чија прича је послужила као основа сценарија за филм „Дара из Јасеновца“.

У припреми је књига о жртвама рата

Јулијана посвећено прикупља приче о страдању Срба у Другом светском рату и припрема књигу.

– Имам већ 75 прича преживелих и њихових потомака. Верујем да наши људи, нарочито ветерани, заслужују да им се глас чује. То би био још један корак ка зацељењу дубоких рана које старији преносе из генерације на генерацију. Циљ ми је да сакупим сто прича и да књигу издам прво на енглеском јер желим да се зна права истина и да поправим слику о свом народу. Од деведесетих година пропаганда је против нас, у Канади чак и више него у Америци.

Каже да је све што ради савршено нормално јер воли свој народ и годинама слуша неистине о њему. Њена потреба уједно је и и њена мисија. Зато ће и испунити своју жељу да са светом подели причу о свом народу. Јер, бити храбар пред неправдом, највеће је дело. Томе су је научили родитељи.