Кикинда у осмој деценији прошлог века по стопи развоја у односу на број становника била друга у СФРЈ, одмах иза Велења, с драстично вишим просечним личним дохотком него у покрајини, републици и држави, што се позитивно одржавало на стандард мештана
Времена се мењају, па с њима и друштвене прилике и људске навике. Тако и начин испраћаја старе и дочека наступајуће године. Пре неколико деценија у нашем граду све је било другачије, па и новогодишња славља. Ко тада за најлуђу ноћ није остајао код куће или славио у приватној режији, обрео би се у неком од бројних угоститељских објеката, који су за ту прилику, сви редом – као кошница били пуни.
Кикинђани су, наиме, у то доба у егзистенцијалном смислу, предњачили не само у односу на житеље околних градова, него и много шире. Статистика недвосмислено потврђује да су им буђелари били пунији, а тиме и шири простор за животну комоцију. Кикинда се, као град, након Другог светског рата економски и друштвено убрзано развијала, што се позитивно одражавало на њену демографску слику. Према званичним подацима, 1948. године имала је 28.665 становника. Број житеља се 1961. године повисио на 34.059, две деценије касније на 37.576, потом 1981. „скочио“ на 41.706, а 1991. с цифром од 43.501 достигао историјски рекорд. Данас, поређења ради, наш град имa око 32.000 становника.
Осамдесетих година прошлог века у кикиндској привреди и друштвеном сектору укупно је било 27.000 запослених. Били смо, да се комшије не наљуте, економски развијенији од Зрењанина. У таквим околностима, са солидним примањима, већина житеља могла је, солидно живећи, да прати и тадашњи устаљени, без кафане скоро незамислив, новогодишњи слављенички тренд. Зато су за Нову годину сви овдашњи угоститељски објекти били крцати. Елитно место новогодишњег окупљања био је хотел „Авала“.
Престижни су такође били ресторани „Ловац“ (код школе „Јован Поповић“) и „Раднички дом“. Столица за новогодишњу ноћ морала је да се резервише барем два месеца раније. Конзумација се благовремено тражила и за провод у централном градском ресторану „Војводина“, у којем је углавном славила радничка класа „појачана“ сиромашнијом омладином. Весело је било и у приватним локалима „Босна“, „Сана“, „Шинобус“, „Код Данета“, „Код Далматинца“, „Шаран“, „Код Јозе“, „Код Кече“, „Милош Обилић“, „Дом ЈНА“, ноћни бар…Без „живе“ музике и народњака није се могло.
Врата скоро свих ових ресторана и кафана одавно су замандаљена, или им је простор другачије наменски искоришћен. Новогодишњи провод Кикинђана, с, осетно измењеним садржајем, преселио се у неки други амбијент.
ПЛАТЕ ЗА РАДОВАЊЕ
Кикинда се осамдесетих година убрзано развијала, па су се у њу, да живе и раде, масовно досељавали углавном млади, неретко стручни људи из других средина, чак и из престонице. Према званичним подацима, по стопи развoја у односу на број становника, била је друга у Југославији, одмах иза Велења, индустријског града у Словенији. Рачунајући висину дохотка „по глави становника“, Кикинда је за око 28 одсто била изнад војвођанског просека, за око 37 одсто изнад републичког и 44 одсто изнад просека у СФРЈ.
М. И.
