Promocija monografija istoričara dr Miloša Vojinovića „Političke ideje Mlade Bosne“ i „Sarajevski atentat: fotografije“ održana je danas u svečanoj sali Kurije, u organizaciji Istorijskog arhiva.
Istoričar dr Miloš Vojinović iz Balkanološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, doktorirao je na Humboltovom univerzitetu u Berlinu. Istraživač je i saradnik instituta u Prinstonu, Londonu, Kembridžu i Firenci. U svojim knjigama bavi se dubljim razumevanjem ideoloških motiva pripadnika organizacije „Mlada Bosna“, revolucionarnog pokreta koji je okupljao omladinu, pretežno đake i studente sa prostora Bosne i Hercegovine pod austrougarskom vlašću, čiji je cilj bilo oslobođenje i ujedinjenje južnoslovenskih naroda. Takođe, smer istraživanja dr Vojinovića bio je istorijski kontekst Sarajevskog atentata koji je, 28. juna 1914. godine, izveo Gavrilo Princip – ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda koji je označio početak niza događaja što su doveli do izbijanja Prvog svetskog rata.
Šta Vas je navelo da se bavite temom Sarajevskog atentata i pripadnicima „Mlade Bosne“?
– Kada sam počeo da se bavim Sarajevskim atentatom, primetio sam da je puno dobrih knjiga napisano o tome šta se desilo – o tome kako su oni došli na ideju da izvrše atentat, kako su to sproveli, šta se sa njima desilo i tako dalje. Međutim, to je ostalo na nekom površinskom nivou. Ja sam želeo da otkrijem zbog čega neko ko ima 19 godina, koliko je imao Gavrilo Princip u vreme kada je planiran atentat, želi da ubije nekoga. Kako je bio formiran, koji su bili njegovi ideali, zašto je prihvatio nasilje kao legitiman vid borbe. I u tom trenutku sam shvatio da je njih zaista najbolje razumeti kao jednu novu generaciju mladih ljudi, odraslu u specifičnim okolnostima koje su ih oblikovale. Radi se, uglavnom, o seljačkoj deci, i o deci koja su dolazila iz kmetskih porodica. Habsburška monarhija u Bosni i Hercegovini dugo je zadržala feudalizam, dakle radi se o jednom zlokobnom ciklusu siromaštva u kom oni žive. Pritom je to bila i prva generacija seljačkih sinova koja je mogla, zahvaljujući stipendijama države i različitih nacionalnih udruženja, da priušti sebi školovanje. Ta deca nepismenih ljudi, koji nisu mogli da ih nauče šta je pravda, šta je zakon, šta je demokratija, došla su u situaciju da počnu da otkrivaju neki svet u tim knjigama kojih su se dohvatili i da zapravo vide jedan veliki nesrazmer između sveta u kojem oni žive i države u kojoj žive, i kako ta politika u stvari može da izgleda. Međutim, to nije bilo dovoljno da se oni automatski prihvate atentata kao sredstva borbe. Njihov prvi pokušaj jeste bio, na neki način, demokratski. Oni su probali da odlaze u sela, da mobilišu seljake, da im pričaju o tome šta je politika, šta je higijena, da ne treba konzumirati alkohol, da ljudi treba da žive zdravo. Počeli su da se organizuju u politički pokret, međutim, vrlo brzo su se svi suočili sa izbacivanjima iz škola, zatvorima, i na neki način, sve više su počinjali da se pitaju šta da rade ako ne mogu da se bore na legitiman način, kroz institucije i sisteme. I tada, polako, počinju da se okreću ideji anarhizma, ideji nasilja, kao poslednjem utočištu onih koji su obespravljeni. I mislim da je to najbolji način da razumemo Principa i te mlade ljude.
Da li je „Crna ruka“ (zvanično „Ujedinjenje ili smrt“, tajna organizacija osnovana u Srbiji koja je delovala u vojnim krugovima), zaista imala veze sa pripadnicima „Mlade Bosne“?
– Jeste, ali tu imam dve napomene. Prva je, neki srpski oficiri jesu pomogli Gavrilu Principu i drugim članovima „Mlade Bosne“ tako što su im pomogli da ilegalno pređu u Bosnu i Hercegovinu i dali im oružje. S druge strane, često se, rekao bih, na neki način potencira „Crna ruka“ iz pogrešnih razloga. Jedini razlog zbog kojeg su se Princip, Nedeljko Čobrinović i Trifko Grabež obratili za pomoć, jeste što nisu imali novca da nabave oružje. Dakle, često se govori da je „Crna ruka“ iskoristila „Mladu Bosnu“, odnosno Principa, a pre će biti da je obrnuto, jer su oni za svoje ciljeve iskoristili one koji su mogli da im omoguće to što im je bilo potrebno – pre svega oružje i pomoć da se ilegalno prebace u Bosnu i Hercegovinu.
Kako danas zapadna istoriografija gleda na Sarajevski atentat – da li se i dalje smatra da je to bio uzrok Prvog svetskog rata, i da li, i u kojoj meri vlada mišljenje da je Srbija, zbog svojih teritorijalnih aspiracija prema Bosni i Hercegovini, odgovorna za početak rata?
– Pitanje uzroka Prvog svetskog rata je veoma kontroverzna tema, i od izbijanja rata do danas, bilo je veoma oprečnih mišljenja. Ako govorimo o pogledu koji danas dominira, ne o publicistici i ljudima koji mogu da dođu do televizije, već o naučnicima koji se bave Prvim svetskim ratom, uglavnom bi se, zapravo, uzrok video u nagomilanom broju problema između velikih sila, a da je, zapravo, okidač, početak te savršene oluje koja je uvela sve države u rat, bio nerešeni sukob Austrougarske i Kraljevine Srbije i, u neku ruku, i problem Austrougarske koje je imala sa Južnim Slovenima. Još od 1914. mnogi su hteli da na Principa svale apsolutnu krivicu, neki bi to i danas uradili, rekao bih, ali čini mi se da, ako govorimo o nekakvoj ozbiljnoj naučnoj produkciji, to nije slučaj.
S. V. O.
