Промоција монографија историчара др Милоша Војиновића „Политичке идеје Младе Босне“ и „Сарајевски атентат: фотографије“ одржана је данас у свечаној сали Курије, у организацији Историјског архива.
Историчар др Милош Војиновић из Балканолошког института Српске академије наука и уметности, докторирао је на Хумболтовом универзитету у Берлину. Истраживач је и сарадник института у Принстону, Лондону, Кембриџу и Фиренци. У својим књигама бави се дубљим разумевањем идеолошких мотива припадника организације „Млада Босна“, револуционарног покрета који је окупљао омладину, претежно ђаке и студенте са простора Босне и Херцеговине под аустроугарском влашћу, чији је циљ било ослобођење и уједињење јужнословенских народа. Такође, смер истраживања др Војиновића био је историјски контекст Сарајевског атентата који је, 28. јуна 1914. године, извео Гаврило Принцип – убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда који је означио почетак низа догађаја што су довели до избијања Првог светског рата.
Шта Вас је навело да се бавите темом Сарајевског атентата и припадницима „Младе Босне“?
– Када сам почео да се бавим Сарајевским атентатом, приметио сам да је пуно добрих књига написано о томе шта се десило – о томе како су они дошли на идеју да изврше атентат, како су то спровели, шта се са њима десило и тако даље. Међутим, то је остало на неком површинском нивоу. Ја сам желео да откријем због чега неко ко има 19 година, колико је имао Гаврило Принцип у време када је планиран атентат, жели да убије некога. Како је био формиран, који су били његови идеали, зашто је прихватио насиље као легитиман вид борбе. И у том тренутку сам схватио да је њих заиста најбоље разумети као једну нову генерацију младих људи, одраслу у специфичним околностима које су их обликовале. Ради се, углавном, о сељачкој деци, и о деци која су долазила из кметских породица. Хабсбуршка монархија у Босни и Херцеговини дуго је задржала феудализам, дакле ради се о једном злокобном циклусу сиромаштва у ком они живе. Притом је то била и прва генерација сељачких синова која је могла, захваљујући стипендијама државе и различитих националних удружења, да приушти себи школовање. Та деца неписмених људи, који нису могли да их науче шта је правда, шта је закон, шта је демократија, дошла су у ситуацију да почну да откривају неки свет у тим књигама којих су се дохватили и да заправо виде један велики несразмер између света у којем они живе и државе у којој живе, и како та политика у ствари може да изгледа. Међутим, то није било довољно да се они аутоматски прихвате атентата као средства борбе. Њихов први покушај јесте био, на неки начин, демократски. Они су пробали да одлазе у села, да мобилишу сељаке, да им причају о томе шта је политика, шта је хигијена, да не треба конзумирати алкохол, да људи треба да живе здраво. Почели су да се организују у политички покрет, међутим, врло брзо су се сви суочили са избацивањима из школа, затворима, и на неки начин, све више су почињали да се питају шта да раде ако не могу да се боре на легитиман начин, кроз институције и системе. И тада, полако, почињу да се окрећу идеји анархизма, идеји насиља, као последњем уточишту оних који су обесправљени. И мислим да је то најбољи начин да разумемо Принципа и те младе људе.
Да ли је „Црна рука“ (званично „Уједињење или смрт“, тајна организација основана у Србији која је деловала у војним круговима), заиста имала везе са припадницима „Младе Босне“?
– Јесте, али ту имам две напомене. Прва је, неки српски официри јесу помогли Гаврилу Принципу и другим члановима „Младе Босне“ тако што су им помогли да илегално пређу у Босну и Херцеговину и дали им оружје. С друге стране, често се, рекао бих, на неки начин потенцира „Црна рука“ из погрешних разлога. Једини разлог због којег су се Принцип, Недељко Чобриновић и Трифко Грабеж обратили за помоћ, јесте што нису имали новца да набаве оружје. Дакле, често се говори да је „Црна рука“ искористила „Младу Босну“, односно Принципа, а пре ће бити да је обрнуто, јер су они за своје циљеве искористили оне који су могли да им омогуће то што им је било потребно – пре свега оружје и помоћ да се илегално пребаце у Босну и Херцеговину.
Како данас западна историографија гледа на Сарајевски атентат – да ли се и даље сматра да је то био узрок Првог светског рата, и да ли, и у којој мери влада мишљење да је Србија, због својих територијалних аспирација према Босни и Херцеговини, одговорна за почетак рата?
– Питање узрока Првог светског рата је веома контроверзна тема, и од избијања рата до данас, било је веома опречних мишљења. Ако говоримо о погледу који данас доминира, не о публицистици и људима који могу да дођу до телевизије, већ о научницима који се баве Првим светским ратом, углавном би се, заправо, узрок видео у нагомиланом броју проблема између великих сила, а да је, заправо, окидач, почетак те савршене олује која је увела све државе у рат, био нерешени сукоб Аустроугарске и Краљевине Србије и, у неку руку, и проблем Аустроугарске које је имала са Јужним Словенима. Још од 1914. многи су хтели да на Принципа свале апсолутну кривицу, неки би то и данас урадили, рекао бих, али чини ми се да, ако говоримо о некаквој озбиљној научној продукцији, то није случај.
С. В. О.
