Драгоцени писани трагови о златном добу овдашњег туризма и угоститељства, а посебно хотелијерства, сачувани у гласилу „Утрон“, који је уређивала Јелена Ђурашин, с мноштвом занимљивости о „Нарвику“ које данас делују нестварно. У осмој и деветој деценији прошлог века походили нас, сем домаћих, и туристи, уметници и спортисти из европских земаља, али и из Африке, Азије, па чак и – космонаути.
Да није писаних трагова казивање о златној ери кикиндског угоститељства и хотелијерства свело би се на магловито, све блеђе, присећање времешних мештана и њихову неубедљиву тврдњу – да смо крајем претходног миленијума били значајна тачка не само на југословенској, него и на европској туристичкој мапи. Најпоузданији сведок најизраженијег тржишног узлета у историји тадашње радне организације „Низија“ у условима договорне економије, јесте у Завичајном оделењу Градске библиотеке сачувани непотпуни комплет „Утрона“.
Овај латинични двомесечник угледао је светлост дана почетком 1986. године, с адресом у улици Маршала Тита 6, с Јеленом Ђурашин, професором српског језика и књижевности, као главним и одговорним уредником. Поред ове даме с у Уређивачком одбору били су запослени у УТРО „Низија“ Мирјана Недин, Милка Мандић, Олга Варга, Ратко Кнежевић, Владимир Видачек, Невенка Пекаревић, Јожеф Јанош и Милица Јелисавац. Први сарадници вредној Јелени били су њен супруг Милош Ђурашин, архитекта иначе, и медијски посленик Момчило Стојков.
„Утрон“ није био на киосцима, него је дељен запосленима у „Низији“ – створеној фузијом Угоститељског предузећа „Авала“ и неколико година раније основаног „Нарвика“, али и редовном поштом слат на најважније пословне и друштвене адресе.
Већ на почетку прелиставања уочава се копча уређивачког концепта са наслоном на тадашњу идеолошку матрицу, што је, иначе, мање више, било својствено тадашњој комплетној штампи у држави. Друштвено-политички систем налагао је неизоставна одговарајућа правила у новинарској бранши. У том смислу не треба да чуди писање о годишњици Брозове смрти и у том контексту објављивање пригодне репортаже о најбољој радници у ћевабџиници Мари Шербули, која се са сетом и поносом присећа 25. октобра 1969. године. Тада се, као део послуге, нашла у близини председника државе када је овај посетио Ливницу, „па јој се“, како је изјавила, у том моменту „срце испунило новим узбуђењима и радошћу, а очи напуниле сузама радосницама“. Мара се поверила новинару „Утрона“ Моми Стојкову да је, усхићена призором, у заносу, пожелела да – пољуби Тита. Није се, међутим, снашла. Збунила се, те јој оста жал за пољупцем у, како га је назначила – најсрећнијем дану у њеном животу.
Пратио је „Утрон“ из броја у број пригодне датуме, збивања у СК, као и важне догађаје директно или посредно повезане са „Низијом“. На страницама доминирају текстови о самом предузећу, пословним успесима и искушењима који изискују континуирано праћење приходовних, а поготово расходовних ставки „по јединицама удруженог рада“ и на нивоу радне организације.
У броју с почетка марта 1987. године апострофирана је изјава генералног директора Бошкова – да је привређивање све сложеније у условима када се ионако тешко стиче доходак. Па оптимистички наглашава: „Али смо, у нашој нискоакумулативној делатности, уз помоћ дела удруженог рада и уз разумевање друштвено-политичке заједнице, ипак успели да обезбедимо потребна не мала средства, која смо уложили у повећање услужних и производних капацитета и побољшање нивоа објеката“. Затим први човек предузећа, набрајајући шта је све у том смислу урађено, између осталог, напомиње да је реконструисан стари хотел, да су обновљени скоро сви угоститељски објекти у граду и селима, да су адаптирана три објекта мотела „Шумица“ и обезбеђено 55 кревета „Б“ категорије, што је у приличној мери растеретило навалу на смештајне капацитете „Нарвика“.
Све ово је лепо некад било, док наказна приватизација није бескрупулозно насрнула на врата не само „Низије“ него и комплетне кикиндске привреде. Остала су само носталгична присећања и, захваљујући „Утрону“, аутентично исписано сведочење о периоду нешто дужем од деценије када је Кикинда била згодно место за свакодневни ужитак и омиљена дестинација чак и најпробирљивијих хотелско-угоститељских конзумената који су овамо масовно пристизали са свих меридијана.
Насумице прелиставамо „Утрон“, па у броју за март и април 1987. године на насловној страни, поред првомајског уводника, уочавамо опширну информацију о успешном старту новог угоститељског објекта. Ради се о преуређеном ресторану бившег хотела у пивницу, која је, како је насловљено – бисер „примењеног“ угоститељства. Пажњу нам заокупља и текст о конобару Драгољубу Адамову и посластичару Николи Кокотовићу, „Нарвиковим“ врхунским мајсторима, који су, у жестокој конкуренцији, побрали ловорике на престижном савезном надметању „Турјуг“ у Загребу. Адамов је маестрално аранжирао преукусни „банатски ручак“, док је Кокотовић у чувеном загребачком хотелу „Интерконтинентал“, са колегом Михаљем Патарицом из Новог Сад, жири и такмичаре задивио презентациојом комплетног војвођанског менија. Наилазимо на лепу причу о „Нарвиковом“ гостовању у сплитском хотелу „Парк“ у оквиру манифестације „Недеља војвођанске кухиње и и музике“.Том приликом домаћине је фасцинирало кулинарско умеће кикиндске екипе предвођене легендарним Милошем Димићем у справљању ловачких специјалитета. Гостовање Кикинђана употпуњено је музицирањем тада изузетно популарног оркестра „Ђерам“, који је у то време наступао у „Лалинској соби“.
Окрепљујући шлаг на „медијску торту“ je запис о новоотвореном ноћном клубу „Паун“ кроз разговор са шефом овог хотелског садржаја Драгишом Грујићем. Владала је права еуфорија, због атрактивне стриптизете Тине. „Нарвик“ је у првој деценији постојања био својеврсна атракција конгресног, научног и спортског туризма и врхунске естрадне забаве. Присетимо се Брениних првих корака на позорници. У пролећном броју „Утрона“ из 1987. године читамо да је у „Нарвик“ пристигла нова велика група италијанских ловаца. Међу гостима су и туристичке експедиције из Шпаније, Норвешке, Грчке, Мађарске, пословни људи из Немачке…
Примећујемо, посредством новинских прилога, изражену сарадњу „Нарвика“ са колективима из бранше из Загреба, Сплита и Љубљане, суседне Мађарске… „Нарвик“ је, како у броју за мај-јун 1987. пише „Утрон“, све популарнији за врхунске спортисте не само из наше земље, него и иностранства. Напомиње се, између осталог, да је наша ватерполо репрезентација, уочи великих надметања, чак у три наврата боравила у Кикинди и била смештена у хотелу. „Нарвик“ је у више наврата био на услузи нашим обема рукометним репрезентацијама, затим најбољим тенисерима бивше Југе, па ватерполо селекцији, учесницима Балканског шампионата у дизању тегова…Гости „Нарвика“ били су и бициклисти Уједињених Арапских Емирата, затим боксери из Габона, рукометашице из Данске…
Када се све сабере може се закључити да је „Утрон“, од стране Јелене Ђурашин, која нажалост није више са нама, уреднички умешно осмишљен и вешто вођен, заслужује пажњу и поштовање, те је значајна карика такозваној „фабричкој штампи“ нашег града у доба самоуправљања. Лист је посебно драгоцен за будуће истраживаче прошлости Кикинде не само у медијском, него и ширем друштвеном смислу.
УГОСТИЛИ И КОСМОНАУТЕ
За „Нарвик“ је, а и за саму Кикинду, посебно значајан догађај од 11. септембра 1987. године. „Утрон“ тим поводом бележи: „Били смо домаћини за двоје космонаута – Павела Поповича Романова из Совјетског Савеза и Луси Шенон из Сједињених Америчких Држава. Космонаути су учествовали на Светском првенству у ракеташтву и моделарству у нашој земљи, па слободан дан искористили да посете Кикинду у пратњи нашег познатог научника Миливоја Југина, иначе рођеног у Кикинди. Том приликом, након разговора с грађанима на тргу, за њих је организован пријем у „Нарвику“.
ДОМАЋИНИ ФИЛМАЏИЈАМА
Хотел „Нарвик“ је много пута био домаћин филмским и телевизијским ствараоцима – пише „Утрон“ у летњем броју из 1988. године, уз напомену да су овога пута гости били чланови Филмске заједнице Београда, „који су летос у Кикинди и њеној околини снимали играни филм „Атоски вртови“, чији је режисер Стојан Сточић, а сарадник на сценарију Раша Попов“.
-Боравак у „Нарвику“, где су филмаџије имале и своје просторије, омогућио је екипи и глумцима (Неди Арнерић, Жарку Лаушевићу и другима) изванредне услове да могу што боље да обаве посао и направе квалитетан филм – закључује „Утрон“.
М.Иветић
О значају књиге и историји војвођанског планинарства говорили су Милан Мирковић, председник Планинарског савеза Војводине, уредник и секретар Савеза Миливој Ердељан и Небојша Бошњак, истакнути планинар и високогорaц.
– Иако Војводина није прва асоцијација на планине, ова покрајина има дугу и богату традицију планинарства. Организована друштва постоје више од сто година, али су планинарске активности присутне знатно дуже. Данас у Војводини делује 28 регистрованих планинарских друштава, а са сродним удружењима тај број прелази 50. Око 3.000 регистрованих чланова активно доприноси развоју овог спорта, чинећи 10 одсто укупног чланства Планинарског савеза Србије – рекао је Милан Мирковић и истакао да се планинарство у Војводини континуирано развија.
– Имамо истакнуте планинаре, али и људе који су допринели развоју ове дисциплине широм Србије и ван њених граница – додао је Мирковић.
– Планинарство је мој начин живота. Почео сам са пет година, а тек када сам се доселио овде, дакле из Кикинде сам достигао највеће висине. Освојио сам врхове више од 6.000 метара, а путовања су ми пробудила још јачу жељу за планинама – рекао је Бошњак, цитирајући колегу планинара: „Кад очи све ово сагледају, онда душа има потребу да се диви нечему незнаном, што срце уме да осети, а језик не уме да искаже.“
Поставка садржи педесетак фотографија са Хималаја, Алпа, као и портретe занимљивих људи са планинарских путовања. Изложба ће бити отворена наредне две недеље.
На старту пролећног дела српсколигашке „Војводине”, ОФК Кикинда ремизирала је 1:1 у Перлезу. Све је било запечаћено већ после четврт сата игре, а аути домаћина битно су утицали код оба гола. Најпре је након лоше изведеног убацивања лоптом рукама, уследила контра Кикинђана, а Молнар на крају рутински пребацио голмана Перлежана, да би два минута пошто су кренули с центра, домаћи су стигли до поравнања. С готово истог места на половини игралишта опет је изведен аут за Војводину, уследио је напад по крилу, убачена лопта и изједначење. Тренер Душан Ђокић не тражи алиби, али у први план ставља чињенично стање игралишта у Перлезу.
– Тежак терен није нам дозволио да играмо оно што смо у највећем делу припрема увежбавали и што нам је ишло добро. Морали смо да се прилагодимо терену и да одиграмо сасвим другачију утакмицу у односу на оно што смо замислили. И поред тога дошли су смо до предности и створили четири озбиљне шансе – каже Ђокић.
После дана одмора, од уторка у Дистричкој улици, напомиње шеф струке, размишља се само о Радничком који у суботу (14.30 сати) долази на Градски стадион.
Наш саговорник апелује на све да престану са насиљем и хаосом јер он у својој тузи и болу најбоље зна колико је Град Нови Сад, али и држава Србија помогла његовој породици након трагедије.
