децембар 6, 2025

Дан: 28. децембар 2024.

zajednicka-dan-grada

Поводом Дан града додељена су градска признања најзаслужнијим појединцима и колективима. На свечаности у Градској кући присуствовали су представници јавног, политичког, привредног, друштвеног, културног, спортског живота града. Награде градa и похвалнице уручио је градоначелник Младен Богдан који је, обраћајући се присутнима, истакао је даје Кикинда град великих људи који су писали историју.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Kikindski portal (@portalkikindski)

-Сви они који су кроз историју градили и саградили наш град, предали су га нама да га чувамо и даље унапређујемо. Година на измаку била је захтевна и пуна изазова. И поред тога, пуно је тога на шта смо поносни и успеха који ће се памтити. Захваљујем се свима који су се борили да урадимо добре ствари за нашу Кикинду, како из града, тако и у Покрајини и Републици који су нам помагали у томе да наша средина буде боље место за живот. У Новој години желим нам да будемо јединствени, да будемо заједно, али и да будемо одговорнији и стрпљивији, да разумемо и чувамо једни друге. Само тако остварићемо заједнички циљ, да имамо успешнију, развијенију, бољу, лепшу, напреднију Кикинду – навео је градоначелник Богдан.

Највише градско признање „Заслужни грађанин Кикинде“ пропало је Драгану Страјнићу за свеобухватни допринос развоју града Кикинде, који се и захвалио у име награђених.
-Част ми је и задовољство што сам данас овде. Нема веће радости и среће, него када радећи даш део себе својој средини и свом граду, и када то неко спозна и призна. Ово је моје највеће признање које сам добио – рекао је Страјнић.

Посебна признања добили су: др Милан Бркин, за дугогодишњи научни, спортски и хуманитарни рад, Балетска школа Нови Сад – Издвојено одељење Кикинда у области образовања и уметности, а поводом 30 година рада.

Марија Драгин, просветни радник у пензији за живот посвећен образовању деце.

Награда града Кикинде постхумно је припала новинарки Љиљани Панцел за свеобухватан допринос развоју новинарства, културе, хуманитарни и друштвени рад.

У области здравства награда „Др Ранко Петровић“ додељена је хематологу у пензији др Чедомиру Гавранчићу, за допринос очувању здравља грађана Кикинде, а постхумно је награђен и педијатар др Талал Абу Хаија, за допринос очувања здравља деце.

Признања у области образовања „др Павле Кенђелац“ уручена су Техничкој школи „Михајло Пупин“, за допринос развоју образовања , а иста награда додељена је и Кристини Дрљић, директорици ПУ „Драгољуб Удицки“.

У области привреде и предузетништва признање „Михаел Бон“ добила је Штампарија „Бис“, за посебан допринос развоју приватног предузетништва.

Рукометаш Лука Панић награђен за допринос развоју спорта признањем „Ника Мирков“, за исказану хуманост и доброчинство награда „Меланија Николић Гаичић“ уручена је Бранкици Мишков, председници удружења Мултипла склероза Кикинда .

Признање у области информисања и културе, за допринос развоју и унапређењу новинарства и културе, додељена је Браниславу Угринову, уреднику дописништва РТВ-а у Кикинди.

Похвалнице су припале КУД-у „Петар Кочић“ из Нових Козарца, за допринос култури и Богдану Калабићу, за допринос развоју аматеризма.

Похваљен је и Никола Лињачки, бубњар, за допринос култури.

Ученици Богдан Завишин, Андреј Варга, Матеја Косић и Лена Давидовић похваљени за изузетне резултате у области образовања.

У програму је учествовала Љубица Вранеш, мецосопран, солисткиња Београдске опере, која је извела традиционалне српске нумере.

А.Ђ.

 

basket

На Дан града Кикинде, док су се у свечаној сали Градске куће додељивала најзначајнија признања Града, Кикинда је доказала да је заиста град спорта, тако што је и сам Град добио највише признање.
Баскет 3х3 „Мамут Опен Кикинда 2024”, проглашен је за најбољи турнир „Рода” првенства Србије за 2024 годину, а самим тим, град Кикинда за престоницу баскета у Србији за 2024 годину. Ову ласкаву титулу у име Града, примио је Дејан Пудар, заменик градоначелника.
– Данас се у срцу Шумадије, у Крагујевцу, одржао „Новогодишњи турнир у баскету 3х3”, којим се сезона баскета 2024 у Србији завршила, а сезона 2024 је посебно значајна за наш Град. На дан Града, Кикинда је постала престоница баскета 3 на 3, олимпијског спорта, у којем наша репрезентација има освојена најсјајнија одличја. Наш, већ традиционални турнир „Мамут Кикинда”, који се одржао ове године пети пут и поставио Кикинду на светску мапу кошарке и баскета, проглашен је за најбољи турнир у години, што само доказује да Град има све потребне капацитете и знање за овакве догађаје, а да је баскет 3 на 3, веома популаран у нашем Граду и да је град Кикинда, пожељан домаћин за екипе које долазе са свих страна наше лепе Србије. Посебно симболично је то да је данас Дан нашег Града, а да је баш данас Кикинда постала престоница баскета! Користим прилику да се захвалим Савезу на овом признању, које заправо припада свим нашим грађанима, јер смо заједно показали да смо град спорта! Такође, желим да најавим још бољи 3х3 „Мамут опен Кикинда 2025”, који ће се одржати следеће године у Кикинди – каже Пудар.

science-5314418-1280

Центар за стручно усавршавање и Научни клуб током зимског распуста организује „Научни камп“ за децу од 6 до 12 година. Камп пружа јединствену прилику за развој креативности, истраживање нових знања и забаву кроз едукативне радионице, истакао је директор Центра Дејан Карановић.

-Активности ће се реализовати од 8. до 10. јануара и све радионице биће бесплатне. Циљ нам је да деца квалитетно проведу распуст и да науче нешто ново. Интересовање за сличне програме и ранијих година било је велико, тако да сам сигуран да ће тако бити и ове године – каже Карановић.

Првог дана планиран је програм „Мој интервју са композитором“ који ће водити Андреа Давид, а деца ће истраживати музичку историју и упознати велике композиторе. Уз помоћ интернетских извора и вештачке интелигенције, направиће интервју са композиторима, развијајући критичко мишљење и креативност. Радионицу „Неуроиграрије“ реализоваће Маријана Љиљак, а циљ је да путем разних вежби за фокус и концентрацију деца развијају пажњу, креативност и социјалне вештине.

Наредног дана, 9. јануара у оквиру програма „Птица тражи кавез“, Софија Јегарски организоваће занимљив садржај са циљем развоја когнитивне, моторичке и ликовно-визуелне вештине, уз изложбу птица станарица и естетско процењивање, док ће у оквиру зимска радионица у глини „Орнамент“ са Игором Смиљанићем учесници имати прилику да се упознају различитим врстама орнамента кроз историју уметности и да стварају своја уметничка дела у глини.

Последњег дана, 10. јануара Гордана Рацков и Арпад Пастор упознаће децу са програмирањем дигиталног другара „Микробит“ уз помоћ микробит плочица, учесници ће учити основе логике, алгоритамског размишљања и решавања проблема, развијајући важне техничке вештине. У оквиру радионице „Магични бројеви“, деца ће се упознати са визуелним програмирањем и начинима за управљање дигиталним уређајем.
Због ограниченог броја учесника, потребно је да се заинтересовани, до 6. јануара, пријаве за радионице путем мејл адресе csukikinda3@gmail.com или путем инстаграм поруке на @naučni_klub_kikinda.

А.Ђ.

 

beograd-1925

Душан Васиљев у Београд стиже 1919. године, верујући да у тек ослобођеној домовини за сваког има посла, хлеба и крова над главом.

-Долазим да будем неко, да делим своје срце, а немам где да преноћим- записаће.

У Београду спознаје тмурну слику послератне стварности у којој су се распршили хуманистички идеали о херојству и победи. Разорне последице рата највише осећају сиромашни, док се привилегована мањина, захваљујући махинацијама богати и увећава друштвену моћ.

Хиљаде радника који су проливали крв за ослобођење земље, препуштено је беди и гладовању. Шпекулације су се развиле до огромних размера, пунећи џепове богаташа. Плате и наднице биле су ниске, а поскупљења стална и огромна. На улицама главног града, јасно се сагледавају друштвене супротности. Штрајкови и сукоби радника с властима нису остављали равнодушним младог песника.

Његове наде у престоници су се убрзо расплинуле. Веровао је да ће му издавачи примити и објавити збирку песама, и да ће га нека од књижевних редакција примити за сарадника. Међутим, издавачи којима се упорно обраћао, у Београду, Загребу, Сарајеву, одбијали су га са различитим изговорима- да не могу да набаве хартију, да су до краја године испуњени рукописима, да неко време неће објављивати нова издања…

Посао је пронашао као чиновник код једног београдског адвоката, па је, уместо да уређује рубрике у новинама, преписивао молбе и жалбе, таворећи у мемљивим подстанарским собама. Ипак, биће то веома плодоносан период његовог стваралаштва. Изузетно талентован, осећајан, сазрео пре времена, бунтован романтик и меланхолик прогоњен визијама рата, огорчен суровом послератном реалношћу, Васиљев ће написати песме које ће га уврстити међу наше најистакнутије експересионисте и лиричаре.

Рат, страдања и узалудност проливања крви, ратно профитерство, рушење идеала, социјална беда, разочарање – најчешћи су мотиви његове поезије. Његове стихове одликује снажан емотивни набој, бунт, очај, немоћ. Пише и приповетке, драме, започиње роман, али ће се у књижевност уписати великим словима као песник.

Београд, двадесетих година прошлог века

Васиљев је у Београду неколико месеци, али је тај период оставио дубок траг у његовој књижевности. Када је 1920. у часопису „Мисао” објавио своју прву песму „Човек пева после рата”, постаје истакнуто име у редовима младих поета. „Мисао” је лист основан 1919. који је окупљао млађе, талентоване књижевнике из либералних слојева, и управо тамо ће Васиљев објавити највећи број својих песама. Певајући отворено и срчано у слободним стиховима, песник експресиониста изронио из крвавих вртлога рата, у том часопису је срдачно дочекан. Са „Мисли” су сарађивали књижевници из тзв Групе уметности- Иво Андрић, Тодор Манојловић, Мирко Королија… Уредник „Мисли” Симо Пандуровић у стиховима Васиљева видео је велики таленат.

-Ваши стихови- писао је Пандуровић- нису од стране уредништва остали незапажени. Напротив, обе песме које су штампане у „Мисли”, а нарочито „Човек пева после рата”, свратиле су заслужену пажњу. Али вашом погрешком, песме нису биле потписане, а нашом погрешком било је затурено спроводно писмо, тако да нисмо могли констатовати чије су песме, а било би незгодно штампати их анонимно, без пишчева пристанка. Кад смо помоћу господина Црњанског утврдили ко је аутор, ми смо им врло радо дали места у свом часопису. Без икаква ласкања, дакле, али пријатељски и искрено, могу вам казати да ме радује што сам у вама наишао на младог, талентованог човека чија ће нам сарадња бити драга”.

О песничком таленту, Васиљев је добио признање и од „Књижевног југа” из Загреба. Песма „Човек пева после рата” донела му је заслужену славу, а остале које су дошле за њом, учврстиле његову репутацију младог надареног песника прве послератне генерације. У Антологији новије лирике, поменутог листа „Мисао”, Васиљев, назван „савест једне генерације” биће заступљен са чак осам песама, Андрић са две, а Десанка Максимовић са једанаест.

Када је „Мисао” расписала анкету о песмама, од публике је Васиљев, одлично оцењен, чак испред Црњанског и Пандуровића. Највише гласова је добила Десанка Максимовић за „Стрепњу”, па Велимир Масука за „Грудобољу”, и одмах потом Васиљев за „Плач Матере Човекове”.

Сарађивао је и објављивао у више књижевних часописа, који су публиковали и његове приповетке и дечије песме, али збирку песама није успео да објави, упркос упорном куцању на врата издавача. Између осталих рукописа, иза њега ће остати велика свеска са насловом „Облаци” у којој је исписано 80 песама подељених по циклусима. Очигледно да је била припремљена за штампу. И то није био једини рукопис спреман за издаваче.

„Песма имам већ око 150 (две велике књиге), али фали- издавач. Свега је досад објављено 25, а остале су само мени познате”- написаће разочарани Васиљев.

Ослабљен тешким и неуредним животом, стара болест му се вратила -кашаљ и грозница. Желео је да остане у Београду где је уписао Филозофски факултет као ванредни студент. Да би се уписао редовно на студије, било је потребно да положи гимназијску матуру. Исцрпљен и малаксао, попустио је очевом наговору да прихвати место учитеља на селу. Из престонице одлази невољно, незадовољених амбиција, са идејом да је то само привремено. Добио је место учитеља у Ченеју, малом пограничном месту у које стиже у марту 1920. године. Тамо је десетак година раније, акцијом родољубивих српских мештана, саграђана нова и лепа школа у којој ће радити као привремени учитељ са више него скромном платом од 550 круна. Јадаће се другу:

-Како се осећам? Као ђаво на џомби. Можеш мислити. Једина ми је забава књига. Да књига нема, сасвим бих сигурно полудео”.

Службовање у забаченом банатском селу, далеко је од Душанових жеља и снова.

-А знам и то да, ако се најкасније до нове године не отргнем из ове околине, која је иста у Ченеју, Врањеву, у Кикинди, или где год хоћеш, потпуно ћу пропасти. Пропаст значи- напустити све оне слике које сам себи о својој будућности, истина врло смелом руком, али такорећи годинама, маштајући стварао- исповеда се у писму пријатељу.

ТРИ КЊИЖЕВНА БОГА

У библиотеци Васиљева били су заступљени Скерлић, Ђура Јакшић, Лаза Лазаревић, Црњански, Вељко Петровић…Од светских писаца куповао је Стендала, Толстоја, А. Франса и Барбиса, Стриндберга, Бодлера, а нарочито Ромена Ролана, Тагору, Достојевског за које у једном писму пише „то су моја три бога”.

Достојевски

Од савремених песника, највише је ценио Црњанског, жалећи што ће га- како је говорио-упропастити новац. Веома је поштовао Крлежу којем ће се обратити са молбом да му редигује збирку песама- која је остала неодговорена. Тина Ујевић га је импресионирао када се са њим срео код „Три шешира”. Ценио је и Густава Крклеца, а из ђачких дана потичу његове симпатије према Адију, творцу мађарске модерне.

 

Фељтон о Душану Васиљеву подржан је средствима Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама

 

 

 

 

 

 

 

 

penzioneri-1

Исплата децембарских пензија у Србији почеће раније него иначе, па ће за пензионере свих категорија који пензије примају на кућној адреси или поштанским шалтерима почети 3. јануара.

Они који пензије примају преко текућих рачуна, исплата ће почети 4. јануара, објавио је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање.

У Србији има нешто више од 1.650.000 пензионера, а најстаријим грађанима наше земље ће од првог месеца наредне године примања бити увећана за 10,9 одсто. Просечна пензија, која је сада 45.714 динара, уз повећање од 10,9 одсто, односно око 5.000 динара, прескочиће износ од 50.000 дунара и биће око 50.700 динара.

Dan-grada-2

Поводом Дана града, у организацији Културног центра, а под покровитељством локалне самоуправе, у суботу у 19 сати у Народном позоришту група „Легенде“ одсвираће бесплатан концерт за наше суграђане.

Интересантно је да се догодило да у нашем граду овај састав наступа на сваких осам година. Претходни пут 2016. за Дан жена. а пре тога 2008.
-Tо је интересантно, каже Зоран Дашић Даша, вођа “Легенди”, али ми нисмо имали намеру да буде баш такав правилан временски размак. Једноставно се тако десило с обзиром да имамо много наступа широм света, тако да неке градове неправедно заобиђемо. Овај кикиндски концерт ће бити прилика да се „искупимо“ за толику паузу.
Подсетимо, претходне кикиндске наступе „Легенди”, вокално је обојио њихов сад већ бивши певач Иван Милинковић. Промена вокалног солисте пре неколико година се у аудио облику није ни осетила, јер млади Никола Зекић има скоро идентичну боју гласа као Милинковић, тако да „Легенде“ нису ни морале да „померају“ хармоније, јер и стари репертоар млади Зекић пева из оригиналног тоналитета.
Низом свирки ове године наставили су да праше овдашњим и светским бинама. Постоје већ 37 година, а број свирки у њиховој каријери премашује цифру од 2.500 а напокон се у њиховом концертном календару нашла и Кикинда.
О каријери, утицају Боре Ђорђевића и телевизије на каријеру овог бенда, бившем певачу Ивану Милинковићу, концертима и другим сегментима каријере за наш „Комуну“ говорио је оснивач, композитор, текстописац Зоран Дашић Даша.
„Легендама” је кумовала легенда, дакле, подсетимо се на причу да је име вашој групи дао Бора Чорба.

– Ми смо и приватно били кумови. Ја сам једно кратко време био у „Рибљој чорби”, тамо осамдесетих година и онда, пошто сам се запослио у Телевизији Београд, једноставно сам се определио за посао, а свирање је било више као неки хоби који се невероватно исплатио. На крају се испоставило да сам ја у ствари живео од хобија, а плата ми је била за комуналије (смех). Нико то није очекивао. За два месеца у којима сам био у „Чорби“ сам пресекао. Морао сам или овамо или онамо и одлучио сам се за сигурност. Био сам контра од оног Бориног „пекар. лекар апотекар“. Ја сам се одлучио да будем баш пекар, лекар, апотекар, а не да будем рокер, јер сам већ пре тога много година свирао, али је то било све онако, ништа озбиљно. Онда је Бора као мој кум око целе те приче дебело залегао да ми помогне и тако је почела прича о „Легендама”. Ја сам планирао да то буде мени онако, уз посао, викендима.

Чини се да су „Легенде” музички правац за себе?
– Намерно смо одабрали ову врсту музике која је онако била између – нити рок, нити народњаци. Да буде пријемчива за многе људе који то воле да слушају. Нисам очекивао сад неку огромну каријеру. Онда се испоставило да је после неколико година то прерасло у једну стварно велику ствар. Кад погледамо – шездесет пута Сава центар, што је једино још Балашевић успео и нико други. Онда, преко 2.500 концерата, али заиста правих концерата широм света – Америка, Канада, Аустралија. То су сале где је мало ко од наших улазио, а камоли одржавао концерте, без потцењивања других који раде кафане и слично, то је њихов избор. Тако да је то прерасло у једну лепу причу коју сам ја паралелно могао да водим уз телевизију. Тридесет и седам година, колико радимо, то је неочекивано и за мене да ћемо толико дуго да трајемо, али, ето, испоставило се да смо оставили један дубок траг. То је чињеница коју тек сад видим кад се мало окренем уназад. Ко год шта мислио о нама, ми смо сигурно једно велико име. То ме убеђују и сви ови чувени наши менаџери, да смо ми заиста једна огромна институција која је нарасла.

Кад погледате уназад, имате вероватно разлога за задовољство, а опстајете и у новим музичким околностима?
– Тренутна популарност и актуелност зависе од моде и свега тога. Нове генерације су дошле, али ми и даље имамо доста наступа. Видим да публика то лепо прихвата и дан данас, а опет, ја са своје стране могу да будем презадовољан, с обзиром да многи не знају, јер нисам то нигде истицао, али да кажем: ми смо једна од ретких појава на естради, ако тако могу да кажем. Јер, ја сам редовни члан Српске академије сценских уметности, затим Удружења књижевника, Удружења композитора. Имам све могуће награде које постоје – за животно дело, па двоструку Естрадну награду Србије, Златни беочуг и још много тога. Нисам очекивао да ћу толико да се остварим као аутор, као песник и композитор. У оно време кад смо почињали нисам ни размишљао о томе. Тако да кад се осврнем иза себе, могу да осетим једно велико задовољство. Мало сам очекивао, мало сам се надао, а добио сам и више од тога него што сам очекивао.

Кад сте споменули телевизију, она је била неизбежна, јер без медијске подршке ваш рад би остао мање запажен.
– Како да не. Ја сам био уредник у РТС-у до пре неку годину. Сад сам у пензији, али сигурно је да нам је то доста помогло без обзира на све. Ја сам познавао све уреднике из свих медија, прво професионално, овако као колеге, али не можеш на силу да гураш своје ако то народ неће и не прихвата – то не иде. Ми смо имали ту срећу да нас публика прихвата, тако да многи и не знају да сам ја био у медијима, уопште у телевизији, јер нисам хтео да долази до сукоба интереса, да неко каже: лако је њему, он гура себе. Чак себе нисмо ни стављали, него смо увек пуштали другима да нас они сами пусте, али популарност је то захтевала, да нас буде увек.

Дакле, укратко, сматрате да је иза „Легенди” велика и успешна каријера, упркос промени певача Ивана и другим персоналним променама?
– Кад се окренем уназад осећам једно велико задовољство. Мислим да смо урадили добру и велику ствар, једино што ми је жао у овом тренутку је што је дошло до тих промена, јер једноставно не волим кад се поквари прича. Ми смо буквално доживели једну бајку о којој нико није ни сањао да може да се деси, јер смо достигли високе домете и успеха и наступа. И онда једноставно, кад неко тако оде, мени дође жао. Немам никакве љутње, чак ако већ причамо о њему, никакве свађе није било, далеко од тога. Једноставно нек ради свој посао, а мислим да је то лошије и за њега и за нас.

Н. Савић

 

Don`t copy text!