Чланови кикиндског Апола наступили су у Београду на такмичењу у indoor (дворанском) стреличарству у Београду на трећем квалификацијском турниру у овој сезони, одапињали су стреле с 18 метара, а јуниор Данијел Микан био је други док је ветеран Драган Чобић заузео трећу позицију у стилу олимпијски лук. Кадет Душан Зарић освојио је прво место, ветеран Љубомир Замуровић треће, а ветеранка Снежана Замуровић била је прва у стилу голи лук.
Д. П.
Дан: 22. децембар 2024.
Председник Србије Александар Вучић изјавио је вечерас да је важно да у овом тренутку наставимо да радимо заједно, да све наше разлике не остављамо по страни, али да покушамо да разумемо да су мир и стабилност у земљи од изузетног значаја.
Он је у видео обраћању из зграде Председништва рекао да је данас био изванредан дан за Србију.
„Деветнаест сати је, као што видите у згради Председништва сам. Отворили смо 30 километара новог, најмодернијег аутопута, на понос свих оних који живе и у Расинском, у Рашком, у Шумадијском округу, у читавој Србији. И наставићемо да радимо, и наставићемо да градимо“, рекао је Вучић.
Он је навео да је добио податке за другу декаду и да је јасно да је ово за Србију рекордна инвестициона година, да свакако прелазимо 4,6 а вероватно и 4,7 милијарда евра и да ћемо по томе бити шампиони, не само у региону, већ у целој југоисточној Европи, пропорционално и броју људи и нашој територији.
Како је рекао, важно је да у овом тренутку наставимо да радимо заједно, да све наше разлике не остављамо по страни, али да покушамо да разумемо да су мир и стабилност у земљи од изузетног значаја.
„Одржан је велики скуп у Београду. Полиција каже 28.000 до 29.000 људи. Изузетно велики скуп. Ти људи су опозиционо оријентисани и увек сам био спреман да чујем шта мисле, како мисле и шта сматрају да је важно да се учини за нашу земљу. Верујем да много већи број људи мисли другачије, зато морамо да слушамо једни друге, да то буде нека врста вредности коју ћемо да покажемо и нека врста другачијег односа у будућности“, рекао је Вучић.
Он је рекао да то говори пред заставом коју је носио у мају 2024. године, када смо бранили Србију у Генералној скупштини Уједињених нација – и прилично успешно је одбранили.
„Да се под таквом, нашом, једином тројком ујединимо око основних циљева, а све наше свађе и размирице могу да се наставе. Да младима понудимо будућност, да размишљамо о томе како и на који начин могу достојанствено у нашој земљи, да остану да живе овде и да за себе и своју децу виде другачију и бољу будућност“, рекао је Вучић.
Он је навео да је имао напоран дан и да је заједно са пријатељима из Председништва китио јелку.
„Сутра нас чека још тежи дан, а верујем напорнији, а верујем да ће бити једнако добар и успешан као и овај“, рекао је Вучић.
Taнјуг
Окончана је јесења полусезона у трећем мушком рангу надметања, војвођанској групи, а одбојкаши кикиндског Северног Баната у 11. колу стигли су до четврте победе, у Бачкој Паланци савладали су 3:0 истоимени клуб. Након првог дела такмичења екипа тренера Милана Радосавчева налази се у доњој половини лествице, али на пролеће, по свему судећи, неће бити угрожена испадањем.
– Ове јесени измакла су нам два тријумфа против екипа од којих смо реално бољи, али будући да смо често били играчки ослабљени није ни овај скор од 4-7 лош. Рачунамо да смо кадри да и на пролеће остваримо још најмање четири победе, а надамо се и којој више па ћемо завршити мирно сезону у средини табеле – каже Радосавчев.
Д. П.
У Културно-уметничком друштву „Еђшег“ сваке године поштују обичај извођења Божићне приредбе. Деца из вртића, школе и чланови Друштва и овога пута припремили су богат и дирљив програм у сусрет најрадоснијем празнику.
– То је наша традиција, да се припреме мале представе и музичке тачке и да се, на тај начин, окупимо, да будемо заједно, да очувамо дух заједништва и радости празника – рекла је Петра Кираљ из КУД „Еђшег“.
Публици су се обратили и честитали предстојеће празнике жупник Ласло Бовиз и председница „Еђшега“, Рамона Тот.
Малишани из вртића „Наша радост“ извели су плесну тачку, наступила су два хора – ђаци ОШ „Фејеш Клара“ којим је дириговала Аполонија Косо и хор одраслих, под диригентском палицом Маргит Детари.
Представу о рођењу Исуса Христа извели су ученици Школе „Фејеш Клара“. Сала „Еђшега“ и овога пута била је премала да прими све који су желели да гледају богат божићни програм. Други део приредбе и дружења одржан је у дворишту где су ђаци извели представу „Витлејем“, која је и јуче одиграна испред Римокатоличке цркве на Божићном вашару.
Овај приказ Исусовог рођења припремила је Вивијен Фазекаш, чланица „Еђшега“.
– И ова представа је наша традиција. И сама сам играла у њој 10 година, сада сам преузела да је сама припремам са ђацима виших разреда школе „Фејеш Клара“. Било ми је задовољство, радо су долазили на пробе, брзо су учили текст, а имамо и два нова глумца, ученика петог разреда. Играли смо је и по кућама, мало смо раније почели, то је иначе обичај за Бадње вече. Већ смо играли у десетак кућа и радићемо то још и сутра – рекла је Вивијен Фазекаш.
Божићном програму присуствовали су и Золтан Тот, заменик покрајинског секретара за пољопривреду, водопривреду и шумарство и председник Савета Месне заједнице Сајан, и Мелита Гомбар, чланица Градског већа за националне мањине, родну равноправност и бригу о породици.
С. В. О.
Пето коло Лиге региона Србије, истовремено и 49. међународна боксерска ревија „Кикиндска златна рукавица”, данас је на програму у дворани „Језеро”, а Александар Аћимов, градски већник задужен за спорт и омладину, истакао је:
– Ево већ скоро пола века окупљају се боксери на овом турниру, видели смо да су боксери овде спремни, а и што се тиче организационог дела, све је протекло како треба, ништа нас није изненадило ни људе у клубу ни нас из града који смо ово подржали. Све је ово увертира за следећу годину и јубиларни 50. турнир, када морамо да направимо јачи спектакл, а град је увек ту за наше спортисте који промовишу здрав начин живота, витештво и град Кикинду.
Председник и тренер кикиндског клуба Милан Шкапик надовезао се:
– Догодине је 50 година ове манифестације, то ћемо, у зависности од подршке града, да обележимо дводневним или тродневним такмичењем, а морам да нагласим и да ове године имамо велику подршку. Имамо око 50 такмичара на овој ревији, календар нам није ишао на руку, јер је у суботу било такмичење и у Зрењанину па су се клубови поделили бирајући где ће да наступе. Иначе, овде су углавном млади такмичри који су на боксерском почетку.
Вила Бабић, дванаестогодишњакиња из нашег боксерског клуба, рекла је нешто о себи:
– Тренирам бокс годну и по, хтела сам да научим самоодбрану, а онда и одлучила да наставим у овом спорту, иако из породице нико нема везе с боксом. Бокс је тежак спорт, мушкарци више иду на снагу, а у женском више на технику. Другарима је прво било чудно што ја тренирам овај спорт за који се мисли да је само мушки, неки су ме и зезали, али када су видели да сам упорна престали су.
Д. П.
У хуманитарној акцији „Један пакетић – много љубави“, коју је, и ове године, покренуo Црвени крст у Кикинди, прикупљено 1.009 килограма слаткиша и сланиша за најугроженије мале суграђане. Акцији су се прикључили ђаци основних и средњих школа, као и деца из вртића, објављено је из ове организације.
Црвени крст се захваљује на подршци: ученичким парламентима и колективима средњих школа, колективу ПУ „Драгољуб Удицки“, као и колективима основних школа: „Фејеш Клара“, „Јован Поповић“, „Свети Сава“, „Вук Караџић“, „Жарко Зрењанин“, „Ђура Јакшић“, „Васа Стајић“, „Иво Лола Рибар“, „Миливој Оморац“, „Мора Карољ“, „Петар Кочић“ и „Славко Родић“.
Волонтери Црвеног крста завршили су припрему пакетића који ће, деци корисницима Програма „Народна кухиња“, бити уручени у уторак, у Немањиној 4.
(Фото: ФБ страница Црвеног крста Кикинда)
Уочи Божића по Грегоријанском календару, испред Римокатоличке цркве Светог Фрање Асишког у Кикинди синоћ је одржан Божићни вашар, а у самој цркви и претпразнични концерт.
Aдвент је период ишчекивања Божића и у католицизму траје четири седмице уочи дана прославе рођења Исуса Христа. На Адвентском венцу сваке недеље пали се по једна свећа које означавају: наду, мир, радост и љубав. У истом периоду, у многим градовима одржавају се божићни вашари.
– Од пре неколико година КУД „Еђшег“ заједно са Католичком црквеном заједницом, последњег викенда пре празника, организујемо Божићни вашар и концерт у – рекла је Рамона Тот, председница КУД „Еђшег“. – То је прилика да приредимо леп догађај за наше суграђане и све који долазе кући за Божић из иностранства. Овде се дружимо уз лангош, кувано вино и друге ђаконије.
Божићни вашар са десетак тезги на тргу испред Цркве почео је већ у поподневним сатима, а у Цркви су присутни, после мисе, имали прилику да уживају у наступу професорица Основне музичке школе “Слободан Малбашки”, сопрана Ање Попадић и Соње Остојић, клавирске пратње.
– На програму је барокна и музика романтизма. Бирали смо дела за овај амбијент и акустику: Хендла, Баха, Менделсона, Рахмањинова. Први пут наступам у овој цркви и драго ми је због тога – рекла је Ања Попадић, наставница соло певања.
После концерта, испред Цркве су деца из „Еђшега“ извела Витлејемске игре у којима се представљају Библијски догађаји у вези са рођењем Исуса Христа.
На тезги Основне школе „Фејеш Клара“ по симболичним ценама продавале су се јелкице, виле, икебане, украси за јелку.
– Имамо секцију „Креативци у акцији“ у којој су наставници и ученици и сваке године, за Ускрс и Божић, израђујемо украсне предмете које продајемо – рекла је Милена Вукашиновић, наставница немачког језика.
Продавци су били ђаци који су и учествовали у Витлејемским играма – Ерик, Давид и Матео.
– Већ сам долазио на вашар и све ми се допада овде. Учествујем и у представама, овде, у школи и у „Еђшегу“ – каже Матео Сабо, ученик петог разреда.
Догађају се прикључио до сада највећи број и продаваца и суграђана, у топлој претпразничној атмосфери.
У КУД „Еђшег“ вечерас (недеља), од 19 сати, драмска секција ОШ „Фејеш Клара“ премијерно ће извести Божићну представу.
С. В. О.
Знаш како сам у овој пустој Кикинди, као луд. Темишвар ми јако фали- пише свом побратиму деветнаестогодишњи Душан и одлучује да у Београду упише студије
„Било је у природи нашег оца у односу на децу нечег крутог и строгог што није дало да му се противречи, нечег силовитог и императивног, често неодмереног. У породици са много деце и мало прихода, обично се и нема времена ни пажње за посебне индивидуалности и нарочите душевности.” Тако је оца Косту, описао Спасоје Васиљев, Душанов млађи брат.
Након што се отац вратио са фронта, сукоб између њега и Душана обележиће ту годину песникове младости. Отац је желео да наређује и контролише свог шеснаестогодишњег сина, а заправо је имао пред собом самосвесног младића који је у његовом одсуству бринуо о многољудној породици. О Душановом сукобу са оцем, брат ће написати:
„Хтео је да одређује време излазака и долазака своме ђачићу, а имао је да се носи са човеком економски независним који живи о свом руху и круху, па хоће и о својој глави. До сукоба је морало доћи неминовно. Покушај да отац силом успостави своју власт није успео јер се Душан није хтео свити. Репресалије да му се после одређеног времена ускрати осветљење и закључају врата као да су значиле сипати уље на ватру”.
То је доба Душанових првих љубави, младалачких заноса, немира, пркоса. У њему је осећање ниже друштвене вредности, јер је из сиромашне породице, али и снажна жеља да постане „неко”. Труди се да је увек лепо обучен и дотеран. Он је „несталан, али доброг срца, веселе природе, одушевљен за лепо, народност и веру”- како себе описује у причи посвећеној другу и касније побратиму Славку Игнији, са којим ће до краја живота остати добар и близак пријатељ.
Изморен горком, свакодневном борбом за егзистенцију, напорним радом и учењем, сукобом са преким и строгим оцем, Душан решење својих животних прилика види у суманутој одлуци- да оде на фронт. То му се чини као спасоносни излаз из породичне ситуације, школе која је за њега губила смисао, прозаичних послова, „од гажења по том животу цивила који стоје у непрегледним редовима у којима се гурају, гладују…” Фронт је за Душана, који је имао свега 16 година, деловао као нешто изнад живота и смрти.
Међутим, младићи који нису навршили 17 година нису могли у војску. Са истим одговором дочекан је и у Темишвару, Сегедину, Кикинди.
-Бадава сам ишао, трошио новац. Свуд су ме исмејали, матер им њину! Идем сад опет кући- поверио се у писму пријатељу. После „неуспелог” путешествија, осећа да „цео свој досадашњи живот мора да измени”.
-Више ћу писати, свирати и читати- забележио је млади песник.
Ускоро се његов најбољи пријатељ враћа из Дебрецина, ситуација са оцем се стишава, па Душана напуштају идеје да добровољно оде на фронт.
У јесен 1917. године похађао је четврти разред учитељске школе. Иако живи и ради у тешким приликама, у учењу иде у корак са другима. Оскудица и скупоћа нагнале су Васиљеве да гаје свилене бубе, па су сваког дана, Душан и Спасоје ишли да, до касно у ноћ, беру дудово лишће за бубе.
Довијајући се на разне начине да обезбеде основну егзистенцију, Васиљеви су имали и подстанара, ученика из Кикинде, који им је плаћао у намирницама. Са њим је Душан убрзо постао пријатељ. У школи је ускоро бивало боље. Наставник веронауке окупљао је у хору школску омладину. Душан се заљубио у једну ученицу, старију од њега, из богате породице. Желећи да постане „нешто ” у животу, марљиво чита и пише.
У тадашњем Темишвару су рат и све очигледнија пропаст аустријског царства подстицали људе на револт и побуну. Душан ће, између осталог, забележити:
„Данас је узрујана, раздражена, гладна светина лупала радње, пљачкала, урлала: хлеба, хлеба! Негде у суседству се убио старац оставивши цедуљу са речима: пет дана нисам окусио хлеба.”
Истовремено, виђа и сите и обезбеђене људе, за које нема ни рата ни глади. Сазрео прерано, под теретом тешкоћа и брига, свет око себе већ посматра очима скептика. Док се отац Коста и његова околина еуфорично радују поразима аустро-угарске војске, у њему расту сумње да се рат ипак не води у интересу човечанства и бољитка, него једног малог слоја људи.
Са непуних 18 година, добија диплому учитеља у основним школама са мађарским наставним језиком. Истог месеца, марта, позван је на тронедељну војну обуку у аустро-угарску војску, а већ у априлу послат на италијански фронт. У току су последњи покушаји Немачке и Аустро-Угарске да сломе савезничку војску. У аустријским рововима, у јесен 1918, Душан је дочекао италијанску офанзиву која је настала када је фронт почео да се распада, а војници сами враћају кући. Из Великог рата, млади песник вратио се као сведок сурових крвопролића и бесмисла ратних страдања, са маларијом и бронхитисом.
„Ја сам газио у крви до колена, и немам више снова…” написаће у својој чувеној и најпознатијој песми „Човек пева после рата”, објављеној 1920. у часопису „Мисао”. Својим стиховима исказаће сав бесмисао рата и стравичних страдања, дубоко разочарање, контрадикторност између идеала за које се борило и реалности која је уследила, револт читаве генерације…
У послератном Темишвару у који се враћа после рата, српска мањина радовала се освојеној слободи. Омладину је захватило националистичко одушевљење, а препирке су се, око опредељења за српство односно југословенство, неретко завршавале тучом.
Васиљев се запослио у Команди места као писар и тумач, касније је унапређен за деловођу. Постаје секретар новооснованог друштва „Кола младих Срба”, и вредан сарадник листа „Слога”. Предао се раду организујући темишварску омладину. Објављује песме, поеме, фељтоне, припрема позоришне комаде које је режирао и у којима је и глумио- у Змајеву „Шарану” Панту, а у Кочићевом „Јазавцу пред судом”- судију.
Међу онима који су, да би се изједначили са „правим” Србима, презимену додали „ић” или „вић”, био је и Душан. Извесно време, потписиваће се Васиљевић, а његов побратим Игнијић. Међутим, у ситуацији када је део друштва утонуо у мађарску културу, а многи били става да нејасна политичка ситуација изискује резервисаност, Васиљев није задовољан резултатима, иако је не само радо виђен младић у српским круговима већ и централна личност темишварске омладине.
-Сада тек видим, да једно-двогодишњи рад још није ништа. Ту се, брате, вековима треба знојити. Ми смо мислили да смо нешто постигли. Али то нешто од тих бољих осећаја тако је слабо, без снаге, без костију, без духа, да га и најмањи поветарац спири с ногу- записао је млади песник.
У Темишвару је био смештен српски гарнизон до лета 1919. године. Тада је град предат Румунима. Преморен, са све јачим знацима маларије и болести плућа, када је српска војска напустила Темишвар, заувек га напушта и Васиљев добивши уверење „да је дужност вршио похвално, а на раду био исправан и поштен”, те да се може „нашим властима препоручити као добар родољуб”.
Одлази у родну Кикинду, у којој је живео до своје једанаесте године. Претежно земљорадничко насеље, удаљено од главних културних токова не задовољава његове амбиције.
-Знаш како сам у овој пустој Кикинди, као луд. Темишвар ми јако фали- пише свом побратиму, те одлучује да у Београду упише студије. Да би се уписао на факултет, требало је најпре да положи гимназијску матуру. Међутим, пао је из српског језика и књижевности (према неким изворима из немачког).
Овај неуспех га је тешко погодио, али је по сваку цену желео да напусти „насеље крај Штеванчеве баре”.
ПРОФЕСОРОВА СУРЕВЊИВОСТ
Душан ће код куће испричати да га је професор на матури срушио због увреде пред сам испит. Док је стајао у ходнику замишљен, наишао је један млађи професор и започео са њим разговор.
„А ви сте Васиљевић, драго ми је. Али вас, нове књижевнике, некако гадно решета критика”- рече му професор.
„Боље и да нас грди, него да нас прећуткује, као што се то некима дешава”, одговорио је Васиљев касније се изненадивши када је видео истог тог професора, који је такође био песник, на полагању матуре.
Министар здравља Златибор Лончар изјавио је да више нема листа чекања за операцију катаракте и изразио очекивање да ће то министарство у наредним данима имати још добрих вести и да ће још неке листе чекања бити укинуте.
„Имамо лепе вести за грађане Србије и за све наше пацијенте. Ако се сећате, ми смо пре пар месеци ушли у решавање тог проблема по налогу председника Вучића. За сада имамо резултате. Као што знате, укинуте су листе чекања за скенер и сад обавештавам грађане Србије да од данас више неће бити листа чекања за операцију катаракте у државним установама“, рекао је Лончар Тањугу у петак у Влади Србије.
Додао је да за грађане Србије то значи да ће, када оду код очног лекара, и када се дијагностикује да треба да оперишу катаракту, у наредних пар недеља бити оперисани.
„Немамо више оно чекање месецима, годинама и све што је било. Захваљујући нашим здравственим радницима и онима који су им помагали, целом здравственом систему, њиховој организацији, дошли смо до тога да данас више тих листа нема“, рекао је Лончар.
Напоменуо је, да не би било неких неспоразума, да има људи који су се пријавили да се оперишу код приватника, да су они већ договорили термине и да ће то, како је рекао, ићи у том правцу.
„Надам се да ћемо у наредним данима имати још добрих вести, да ћемо још неке листе чекања скинути, да оне више неће постојати у Србији. Поносан сам на све здравствене раднике, поносан сам на систем, поносан сам на државу која је успела да реши проблем који није могао да се реши деценијама“, рекао је Лончар.
(Извор: РТВ)