Optužnica koju je Više javno tužilaštvo u Zrenjaninu podiglo protiv okrivljenog N. M. (72) iz Kikinde, zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, potvrđena je pravosnažnim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu, prenosi zrenjaninski.rs.
Optužnicom se ovom vremešnom Kikinđaninu stavlja na teret da je 22. septembra ove godine, u Kikindi, u kući u kojoj živi, neovlašćeno radi prodaje držao različite vrste opojnih droga.
Kod njega je pronađeno više od kilogram kanabisa, oko 800 grama amfetamina i manja količina kokaina.
Igralište ispred Sportskog centra „Jezero“ svečano je otvoreno. Mališanima su dostupne razne sprave u skladu sa uzrastom, a novi prostor doprineće da deca na kvalitetan način provode slobodno vreme. Crvenu vrpcu presekli su ministarka za brigu o porodici i demografiju Milica Đurđević Stamenkovski, ministarka privrede Adrijana Mesarović i gradonačelnik Mladen Bogdan. Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju izdvojilo je oko pet miliona dinara za novo igralište.
-Kikinda ispunjava uslove za otvaranje Kancelarije za porodicu, koja je zamišljena kao otvorena vrata za sve porodice, i na nama je da ona svim građanima bude dostupna u što kraćem roku. Njena namena je da bude spona između lokalne samouprave i Ministarstva za brigu o porodici i demografiju, da usmeri porodice na subvencije koje se dodeljuju i da sakuplja sve značajne podatke koji se odnose na porodice u Kikindi i na njihove potrebe. U vašem gradu nije dovoljno promovisana mera subvencije za kupovinu prve nekretnine za bračne parove sa decom jer nam nijedan zahtev nije stigao iz Kikinde. Kako je u gradu stopa fertiliteta viša u odnosu na prosek u državi, sigurna sam da će uz bolje informisanje javnosti porodice sa decom podneti zahteve za ovu meru – istakla je ministarka Đurđević Stamenkovski.
Ministarke su, sa saradnicima i predstavnicima grad, posetile i radionicu kikindske preduzetnice Mirne Rackov, jedine žene opančarke u Srbiji. Na konkursu pomenutog Ministarstva za stare zanate vlasnica firme „Maca papučarica“ ove godine dobila je sredstva za kupovinu mašine kojom će unaprediti posao.
-Veliko interesovanje za naš konkurs stiglo je iz Kikinde i deset preduzetnika koji se bave starim zanatima dobilo je sredstva za kupovinu mašina i repromaterijala. I ostali privrednici iz severnog Banata vrlo su agilni kada je reč o konkursima Ministarstva privrede koji su prilagođeni potrebama samih preduzetnika. Ove godine opredeljeno je značajno više bespovratnih sredstava u odnosu na ranije godine. Isto tako podržali smo sa 500.000 dinara kroz program žene na selu . Današnju posetu iskoristili smo kako bi od samih zanatlija čuli sa kojim se problemima susreću i šta možemo da uradimo kako bismo im pomogli – precizirala je ministarka Mesarović.
Mirna Rackov upoznala je gošće sa proizvodnjom i dodala koliko je važna pomoć države u opstanku starih zanatlija.
-Sredstva koja sam dobila značajno će ubrzati proizvodni proces. Opanke koje izrađujem šiju se ručno i svaka mašina koja može da pomogne da se lakše i bolje radi puno mi znači. Sama ne bih mogla da je kupim, tako da mogu samo da pohvalim konkurs Ministarstva privrede – napomenula je Mirna Rackov.
Gradonačelnik Mladen Bogdan predstavio je ministarkama mere lokalne samouprave koje se sprovode, a vezane su za pronatalitetnu politiku, ali i one koje se odnose na preduzetničke radnje i privredna društva.
-Posetu dve ministarke u jednom dani nismo imali ranije i ovo je jedan od načina da pokažemo sugrađanima da svi zajedno radimo na istom cilju, a to je bolji život za sve. Dečije igralište koje smo otvorili je prava oaza i siguran sam da će ga naši mališani koristi svakodnevno. Kancelarija za porodicu koja je u planu puno će nam značiti, naročito što imamo čime da se pohvalimo pošto je Kikinda prepoznata kao sredina koja ima veliki broj mera u domenu populacione politike i dečije zaštite. Privredna kretanja u našem gradu ocenjena su kao dobra, a razgovarali smo i o potencijalnim investitorima s obzirom na to da imamo završenu novu industrijsku zonu – naveo je Bogdan.
Otvaranju novog igrališta prisustvovala su deca i roditelji iz ovog dela grada, predstavnici udruženja „Deca sa ahondroplazijom“, kao i pokrajinska poslanica Stanislava Hrnjak. Ministarke Đurđević Stamenkovski i Mesarović sa saradnicama, državnim sekretarkama Sanja Lakić i Andreom Horvat Kiralj i savetnicom ministarke privrede Anom Marinković, u Gradskoj kući na radnom sastanku razgovarale su sa gradonačelnikom Mladenom Bogdanom, zamenikom gradonačelnika Dejanom Pudarom, pomoćnicom gradonačelnika Dijanom Jakšić Kiurski i članovim Gradskom veća Željkom Radu i Melitom Gombar.
Poživeo je nepune 24 godine i ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Njegov život i pisanje obeležile su ratne godine.
„Bez obzira koliko potreban ili opravdan bio, nikad nemoj misliti da rat nije zločin.” –pisao je Ernest Hemingvej. Bio je u čak četiri rata, a prvo ratno iskustvo doživeo je 1918. na italijanskom frontu, na rijeci Pijavi, gde se istovremeno, sa užasima Velikog rata suočio i Dušan Vasiljev. Američki književnik i naš veliki pesnik te 1918. godine bili su na dve strane reke, u dve sukobljene vojske. Vasiljev mobilisan sa nepunih 18 godina u austrougarsku vojsku. Hemingveju je bilo 19.
Dva tek stasala mladića, svedočiće ratnim strahotama posle kojih više nikad neće biti isti. Hemingvej je na italijanskom ratištu ranjen minobacačkom vatrom zadobivši teške gelerske rane na obe noge.
Vasiljev će se iz Velikog rata vratiti sa malarijom i bolesnim plućima. Suočeni sa besmislom nasilja i uništenja, nemoćni da menjaju svet koji je duboko nepravedan, postaće glasovi izgubljene generacije, koja je odrasla u doba Velikog rata i pretrpela strašne posledice njegovog nasleđa.
Književni rad američkog pisca i novinara biće ovenčan Nobelovom i Pulicerovom nagradom. U 62. godini, pucaće sebi u glavu iz lovačke puške.
Vasiljev će poživeti nepune 24 godine. Neće stići da ode na lečenje od tuberkuloze u slovenački Šoštanj. Tokom kratkog, burnog i dramatičnog života nije objavio nijednu knjigu.
Porodica Vasiljev: sedmogodišnji Dušan sa majkom Rakilom, ocem Kostom, babom Anom, dedom Kuzmanom, stricem Veljkom, strinom Laurom, sestrama i bratom Spasojem (beba)
„Prođoše bez pompe detinjstva mog dani i utopiše se u sive sutone”
Vasiljev je rođen 19. jula 1900. godine u Velikoj Kikindi, u kući Kuzmana Vasiljeva, kujundžije. Otac Kosta najpre je radio kao stolar, a potom kao opštinski činovnik. Majka Rakila (rođena Stepanov) bila je poreklom iz Perleza. Umrla je kada mu je bilo četiri godine. Dušan je imao dve sestre i brata. Godinu dana posle njene smrti, otac se ponovo oženio i dobio još petoro dece, od kojih je preživelo dvoje.
O Dušanovom detinjstvu u Kikindi, brat Spasoje, između ostalog, zapisaće:
„Nepregledan rit koji se nastavljao na dedino dvorište znao je uprste… I kraj dede svog voleo je da bude, i da mu raspaljuje velikom ćurećom peruškom ćumur na kome se topio metal… Izvesno se mnogo divio kad su iza drhtavih dedinih prstiju izlazile divne minđuše, lepo prstenje sa gravirama svetaca u zlatu mesto kamena, a naročito krupne srebrne toke… ”.
U Kikindi je Dušan pošao u školu. Pokazivao je interesovanje za istoriju, književnost, umetnost.
„Duško, ni seljače ni gospoče, ni majstorski ni beamterski potomak,negde u sredini između dalekih kuća na velikom sokaku i glavnog trga, koji se zove varoš, gde Lala ne ide bez papuča i šešira”, zabeležio je Spasoje.
Dušanova porodica 1911. seli se u Temišvar gde je njegov otac dobio posao činovnika u eparhiji. Tamo je Dušan nastavio školovanje. U predgrađu Mehali stanovali su činovnici, radnici, zemljoradnici. U taj kraj kao i susedno predgrađe, u svoje vreme je zalazio i Dositej Obradović.
Temišvar je bio veliki industrijski grad i železnička raskrsnica, sa snažnim mađarskim uticajem. Srpski deo Temišvara poprimao je običaje i navike mađarske buržoazije. Ukratko, Temišvar je bio bliže Pešti, nego Novom Sadu. Čak je i srpski jezik počeo da se gubi, a mnogi Srbi u govoru su mešali mađarske i nemačke reči.
U tim njivama oko Temišvara, razviće se njegova zaljubljenost u ravnicu koja je „nedogledna i lepa kao san, beskrajna kao duša, mirna kao more, tiha kao vedra jesenja noć”.
„Volim moju ravnicu koja je rodna kao zemlja obećana. Ja sin njen, ljubim je kao majku”, pisaće jedan od naših najznačajnijih ekspresionističkih pesnika.
Dušan sa majkom
U Mehali je baš kao i u Dušanovoj rodnoj Kikindi postojao glavni trg i na njemu crkve- srpska i katolička. Pokraj crkve se nalazila srpska veroispovedna škola, a do nje crkvenoopštinski dom. U Temišvaru je tada živelo desetak procenata Srba.
Kad je buknuo Balkanski rat, Dušan je bio u trećem razredu građanske škole. Uspesi srpske vojske odjeknuli su sa ponosom. O Dušanovom oduševljenju svedoči sledeća zabeleška. Kada je beogradski fudbalski klub „Velika Srbija” merio snagu sa jednim temišvarskim klubom, on se silno obradovao bezuslovnoj pobedi Beograđana.
Posle građanske škole, upisuje učiteljsku. S knjigom kao da se već bio srodio daleko preko onog što je škola zahtevala, zabeležiće njegov brat.
Izgleda da je već tada, za nadoknadu, davao lekcije momcima koji su privatno učili građansku školu. Jedna zabeleška svedoči da je tokom učenja četvrtog razreda građanske škole, počeo da opširno piše istoriju Mađarske.
„Ono što treba podvući je da je mali četvrtoškolac još tada tražio načina da se nekako izrazi”, opisao ga je brat.
Nakon izbijanja Velikog rata, već u decembru 1914. Dušanov otac otpremljen je na front da brani interese „presvetlog habsburškog doma” i nemačkog imperijalizma. Na četrnaestogodišnjem dečaku ostaje teret brige o brojnoj porodici. Otac Kosta ga zavetuje:
„Mali sine Dušane, ti si sin moj najstariji i najpametniji, u prvom redu budi vredan i pošten, kao što priliči jednom đaku i budućem čoveku. Dragi sine Dušane, ako bih ja po nesreći pao na bojištu, pazi na decu, sine moj, ako ne možeš dalje da se školuješ, a ti skupi decu, pa otidi u Kikindu kod dede.”
Decembarska noć 1914. duboko se urezala u sećanje Spasoju.
„Sve do zore, Dušan je užurbano spremao ocu paket za put. Glasan lelek me je probudio. Majka je kukala, a Dušan nervozno šetao po kuhinji…Voz je stajao jedan sat. Oca u sivoj ratnoj uniformi jedva poznadoh. Ništa od razgovora sa njim u toj buci očajnog dovikivanja, leleka i gurnjave nisam upamtio. Sećam se da me je dugo držao za ruku i dao mi okrajak svežeg hleba. I da se na zvuk trube jedva od nas otrgnuo”.
U teškim ratnim prilikama i oskudici, Dušan „golobrad i ozbiljan, pokreta koji su bili odviše sigurni i odmereni za njegovo doba”- kako je sam sebe opisao u jednoj crtici- nije otišao kod dede u Kikindu. Ostao je u Temišvaru i nastavio školovanje. Bio je redovan učenik učiteljske škole, dok je u isto vreme radio kako bi izdržavao porodicu.
Isprva je zamenjivao oca, potom radio u kancelariji jednog mlina, pa u poreskom zvanju. Nije se ustručavao da za sitnu naknadu piše pisma pijanih žandarma njihovim ženama i ljubavnicama, ni da pere fijakere. Istovremeno, piše, prevodi sa mađarskog i nemačkog, najviše Petefija i Hajnea, ali i sa srpskog na mađarski Zmaja i Jakšića. Mnogo čita.
Skoro celu godinu, dok je otac bio na frontu, Dušan je brinuo o porodici. To je značilo i brinuti se o kuponima za hleb, čekati u dugim redovima za mleko, donositi iz dalekog predgrađa krompir, ići u drugo predgrađe po ugalj i drva. Uz to, pohađati školu i zarađivati.
Stanovali su tada kod izvesne gospođe Velinke, u stanu sa jednom sobom i kuhinjom. Posle vesti da joj je muž izgubljen u ratu, njen stan od kojih su Vasiljeve razdvajala jedna vrata, postao je stecište sumnjivih tipova, dok je Velinka utehu potražila u alkoholu.
Otac je sa fronta vraćen promrzao, nepokretan, ali živ. Dugo je trebalo da prohoda na dve štake. Tek u leto 1916. konačno je došao kući iz bolnice. Ali za Dušana ne stižu spokojniji dani.
BRAT SPASOJE
Spasoje Vasiljev je rođen u Kikindi 3. juna 1907. godine. Sa porodicom se 1911. godine preselio u Temišvar, ali se posle osam godina vratio u Kikindu. Osnovnu školu završio je u Temišvaru, gimnaziju u Kikindi i Srbobranu, a studije književnosti u Beogradu.
Radio je kao profesor književnosti u Subotici, Novom Sadu i pred početak Drugog svetskog rata u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Njegov književni rad je uglavnom bio posvećen bratu Dušanu i promovisanju njegovog dela. Književnu kritiku i prikaze je objavljivao u periodici: „Misao“, „Venac“, LMS, „Vojvođanski zbornik“, „Pravda“ i „Politika“. Poginuo je u blizini Beograda oktobra 1944. godine.
Kulturno umetničko društvo „Marija Bursać“ iz Banatskog Velikog Sela u nedelju, 15. decembra organizuje Novogodišnji koncert. Gosti su kulturno umetnička društva „Jandrija Tomić Ćić“ iz Krajišnika i „Carza“ iz Apatina.
U sali bioskopa koncert počinje u 19 sati, a ulaznica se naplaćuje 200 dinara.
U narednoj godini biće novca za nastavak programa Ministarstva za brigu o selu kojim se mladima besplatno dodeljuju kuće na selu. Od januara svi imaju prava da konkurišu. Koliko god da je interesovanje mladih ljudi za ovakve programe biće novca, izjavio je ministar za brigu o selu Milan Krkobabić .
-Program Ministarstva za brigu o selu već daje vidljive rezultate u Ruskom Selu i Kikindi gde 50 mladih stanovnika, dobilo kuće na konkursu i oni polako menjaju demografsku sliku. Na ovaj način postiže se opulaciona mera podmlađivanja sela radno aktivnim stanovništvom jer je prosek starosti u selima oko 60 godina – napomenuo je Krkobabić i dodao da se
Do sada je Nacionalni program za preporod sela Srbije obuhvatio gotovo 16.000 žena, muškaraca i dece, a izdvojeno je sredstava za 3.520 kuća. Pun demografski efekat biće vidljiv kroz 15 godina.
