Jelena Karanović i njena majka dobile su, pre nekoliko dana, vest da je Branko Tunić, ubica njihovog brata i sina, Marka Utržana, osuđen, u odsustvu, na osam godina zatvora, za počinjeni ratni zločin, odnosno za mučenje ratnih zarobljenika. Ovakva presuda Suda za ratne zločine u Beogradu, posle 33 godine čekanja, nije pomogla Markovoj porodici.
– Očekivala sam da će dobiti veću kaznu, mada smo znali da će biti jako teško. Ono što je radio Marku i njegovim drugovima je monstruozno, a našeg Marka je, nakon svega, ubio – kaže Jelena Karanović, Markova sestra.
Jelena je imala samo osamnaest godina kada je telo njenog brata, dvadesetogodišnjeg Marka, vojnika na odsluženju vojnog roka u Prečecu u Hrvatskoj, stiglo kući u kovčegu. Nisu odmah znali šta se dogodilo. Da su, na početku ratnog sukoba, vojnici u toj kasarni pali u ruke hrvatskih snaga, da im je rečeno da se predaju i da će biti oslobođeni, da su Srbi zadržani, a svi ostali pušteni kućama. Da je, zatim, 14 vojnika, među kojima je bio i Marko, prebačeno u prvi ratni logor, u Rakitju, gde ih je Branko Tunić, pripadnik Zbora narodne garde (ZNG), tada star 26 godina, 15 dana i noći mučio: tukao, gazio, stavljao im pištolj u usta, gasio cigarete i urinirao po njima, zastrašivao ih nožem i pištoljem, repetirao oružje na njih, ponižavao i povređivao i, na kraju, 30. septembra 1991. godine, prilikom jednog od iživljavanja, hicem u glavu, ubio Marka.
Ostali mladići su, posle mesec i po dana, razmenjeni kao ratni zarobljenici i otišli su svojim kućama. Ali ne i Marko.
Presuda Tuniću odnosi se upravo na mučenje vojnika, ali ne i na ubistvo, za šta je oslobođen, jer mu je, za to delo, već suđeno u Zagrebu, gde je, 1999. godine, oslobođen krivice, i ne može da mu se sudi dva puta za isto delo.
– Znali smo da je nemoguće da presuda u Hrvatskoj bude osporena – kaže Jelena. – Tamo su zaključili da je bila nužna odbrana, da je Marko njemu oduzeo pušku. Međutim, postoje dokazi dobijeni veštačenjem, rađena je i ekshumacija, koji se ne poklapaju sa tim zaključcima. Nisu hteli da ga osude jer bi time priznali zločin koji se odvijao u Rakitji.
Tunić nije dostupan srpskim organima i sudilo mu se u odsustvu. Zvanično je u Hrvatskoj, čiji je državljanin, ali nije isporučen našoj državi. Vesti od advokata Dušana Bratića, primile su samo Markova majka Vera i Jelena. Otac Radovan je preminuo, a za majku i sestru, ovo je novo kopanje po živoj rani. Satisfakciju nisu i ne mogu dobiti.
– Nama ovo nije pomoglo. Jer ono što smo mi imali sa njim, nijedan papir ne može da vrati. Ne znam da li ćemo uložiti žalbu, nisam još pričala sa advokatom. Inače, imam informaciju da, osim mog Marka, Tunić na duši ima još 13 ljudi – kaže Jelena. Ona, inače, aktivno sarađuje u slučaju protiv Tunića od 2016. godine, kada je započeta istraga.
Sudski proces u Beogradu je započet tek 2022. godine, kada je zvanično podignuta optužnica.
– Svedočila sam, pričala sam o Marku. Rekla sam im kako je bio poseban, uvek nasmejan i vedar, nisi mogao ni da se posvađaš sa njim. Ne prođe nijedan njegov rođendan da na njegovom grobu ne nađem cveće i sveće, njegovi drugovi ga redovno obilaze, i posle toliko vremena. Njegova smrt boli kao prvog dana – kaže Jelena.
Da li je baš blaga i mirna Markova priroda, kako se pretpostavlja, isprovocirala zločinca, nije dokazano. Tužilac Bratić naveo je da Markovi drugovi i danas imaju teške fizičke i psihičke traume kao posledice iživljavanja u Rakitji. I za to je Tunić osuđen na osam godina. Ali ubicom nije proglašen.
Iako nam to, kaže Jelena, njega neće vratiti, bilo bi pravedno da se zločincu sudi za ubistvo nasmejanog golobradog mladića koji se, te 1991. godine, kada je kretao u vojsku, nije nadao da se u svoju Kikindu, svojoj kući, porodici i drugovima, neće vratiti nikad.
S. V. O.
