Јелена Карановић и њена мајка добиле су, пре неколико дана, вест да је Бранко Тунић, убица њиховог брата и сина, Марка Утржана, осуђен, у одсуству, на осам година затвора, за почињени ратни злочин, односно за мучење ратних заробљеника. Оваква пресуда Суда за ратне злочине у Београду, после 33 године чекања, није помогла Марковој породици.
– Очекивала сам да ће добити већу казну, мада смо знали да ће бити јако тешко. Оно што је радио Марку и његовим друговима је монструозно, а нашег Марка је, након свега, убио – каже Јелена Карановић, Маркова сестра.
Јелена је имала само осамнаест година када је тело њеног брата, двадесетогодишњег Марка, војника на одслужењу војног рока у Пречецу у Хрватској, стигло кући у ковчегу. Нису одмах знали шта се догодило. Да су, на почетку ратног сукоба, војници у тој касарни пали у руке хрватских снага, да им је речено да се предају и да ће бити ослобођени, да су Срби задржани, а сви остали пуштени кућама. Да је, затим, 14 војника, међу којима је био и Марко, пребачено у први ратни логор, у Ракитју, где их је Бранко Тунић, припадник Збора народне гарде (ЗНГ), тада стар 26 година, 15 дана и ноћи мучио: тукао, газио, стављао им пиштољ у уста, гасио цигарете и уринирао по њима, застрашивао их ножем и пиштољем, репетирао оружје на њих, понижавао и повређивао и, на крају, 30. септембра 1991. године, приликом једног од иживљавања, хицем у главу, убио Марка.
Остали младићи су, после месец и по дана, размењени као ратни заробљеници и отишли су својим кућама. Али не и Марко.
Пресуда Тунићу односи се управо на мучење војника, али не и на убиство, за шта је ослобођен, јер му је, за то дело, већ суђено у Загребу, где је, 1999. године, ослобођен кривице, и не може да му се суди два пута за исто дело.
– Знали смо да је немогуће да пресуда у Хрватској буде оспорена – каже Јелена. – Тамо су закључили да је била нужна одбрана, да је Марко њему одузео пушку. Међутим, постоје докази добијени вештачењем, рађена је и ексхумација, који се не поклапају са тим закључцима. Нису хтели да га осуде јер би тиме признали злочин који се одвијао у Ракитји.
Тунић није доступан српским органима и судило му се у одсуству. Званично је у Хрватској, чији је држављанин, али није испоручен нашој држави. Вести од адвоката Душана Братића, примиле су само Маркова мајка Вера и Јелена. Отац Радован је преминуо, а за мајку и сестру, ово је ново копање по живој рани. Сатисфакцију нису и не могу добити.
– Нама ово није помогло. Јер оно што смо ми имали са њим, ниједан папир не може да врати. Не знам да ли ћемо уложити жалбу, нисам још причала са адвокатом. Иначе, имам информацију да, осим мог Марка, Тунић на души има још 13 људи – каже Јелена. Она, иначе, активно сарађује у случају против Тунића од 2016. године, када је започета истрага.
Судски процес у Београду је започет тек 2022. године, када је званично подигнута оптужница.
– Сведочила сам, причала сам о Марку. Рекла сам им како је био посебан, увек насмејан и ведар, ниси могао ни да се посвађаш са њим. Не прође ниједан његов рођендан да на његовом гробу не нађем цвеће и свеће, његови другови га редовно обилазе, и после толико времена. Његова смрт боли као првог дана – каже Јелена.
Да ли је баш блага и мирна Маркова природа, како се претпоставља, испровоцирала злочинца, није доказано. Тужилац Братић навео је да Маркови другови и данас имају тешке физичке и психичке трауме као последице иживљавања у Ракитји. И за то је Тунић осуђен на осам година. Али убицом није проглашен.
Иако нам то, каже Јелена, њега неће вратити, било би праведно да се злочинцу суди за убиство насмејаног голобрадог младића који се, те 1991. године, када је кретао у војску, није надао да се у своју Кикинду, својој кући, породици и друговима, неће вратити никад.
С. В. О.
