Централна манифестација 24. „Дани вина“ организује се у суботу, 17. фебруара. Традиционално у подне у Дому културе у Иђошу биће освештана такмичарска вина, након чега ће симболично започети орезивање породице Степанов, прошлогодишњих победника.
Од 13 сати почеће дегустација вина, а у 14 је додела пехара, медаља и награда.
Генерални и градски победник је Ненад Миладински са црним вином „Гранит“, одлучили су енолози након што су пробали 195 узорака такмичарских вина.
Месни победник је, такође са црним вином каберне совињон, удружење винара и виноградара „Шасла“ из Иђоша, које је и организатор покрајинске манифестације.
Министарство унутрашњих послова апелује на све да не злоупотребљавају полицију у политичке сврхе и износе нетачне информације.
Медији под контролом Драгана Шолака исконструисали су данас вест да је Милош Павловић, потпредседник Народног покрета Микија Алексића, ухапшен.
Пошто су покушали да ово представе као политички скандал, огласио се МУП Србије који је у саопштењу навео да је М.П. (46) заустављен због коришћења мобилног телефона током вожње и да је доведен у ПУ Ужице јер је за њим расписана потрага, што је процедура која би уследила према било ком грађанину.
– У Полицијску управу у Ужицу данас је доведен М. П. (1978) који је претходно заустављен на путу Ужице-Златибор, јер је користио мобилни телефон током вожње. Приликом контроле, утврђено је да је за њим расписана потрага од стране ПУ за град Београд, због чега је доведен у службене просторије ПУ у Ужицу, где му је уручен позив да се јави ПУ за град Београд првог радног дана, након чега је напустио просторије полицијске управе“, навео је МУП у саопштењу.
Додају да му је због коришћења мобилног телефона током вожње, написан прекршајни налог.
– Министарство унутрашњих послова апелује на све да не злоупотребљавају полицију у политичке сврхе и износе нетачне информације, додаје се у саопштењу.
На Сретење су стигле лепе вести из два градска коњичка удружења. На заједничком састанку представника и чланова Kикиндског коњичког удружења и Коњичког клуба „Банат“ договорено је да се два клуба споје у један, под називом Кикиндско коњичко удружење „Банат“ Кикинда.
Председници два клуба, Драган Шорак и Илија Рађеновић, у сагласности са својим члановима, одлучили су да сви љубитељи коња буду окупљени у једном клубу јер деле исту љубав према овим племенитим животињама, рекао је Рађеновић.
– Коњички клуб „Банат“ има традицију дугу 40 година, а ми имамо школу јахања, сви идемо на смотре – објашњава Рађеновић. – На захтев колега ја остајем председник клуба. На свечаности коју смо приличили поводом уједињења, уручили смо захвалнице Драгану Страјнићу и Мирославу Аласеву, који су и почасни председници новог клуба, као и Драгану Пецарском, члану Градског већа, у знак захвалности за подршку локалне самоуправе.
Нови клуб има више од 50 чланова, узраста већ од 16 година.
– Имамо више од 25 фијакера, представљаћемо наш град на Сајму фијакера и сарађиваћемо са Туристичком организацијом. Све више младих се бави коњарством, то ми је посебно драго. Клуб је отворен за свакога ко жели да нам се прикључи. Ми сви волимо коње и представљаћемо наш град на најбољи начин – закључује Рађеновић.
Он подсећа да школа јахања ради викендом, када је лепо време, од 10 до 14 сати на простору некадашњег Погона 3 фабрике „Тоза Марковић“ и прима све, старије од шест година. У току летњег распуста радиће сваког дана. Број телефона за пријављивање је 0694350680.
У великом стилу Јевто Јарчевић предводио је као шеф струке ОФК Кикинду и вратио ју експресно у друштво српсколигаша, а онда је и дефинитивно, како тврди, тренерску клупу заменио још стреснијим послом.
– Честитке ОФК Кикинди, зимује на трећем месту српсколигашке „Војводине”. Нека они који се разумеју у фудбал суде, ко је ударио темеље, увео радну етику и развио и ојачао карактер екипе с 14 бонуса… Начин на који смо освојили пехар спада у ред историјских, без иједне мрље. Титула је то о којој ће се дуго причати! Нисмо били баш под морањем да освојимо наслов, али ја признајем само прво место. Подметали су нам клипове, није било идеално ни у интерним релацијама, али имао сам довољно искуства да препознам и изборим се и с тим потешкоћама – прича Јарчевић.
Било је, ипак, тренерских понуда.
– Преломио сам, а немам ни времена нити мотива. Много сам уложио у менаџерски посао, који је све само није лак. Путује се, ради и потребно је брдо стрпљења. Тржиште Румуније примарно ми је, а од лета активније ћу радити Пољску и, преко Хрвата из Цириха Јосипа Вукоје, Швајцарску. Играчи из Африке у првом су ми плану, брзинске и моторичне карактеристике сјајне су им, а имам и добрих веза у том делу света.
На управо завршеном Афричком купу нација, Јарчевић је имао двојицу играча у репрезентацији Екваторијалне Гвинеје.
– Емилио Нсуе капитен је и легенда те земље. Има 34 године и с пет голова био је први стрелац турнира. Играо је у Шпанији, Енглеској, Кипру и када је изразио жељу да одигра шест месеци на бившем југо-простору, довео сам га у Босну и Херцеговину, у Тузла Сити. Када заврши каријеру он ће ми бити главни сарадник за подручје Шпаније и Африке. Давао је голове Реалу и Барселони и он је божанство у Екваторијалној Гвинеји. Други играч кога заступам је Естебан Орозко, има 26 година и већ 30 наступа за репрезентацију. Он игра у Румунији, успели смо да га из четврте лиге Шпаније доведемо на главну сцену наших источних суседа. План је да за 18 месеци оде међу арапски свет или даље у Азији. Њега ми је препоручио Нсуе, а ускоро ћемо водити бригу о још једном репрезентативцу те земље.
Посао агента у фудбалу захтева велика одрицања и челичне живце.
– Последњи пут био сам у румунској Крајови, Универзитатја је велики клуб, а тамо сам водио репрезентативног голмана Црне Горе у селекцији до 17 година. Вук Драговић имао је пробни период, оставио је сјајан утисак. Но, за Орозка платили смо тренинг компензацију па није баш све тако бајно ни у овом послу као што са стране неупућенима изгледа.
Вратимо се нашем фудбалу…
– Пратио сам уживо све екипе из овога дела Баната, када сам имао времена. Највише ОФК Кикинду и зрењанински Раднички. Бодовно, ОФК Кикинда најпријатније је изненађење, струка вуче екипу, као што је било и у четвртом рангу, и зато све похвале тренеру Шпоњи! Такође, Јелена Пантелић суво је злато у области маркетинга, међутим постоји вакуум између самог врха клуба и струке, то мора да се превазиђе да би клуб био још јачи. Да ме неко не схвати погрешно, појединци могу мирно спавати, јер мене функција у клубу не занима, али да треба нових људи, то свакако сматрам. Рецимо, Мирослав Ђенић сјајан је спортски радник, у претешким условима правио је резултате. Волео бих га зато видети у неком стабилном и уређеном систему, какав је створио, на пример, Миленко Јованов у ОФК Кикинди.
О правилу младих, бонус играча, Јарчевић каже да није донело доброга.
– Највећи потенцијал у Банату има Милош Маљукан из Радничког. Био је годинама у систему младих селекција Србије. Има моторику, радну етику, технику, завршни пас и игра унапред. Способан је да постиже голове с обе ноге, а и главом, не занемарује дефанзиву и може да игра високи пресинг у јаком ритму. Он ће сигурно играти озбиљан фудбал у будућности, прототип је модерне осмице, а може да игра и на позицији 10 и да буде креатор – закључује Јарчевић.
Д. П.
НСУЕ:
– Јевто је фудбалски геније. Када је радио анализу неких играча из моје репрезентације, остао сам затечен колико је био детаљан и тачан. Тренирали су ме у Енглеској и Шпанији тренери топ нивоа, смем да кажем да по знању може бити с њима у равни. Уверавам га да се бави тренерским послом но изабрао је други пут и ту ће такође бити сјајан.
ОРОЗКО:
– Јако ми је важно да имам агента који ми верује, а често добијам критике и анализе где иде у детаље. Имам простора да будем бољи, зато критике увек прихватам као добронамерне, јер је Јевто перфекционист и жели ми добро.
Jедна је од најупосленијих глумица у кикиндском Народном позоришту. Oд свих представа које су тренутно на репертоару, млада Анђела Киковић није у подели само за две. У свим осталим је на сцени. Пуна је речи хвале, не само за ансамбл, већ и за овдашњу театарску публику. Поред кикиндског, ангажована је и у низу улога у престоничким позориштима, највише у „Славији“ у којој је и започела своју глумачку каријеру. Од малих ногу је била окренута глуми, њеним стопама иде и млађа сестра Каја, а и предак им је један овдашњи славни глумац.
Њен лични и глумачки развој водио је преко четири топонима који почињу на слово К. О свему томе и много чему другом што је младу Анђелу Киковић профилисало као глумицу, говорила је за наш лист.
У Народном позоришту Кикинда сте се обрели тако што је била аудиција за улогу Јелице у „Лажи и паралажи” код редитеља Стевана Бодроже и онда сте се, уз колегу Алексу Марковића, јавили и добили сте улогу. После те представе је кренуо ваш глумачки ангажман у Кикинди?
– Позориште и редитељ Стеван Бодрожа су одлучили да направе аудицију за улогу Јелице у комаду „Лажа и паралажа” Јована Стерије Поповића. На позив колеге Михаила Лаптошевића, члана ансамбла, са којим играм и представу у позоришту „Славија”, дошла сам на аудицију. Добила сам улогу и уговор на одређено време. После те представе уследило је „ускакање” у представу „Пиџама за шесторо” у режији Оље Ђорђевић и рад на новим представама: „Па се видимо у сну” у режији Николе Завишића, „Љубавно писмо” у режији Драгана Остојића, и „Облаци” у режији Стевана Бодроже. Увек се радујем новим изазовима и улогама у НП Кикинда.
Љубавно писмо- Фото: В. Сретеновић
Што се тиче кикиндског позоришта, данас сте такорећи носилац репертоара. Не играте само у „Ковачима” и „Џеповима пуним камења”, у свим другим представама сте на сцени. Како је радити у кикиндском позоришту и уопште какву имате интеракцију са колегама и публиком?
– Кикиндско позориште јако волим, то је моја друга кућа. У кикиндском позоришту ми је пружена прилика да се развијам и растем као глумица и као биће, и бескрајно сам захвална на шанси која ми је пружена. Као и у „Славији”, и овде имам срећу да радим са одличним, инспиративним и вредним колегама. За две године имала сам прилику да радим са целим ансамблом. Сви ми јако поштујемо и волимо кикиндску публику, јер је искрена, подржавајућа и културна. И наравно, пуно нам је срце када видимо да је сала пуна људи, што се, нажалост, не дешава увек. Ипак, комуникација са публиком, њене конструктивне критике и позитивне реакције нам дају ветар у леђа да и поред свих потешкоћа, са којима се као једна институција културе у Србији суочавамо, наставимо даље да стварамо, негујемо праве вредности и служимо уметности, са вером да ће се потешкоће превазићи и да ће наш рад бити препознат и подржан.
Да се дотакнемо и ваших студентских дана. Дипломирали сте у класи Драгане Варагић, професорке оригиналне методике и уметничке поетике. Ваше колеге глумци кажу да су глумци са њене класе потпуно необични, другачије профилисани и да су врло инспиративни. Какво је ваше искуство у вези са методиком професорице Варагић?
– Поред класичних метода које се раде у Европи, попут Станиславског, Михаила Чехова, Гротовског, ми смо са њом радили и методе које се изучавају на Западу, као што су нпр. дивајзинг, Шекспир, на начин који се то ради у Енглеској, Стратфорду, тако да мислим да ми имамо прилично јединствену мешавину традиционалне школе и модерних техника са Запада.
Фото: В. Сретеновић
И ваша сестра је одабрала глумачки позив. Да ли потичете из уметничке породице, и тај порив вам је пренео неко од предака или су то једноставно били ваши избори?
– Моја сестра, Каја Банићевић, је сада на трећој години глуме. Она је ишла на глуму још од детињства у Котору, а и њен деда-стриц је наш чувени и велики господин глумац Петар Банићевић, тако да је тај дар она вероватно наследила од њега. У четвртој години средње школе отишла сам на размену студената у Америку, у Канзас, и због бржег и бољег прилагођавања заједници, узела сам у школи глуму као предмет (код њих је то предмет, као код нас српски, математика, биологија). Ту сам открила своју до тада незнану велику љубав према глуми, као и чаролију те уметности, тако да су студије глуме биле природна последица те љубави.
Глумите доста и у Позоришту „Славија” и Установи културе „Пароброд”, шта можете рећи о представама у којима сте ангажовани?
– У „Славији”, где сам започела своју каријеру, играла сам у седам представа. Четири су тренутно на репертоару, три комедије, „Кревет за шесторо”, „Улови мужа” и „Лопуже” и драма „Кирија”. Представе имају изузетан одзив публике, увек се играју на карту више. Имам срећу да сарађујем са дивним колегама. У УК „Пароброд” играм представу „Тајне жена”, са колегиницама са класе. Представу играмо већ трећу сезону и она је наш ауторски рад.
Шта бисте још додали везано за Кикинду, њене становнике и уопште ритам града?
– Кикинда, дом људи широког осмеха и још ширег гостопримства. Дом Мике Антића, Душана Васиљева, Јована Ћирилова, дом најлепше улице у Европи. Гнездо сова утина, мамутице Кике и лудаја. Власник Тере, Бландаша, Старог језера, дудоваче као и најлепше супе на свету. Мислим да није потребно ништа више додати.
ДОМ ЈЕ ТАМО ГДЕ МОЖЕТЕ ДА ИЗРАСТЕТЕ У НАЈБОЉУ ВЕРЗИЈУ СЕБЕ
У вашој глумачкој каријери и у вашем личном развоју намећу се топоними који почињу на слово К. Рођена сте Краљевчанка, у Котору сте завршили основну и средњу школу, у Кикинди сте запослени. Може ли се повући нека паралела између црногорског југа и севера Баната, односно морске и панонске климе, наравно преко вашег родног Краљева?
– За својих тридесет година, као што сте и напоменули, пуно сам се селила и свакако су ови градови оставили велики траг у мени. Кључно, што бих извукла из свог досадашњег животног искуства је да је дом тамо где су добри људи који вас прихватају и где можете да израстете у најбољу верзију себе и да поделите своје дарове и дате себе као биће; да будете ту за друге и да се радујете животу и будете захвални на свему што вам је дато. Тада клима и географија нису толико битне. А што се тиче слова К, презивам се Киковић, рођена сам у Краљеву, одрасла у Котору, живела сам и у Канзасу у Америци, сада радим у Кикинди, па је шала, али сумњам и случајност да имам среће са градовима на К. Живим у Београду, и он је свакако значајан, јер сам одмалена долазила због својих пријатеља. Видећемо шта ће још живот да донесе.
Слика професора Милорада Степанова из Кикинде одабрана је да представља нашу земљу на изложби World Art Expo у Сеулу, у Кореји, која се одржава од 15. до 18. фебруара.
„Плави канал“ једна је од десет слика које је одабрао стручни жири Удружења ликовних уметника Србије. На конкурс се пријавило 20 сликара, а приликом жирирања, чланови комисије водили су рачуна да се тема уклапа са мисијом изложбе – поспешивањем тржишта за савремене форме уметничких дела на интернационалном нивоу.
Слика „Плави канал“ рађена је комбинованом техником, на старом платну, у кикиндском атару, на једном од малих канала . Такође је део циклуса радова који ће бити заступљени и на изложби „Од ПоЕтике до Методике“, поводом јубилеја Високе школе струковних студија за образовање васпитача и две деценије наставничке делатности Степанова у овој образовној установи. Изложба ће бити одржана овог лета у Народном музеју.
Стабла четинара на Железничком гробљу посечена су након што су добијене све дозволе надлежних јавних и црквених институција. Бригу о овом гробљу води Црквена општина, а како истиче Драган Тодоровић, председник Црквене општине Кикинда при храму Светог Николе у протеклих седам година ради се на изналажењу најбољег решења за уклањање дрвећа.
-У време садње четинари су имали своју улогу. Како године пролазе дошло је до инверзије корена који оштећује надгробне плоче, а постојала је и опасност да се наруше споменици. Стабла су висока и крта тако да се гране одламају и реална су опасност, а уколико би само дрво пало оштетило би најмање десетак споменика. Црквеној општини стигло је више притужби грађана на оштећења која су изазвали четинари – објаснио је Тодоровић.
Поштовани су сви закони донети у јавном интересу, али и правила Српске православне цркве пре него што су стабла посечена.
-Пре седам година затражили смо мишљење о здравственом стању стабала где нам је потврђено да 29 четинара треба уклонити услед болести јер постоји опасност да падну. Овај закључак упутили смо Епархији банатској и добили смо сагласност да се сруше стабла која нису здрава. Читав овај процес трајао је седам година и пошто су све дозволе добијене организовано је обарање дрва приликом ког је строго вођено рачуна да овај посао не оштети споменике – прецизирао је наш саговорник.
У интересу цркве, али и грађана је да се ово гробље уреди.
-На Железничком гробљу најмањи проблем била су стабла. Оно је неограђено и, на жалост, ерозија може довести до озбиљних оштећења. Црквена општина дуго година уназад покушава да уреди ово гробље, међутим то не зависи ни од цркве, ни од локалних органа. Наиме, било је сахрањивања ван граница гробља и сада смо у проблему јер не можемо да поставимо ограду, а да она не иде преко гробова. Они су посебно заштићени и њихово нарушавање је кривично дело. Локална самоуправа има разумевања за ову ситуацију, а сигуран сам да би и грађани поздравили нашу иницијативу да Железничко гробље добије изглед какав заслужује – каже Драган Тодоровић.
Црквена општина у плану има и изградњу капеле и уређење прилаза гробљу и паркинга, али за било какво пројектовање и радове најпре је неопходно утврдити границу гробља.
– Честитке ОФК Кикинди, зимује на трећем месту српсколигашке „Војводине”. Нека они који се разумеју у фудбал суде, ко је ударио темеље, увео радну етику и развио и ојачао карактер екипе с 14 бонуса… Начин на који смо освојили пехар спада у ред историјских, без иједне мрље. Титула је то о којој ће се дуго причати! Нисмо били баш под морањем да освојимо наслов, али ја признајем само прво место. Подметали су нам клипове, није било идеално ни у интерним релацијама, али имао сам довољно искуства да препознам и изборим се и с тим потешкоћама – прича Јарчевић.
Било је, ипак, тренерских понуда. 
На управо завршеном Афричком купу нација, Јарчевић је имао двојицу играча у репрезентацији Екваторијалне Гвинеје. 
Посао агента у фудбалу захтева велика одрицања и челичне живце. 
Вратимо се нашем фудбалу… 
О правилу младих, бонус играча, Јарчевић каже да није донело доброга. 
НСУЕ: 
