Malo kome je još uvek jasno zašto je bilo potrebno lažno predstavljati ProGlas kao inicijativu koja nema veze sa opozicijom i kojoj je tobože bilo u cilju samo pozivanje građana da iskoriste svoje biračko pravo, kad je u startu bilo očito da je po sredi mnogo više od toga.
Najpre zato što su javne ličnosti koje su predstavljale ProGlas sve do jedne bili isti oni uticajni pojedinci koji su u vreme protesta posle majskih tragedija nastupali i držali govore na bini ne bi li se izazvao efekat da je, iako je na protest bila pozvala, a sve govornike „tehnički organizovala“ upravo opozicija, isti široko građanskog, a ne usko opozicionog karaktera.
Ovo poslednje je rađeno da bi se vanserijski nemili događaj, masovni zločin u Ribnikaru, koji je kao takav poznat u svetu, ali se po prvi put događa u Srbiji, i koji sam po sebi, fenomenološki uopšte ne pripada političkoj dimenziji, preko iste grupe javnih ličnosti, kao manipulativnog vezivnog tkiva do opozicije, preveo u tobože par excellence politički događaj za koji je kriva i odgovorna aktuelna vlast, i tako reklamirao širokim masama. Ta komponenta protesta, to otrovno i podlo tkivo uticajnih ličnosti od profesionalnog integriteta, koje je u tom prevođenju realizovalo podvalu iz nepolitičkog u političko i prevaru nad građanima koji su ubeđivani da iz plemenitog sažaljenja, tuge i bola protestuju za opšte dobro društva, samo je izvučena i ponovo upregnuta pred izbore da im na sličan način podvali i prevari ih da sada i glasaju za tu istu opoziciju. Baš onu čija će lista nositi identično ime kao i protesti – „Srbija protiv nasilja“ – i koja će, umesto lica političara, na panoima isticati bezličnu masu sa protesta koju ponovo treba prevariti.
To nimalo naivno, ali ništa manje bizarno vređanje inteligencije građana Srbije već je pažljivo bilo isplanirano odlukom Junajted medije, da nijedan njen medij ne emituje predizborni materijal nijedne političke stranke. Onda je nastala formalno nestranačka, ali neformalno politički opredeljena inicijativa ProGlas, najpre u tekstu koji je imao oblik peticije, da bi ubrzo dobila točkove i krenula put turneje i tribina, koje će ti isti mediji pokrivati uživo i pretvarati u srž svoje predizborne propagande, toliko da je izveštavanje o aktivnostima i porukama stranaka koje učestvuju na izborima ispalo sporedno. Time su sekunde čiste političke agitacije protiv vlasti „na kvarno“ postale sekunde tobože nevinog pozivanja građana da učestvuju na izborima, koje, osim što se ne računaju u stranački program, ne podležu ni posebnoj izbornoj tarifi, slično kao što joj nije podlegao ni propagandni materijal kampanje za bojkot izbora 2020. godine, koji je Junajted medija tada preko JSP produkcije omogućila lideru Stranke slobode i pravde Draganu Đilasu.
Na inherentno prevarantskom usudu ProGlasa tvrdoglavo se insistiralo i istrajavalo tokom čitave predizborne kampanje, ali i nakon nje, što je proizvelo neizbežnu disonancu među suštinskim istomišljenicima. Tako je Ivanka Popović, bivša rektorka Univerziteta u Beogradu, 19. novembra u emisiji „Utisak nedelje“ tvrdila da ProGlas nije čak ni opozicioni dokument i da ta inicijativa služi „da se iskaže slobodna volja svakog državljanina, a ne za dirigovano glasanje“, dok je pak urednica političke rubrike u Danasu Jasmina Lukač, u tekstu „Opozicija će uzeti Beograd“, 14. decembra o ProGlasu egzaltirano pisala kao o „manifestu antivučićevskog aktivizma“. U osvrtu na izbore, kolumnista Vremena Dragan Ilić 21. decembra tvrdio je da je „jedinu ozbiljnu kampanju za glavnu opozicionu stranku/koaliciju vodila formalno grupa intelektualaca u kampanji ’ProGlas’“ i time samo ponovio ono što je pre izbora za Nedeljnik 16. novembra pisao Zoran Panović, programski direktor Demostata: „ProGlas je podrška opozicionoj, proevropsko-patriotskoj listi ’Srbija protiv nasilja’“.
I dok su se istoričarka Radina Vučetić u studiju TV N1 6. decembra ili pravnik Milan Antonijević na TV Prva, u društvu Aleksandra Vučića i Biljane Srbljanović, 14. decembra podjednako naivno branili pitanjem „zašto vlast vidi problem u tome da veći broj građana izađe na izbore?“, političar na listi „Srbija protiv nasilja“ Aleksandar Jovanović Ćuta 13. decembra, bez ikakve zadrške, u razgovoru za Danas izjavljuje da ne vidi nikakvu razliku između ProGlasa i opozicije. Nešto indirektniji u ocenama bili su urednik vesti na TV Nova S Slobodan Georgiev i pisac Marko Vidojković, koji smatraju da se između opozicije i ProGlasa ne može staviti znak jednakosti, da bi ga zatim uporedili sa svojevremeno otvoreno antirežimskim pokretom „Otpor“.
U toj nepodnošljivoj bahatosti varanja i potcenjivanja građana, koja rezultira samozaplitanjem u glupost, istakla se i Maja Stojanović iz Građanskih inicijativa, koja je dobila novac da, paralelno sa ProGlasom, takođe samo motiviše studente da iskoriste svoje demokratsko pravo glasa, da bi onda akciji dala parolu „Dokle više“. Glumcu Amaru Mesiću, koji je posle događaja u Ribnikaru beogradskim osnovcima poručio da lično predsedniku Srbije mogu da zahvale što njihovih drugara više nema, da bi posle, uz podršku sajta nova.rs, smislio da je zbog toga izgubio ulogu u seriji „Igra sudbine“, i koji će se ubrzo pridružiti turneji ProGlasa, izašao je 2. novembra u Danasu intervju pod neverovatnim naslovom „Ne zanima me ko je na vlasti, samo hoću da živim normalno“. Njegova koleginica Jelisaveta Sablić u istom listu 29. novembra bila je znatno smernija i praktično dostavila istrukcije za glasanje: „Evo, pomoći ću vam, sigurno ćete znati za koga nećete… Budite oprezni i za to ’koga bilo’“, slično kao i tužiteljka Bojana Savović koja je u tekstu „Nužni korak za ozdravljenje“ u Vremenu od 23. novembra maštala o tome da istovremeno postane i sudija koja će da lustrira, ili kako reče, vrši „veting“ nad pripadnicima režima.
Još 7. novembra, na predstavljanju ove „nestranačke“ inicijative u Medija centru, stanje društva, a samim tim i države kojom upravlja Vučić, okarakterisano je kao „zverinjak u kojem se ne želi živeti“. Taj ton postao je odmah obrazac sadržaja tribina, na kojima se okupljenim građanima na svaki mogući način naruživao svet u kojem žive i nametala teskoba paralelne stvarnosti, koju u globalu i pojedinostima protiv aktuelne vlasti već godinama unazad proizvode i akumuliraju Junajted medija i povezana glasila. Posle takve indoktrinacije i „ubijanja u pojam“, od građana bi se na kraju tribine jednostavno tražilo da na izborima glasaju da se sve to promeni, podrazumevajući protiv koga. Uticajne ličnosti koje su svoj profesionalni integritet stavile na kocku da bi činile ovako nešto, kao što su onomad ljudi poput Trebješanina, Erića, Džamonje ili Toškovića, uprkos znanju koje imaju, falsifikovali ili ćutali o prirodi masovnog zločina u Ribnikaru, kodifikovane su zbirnim imenom „intelektualci“.
Učesnica tribine održane 20. novembra u Novom Sadu, Marijana Pajvančić, kako bi motivisala okupljene da glasaju na izborima, iznela je paralelu sa 1942. godinom i pobunom baka protiv fašizma u Bosanskom Petrovcu, Zoran Kesić je tvrdio da mu nije stalo ni do čega osim do „smenjivosti vlasti“, a Izveštaj sa tribine još to veče je skockan u Danasov prilog pod naslovom „Filip Ejdus: U Srbiji na sceni spin diktatura“. Taj Ejdus je pak sebe i ostale inicijatore ProGlasa 8. novembra na TV N1 svrstao u najprivilegovaniji sloj društva, da bi pet dana kasnije, putujući na tribinu u Zrenjaninu, Svetlana Bojković u kompletu poznatog modnog proizvođača izašla iz vozila da pozdravi paore koji su blokirali put i izjavila da su oni i ona u istom problemu.
Broj posetilaca, posebno onih „koji nisu uspeli da uđu na tribinu“ neukusno je preuveličavan kao i tokom protesta, ali i značaj inicijative, pa je tako kolumnista Danasa Hanibal Kovač 5. decembra napisao da je turneja ProGlasa značajnija nego da dođu „Rolingstonsi“ i drže koncerte u svakom gradu u Srbiji. Glumci su proglašavani za intelektualce, a njihova politička pamet naduvavana, te su Dragan Bjelogrlić, popularni Bjela i njegove mudrolije sa tribina jednom čak četiri dana zaredom, od 28. novembra do 1. decembra, uz profilnu sliku koju mu je uradila Junajted medija, završili u Danasovoj rubrici „Budi pametan“, rame uz rame sa Frojdom, Marksom, Ničeom i drugim značajnim misliocima čovečanstva, čiji se citati tu obično navode.
Najveći deo poruka koje su ProGlas i „Srbija protiv nasilja“ slali bio je antirežimski, bez konkretnog plana i programa, kamoli sistemskih rešenja, pa je jedina razlika bila u tome ko ih prenosi građanima. Maligno tkivo uticajnih ličnosti imalo je zbog toga funkciju da, kao i na protestima, poput bogova koji su sišli među smrtnike, zaseni građane svojom pojavom i istovremeno prikrije kako nepopularna lica, tako još važnije odsustvo i trunke suvislog političkog sadržaja opozicije. U toj diverziji koja istura jedno da bi sakrila drugo krije se centralna pretpostavka ProGlasa – da je nekoga dovoljno „razvaliti“ od antivučićevske propagande da bi samim tim svoj glas odmah dao nekoj drugoj opciji, o čijem političkom sadržaju nema ništa ni da sazna. A s obzirom na rezultat i zanemarljivo veću izlaznost u odnosu na prošlogodišnje izbore, ono malo građana Srbije kojima su uspeli da podvale, zapamtiće im prevaru i na protestima i na izborima, i u nekoj sledećoj prilici se odužiti osvetom.
Ištvan Kaić, analitičar medija
Informer
