Ових дана, у издању Банатског културног центра из Новог Милошева, уз подршку Града Кикинде, из штампе је изашла књига песама „Речи о мислима, мисли о речима“ Кикинђанина Драгана Поп Драгана. То се, како нам је сам аутор рекао, десило у години када он обележава јубилеј.
До сада је, поред најновије, објавио четири књиге поезије – „Загубљене адресе“, „Пут у ништа“, „Доручак са Фројдом“, „Утопија ентропија дагеротипија“, три књиге хаику стихова – „Душа у кутији од шибица“, „Мачке“ (двојезично, српско-енглески), „Куку-рику хаику“, и једну збирку кратких прича – „Могло је и горе”. Поезија му је превођена на мађарски, румунки, бугарски, јапански и енглески језик.
Јубилеји су повод да човек преиспита и себе и оно што је до тада урадио.
Прву песму објавио сам 1978. године, у касарни „Седам секретара СКОЈ-а“ у Самобору, на Зидним новинама које сам ја уређивао. Имао сам 19 година и био сам војник у тој касарни. Песме сам почео да пишем неколико година пре тога, из нужде. Нисам био спортиста, нисам био леп, нисам свирао гитару, па ми је преостало ништа друго него да пустим дугу косу и почнем да рецитујем, прво туђе, а онда и своје стихове, не бих ли привукао пажњу девојака.
Након одслужења војног рока следи мој београдски период. Писање, читање, дружење са песницима по књижевним вечерима и кафанама, боемија и по мало, узгред, студирање. Тада бојажљиво нудим песме редакцијама новина и часописа, да видим могу ли да објавим и негде где нисам ја уредник. Тако је почело и ево, још увек траје.
Од тих првих песама које су имале конкретну, употребну, удварачку вредност, поезија је врло брзо, за мене, постала нешто много више и узвишеније, значајан сегмент мог битисања.
Давно сам то схватио, а у овој књизи која је изашла 45 година након прве објављене песме, и записао: Поезија је најискренији, најсуптилнији и најузвишенији вид комуникације. Дијалог. Прво са собом, а онда покушај успостављања дијалога са другим људима, али и са другим световима… Комуникација у смислу преиспитивања, истраживања, откривања, проверавања, надградње, доградње, дрско рушење старих и још дрскије успостављање нових темеља… и наравно, чуђење. Само радознао, зачуђен и усхићен човек иде напред и горе, тражећи одговоре на постављена и непостављена питања. Неке одговоре добије, неке наслути, а неки и даље остају тајне зарад нових разоткривања.
До сада сте објављивали поезију, хаику и кратке приче. У којој књижевној форми се осећате најлагодније?
Форму не бирам ја. Њу одабере идеја коју развијам и покушавам да је преточим у речи. Идеја и форма се саме пронађу и стопе. Настајање песме, хаикуа, приче… је процес. Неизвестан, турбулентан, узбудљив… кад на крају изнедри нешто чиме сам задовољан, свеједно ми је у којој је то форми. Наравно да никад нисам баш скроз задовољан. Ако се то некада деси, престаћу да пишем јер више неће бити разлога. Ипак, чини ми се да поезија даје највећу слободу да истражујем, па ми је мало блискија од осталих књижевних форми.
Да ли Вам је важније да читалац разуме Ваша осећања, да препозна своја, или нешто треће?
Већ сам рекао да поезију доживљавам као комуникацију са собом, а онда и са другим људима. Као неку врсту менталне игре и позива свима да у њој учествују. Важно ми је да успоставим ту комуникацију. Зато и објављујем песме и у часописима и у књигама, да би стигле до других људи и заинтригирале их да се упусте у авантуру читања, одгонетања, преиспитивања и себе и других, оцењивања… Да од људи које лично познајем добијем повратну информацију о ефекту који су песме, или песма код њих произвеле. Понекад такву информацију добијем и од непознатих људи који реагују у неком часопису, на неком сајту, или у образложењу жирија који ми је доделио награду.
У математици су два плус два четири. То важи за све који решавају неки задатак и сваки математички задатак има једно тачно решење. Песму ће, пак, свако доживети, тумачити и валоризовати на мање или више другачији начин, препознаће моја, своја, универзална… ко зна која и чија осећања. За разлику од математике овде је сваки резултат тачан. Дакле, важно ми је да читаоца покренем на акцију, а резултат у смислу да ли му се песма допада или не, мање је важан.
Салвадор Дали је рекао: “Важно је да се о мојим делима прича, па макар и добро“.
Чини се да у својим песмама трагате за смислом, да ли га налазите? У чему је смисао релације реч-мисао-реч?
Библија каже да смо ми, људи, створени по обличју Божјем и да ту праслику носимо у себи. А суштина Бога, Творца Васионе и свега у њој је љубав. Дакле, љубав је смисао нашег живота. Али, увек има неко али. Творац нам је дао слободу воље и избора. Да ли нас је тиме наградио, или казнио? Постоје и друге силе које нас вуку на другу страну, а наша воља није увек довољно јака да се одупремо. Смисао је борба коју треба свако да води у себи са собом и да помогне другима да љубав превагне, да позитивна енергија надвлада негативну.
Мото моје књиге су два цитата. Један је из Јеванђеља по Јовану: “У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог.“ Књиге новог завета су, са грчког, превођене на друге језике. Грчка реч логос, овде је преведена као реч, има још неколико значења: мисао, ум… (по томе и назив науке о мишљењу, логике). Моје лично и слободоумно тумачење је да у почетку беше ум. Самосвесна енергија која прожима цео свемир и држи га на окупу и у позитивном поретку. Тако је било у почетку, а тако ће бити и до краја. У прилог овом мом размишљању је и тврдња Николе Тесле који је рекао да се човек након овоземаљског живота претвара у светлост, то јест енергију (позитивну) из које је и настао.Ту реч, ту енергију,тај ум, то позитивно треба да тражимо у себи и негујемо. Други цитат је Волтеров, филозофа из времена просветитељства, који није био наклоњен хришћанству, али је његова препорука да, ако желимо да комуницирамо, морамо прецизно дефинисати своје појмове, врло важна.
Дакле, треба у себи тражити ту праву реч и прецизно је дефинисати, јер погрешне речи и недовољно прецизне и неадекватно дефинисане речи често су повод, узрок, извор неразумевања, сукоба, свакојаког зла.
Шта је поезија данас?
За мене, поезија је нешто узвишено, као и све друге уметности. Први покушаји људског рода да спозна себе, да комуницира са Богом, да пронађе одговоре на питања која су га мучила, били су кроз слику, скулптуру, плес, музику, игру, поезију… Кроз уметност. Поезија је одувек имала и данас има ту магијску, али и исцелитељску моћ, да нас усмери на пут излечења душе. Или, макар да нас подстакне да размишљамо и схватимо где грешимо, да се боримо да стварамо, негујемо и ширимо лепоту у свим њеним видовима.
Давно смо схватили да је заблуда да уметност уопште, па самим тим и поезија, може да промени свет. Не може, али може да помогне појединцу да промени себе, на боље, а онда – зрно по зрно погача.
Где потенцијални читаоци могу да купе Вашу књигу?
У књижари „Ризница књига“ у Кикинди, или преко сајта издавача, Банатског културног центра.
