Dan: 26. jun 2023.

Kada je novinar „Los Anđeles tajmsa“ napisao kritiku tek izašlog filma „Dara iz Jasenovca“, u kojoj je negirao polazište čitave tragične jasenovačke priče, tvrdio da stradanja Srba nije bilo, da u NDH nisu postojali kampovi za decu i optužio reditelja za skrivene, nacionalističke motive, jedna mlada, dvadesetsedmogodišnja devojka u Torontu nije mogla da spava. Ona je Srpkinja prve generacije, rođena je u Kanadi. Zove se Julijana Pandurević i roditelji su je naučili privrženosti svom narodu i svojoj veri.

Julijana odlučuje da se javno suprotstavi onome što je doživela kao veliku nepravdu i na internet postavlja peticiju za povlačenje ove novinske kritike. Već posle nekoliko sati, na svoje iznenađenje, shvata da ima deset hiljada potpisa. Za nedelju dana bilo ih je više od 35 hiljada.

– Nisu se potpisivali samo Srbi. Mnogi Kanađani i Amerikanci stavili su svoje potpise i zahvaljivali mi se što govorim istinu koju ni oni nisu znali i što se borim za to da skinem ljagu sa svog naroda – priča Julijana prilikom posete redakciji „Komune“.

Priče iz Jasenovca kao deo odrastanja

Dodaje da joj je deda, kao maloj, govorio o svojim stradanjima u logorima, a baka, koja je sa Korduna, pričala o tome kako su joj u Jasenovcu ubijeni četvoro braće i sestara, od kojih je najmlađe imalo samo šest meseci. Julijana je mnogo  istraživala srpsku istoriju. U njenoj svesti, u njenom odrastanju i vaspitanju, nije bilo mesta za nacionalne dileme u svetu koji nije nimalo blagonaklon prema ovakvom opredeljenju.

Julijana je diplomirala književnost i sada studira novinarstvo. Već prvi novinarski zadatak u jednom značajnom listu u Kanadi suočio ju je sa, za nju, nemogućim izborom. Jer ga, kaže, nije ni bilo.

– Čim sam stigla u redakciju tražili su mi da napišem priču o Srebrenici i ja sam rekla da hoću. Dali su mi podatke koje treba da koristim u članku. Videla sam da tamo piše da je ubijeno 12 hiljada ljudi. Pitala sam direktora odakle su dobili podatke i rekao mi je da su to podaci iz bosanske ambasade. Rekla sam da ću napisati članak, ali da neću napisati taj podatak. Pitao me je da li ja to, kao svaki Srbin, negiram genocid. Odgovorila sam mu da ja znam šta je istina i da to što traže od mene ne bih napisala ni za milion dolara. I tako sam izgubila posao. Porodica me je podržala u toj odluci. Poznajem dosta Srba koji su prodali dušu, promenili ime, tamo je teško biti Srbin pravoslavac. Moja porodica nije takva, moj brat studira teologiju, a uzor mi je moja mama. Ona je u Kanadu stigla sa osam godina ali, kada je devedesetih počeo rat, napustila je posao, doputovala na Pale i rekla: „Tu sam da pomognem, recite šta treba da radim“. Radila je kao prevodilac u Pres-centru i tu je upoznala mog oca koji je bio novinar. Ako sam upola kao moja majka, ja sam srećna. Ona je moja heroina – kaže Julijana.

Što se tiče peticije upućene „Los Anđeles tajmsu“, odgovorili su joj da kritiku sa poricanjem genocida neće osporiti, ali da će je u sledećoj, sličnoj situaciji, konsultovati pre objavljivanja. Priča o njenoj odlučnosti u borbi za istinu odjeknula je i van granica Kanade. Zbog svog hrabrog istupa odlikovana je Medaljom Teslin narod „Tesline naučne fondacije“ u Filadelfiji.

Uvek u bar jednoj humanitarnoj akciji za Srbiju

Tada se i u Srbiji više čulo o ovoj mladoj devojci koja se, zapravo, za svoj narod zalaže i pomaže mu već godinama unazad, nenametljivo i bez potrebe da sebi pribavi bilo kakvu slavu, čak ni pominjanje. Julijana već godinama organizuje humanitarne akcije. Samo posle poplava u Obrenovcu prikupila je i poslala avionima za Srbiju 25 tona pomoći. Pokrenula je ne samo Srbe, već i svoje prijatelje i komšije, a priključile su se i velike kompanije. Mesec dana je neprestano dočekivala kamione sa vodom, posteljinom, hranom za bebe…

Za humanitarne aktivnosti koje pokreće, uz pomoć prijatelja iz Toronta, Čikaga i drugih gradova uspela je da kupi nekoliko vozila.

– Često vidim neku objavu na Fejsbuku koja me dirne i kažem sebi: to mi je projekat za ovaj mesec – kaže skromno, ne želeći da nabraja sve akcije i kome je sve poslala pomoć u Srbiji.

Konačno ponovo u Srbiji

Julijana uz studije radi kao novinar u jednoj ekološkoj firmi iz Švajcarske. Takođe je predsednica Srpskog saveta studenata Univerziteta Toronto. Iako, kada god je to u mogućnosti, posećuje rodbinu u Vršcu i Sarajevu, ovoga puta prošlo je mnogo vremena. Tri godine nije odlazila na godišnji odmor i štedela je novac za avionsku kartu kako bi došla u domovinu.

U Kikindu je stigla već prvog dana po dolasku u Srbiju, zahvaljujući Radovanu Subinu, predsedniku Udruženja „Koreni“ u Kikindi koje je deo Saveza matice i Srba u rasejanju. Savez se sa Julijanom povezao pre nekoliko godina i ona je, ovih dana, i njihov gost.

– Bilo mi je veoma važno da posetim  Kikindu, zbog Radovana i Saše Stepanova iz Saveza, koji je tu rođen. Kikinda je srce Vojvodine i Banata u kojem je i moj Vršac. Čast mi je što sam ovde – kaže.

Kao gošća Saveza izrazila je želju da poseti i Muzej holokausta, a domaćini su joj priredili iznenađenje. U Beogradu su je upoznali sa Jelenom Buhač Radojičić čija priča je poslužila kao osnova scenarija za film „Dara iz Jasenovca“.

U pripremi je knjiga o žrtvama rata

Julijana posvećeno prikuplja priče o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu i priprema knjigu.

– Imam već 75 priča preživelih i njihovih potomaka. Verujem da naši ljudi, naročito veterani, zaslužuju da im se glas čuje. To bi bio još jedan korak ka zaceljenju dubokih rana koje stariji prenose iz generacije na generaciju. Cilj mi je da sakupim sto priča i da knjigu izdam prvo na engleskom jer želim da se zna prava istina i da popravim sliku o svom narodu. Od devedesetih godina propaganda je protiv nas, u Kanadi čak i više nego u Americi.

Kaže da je sve što radi savršeno normalno jer voli svoj narod i godinama sluša neistine o njemu. Njena potreba ujedno je i i njena misija. Zato će i ispuniti svoju želju da sa svetom podeli priču o svom narodu. Jer, biti hrabar pred nepravdom, najveće je delo. Tome su je naučili roditelji.