Осмог јула ове године навршиће се тачно 140 година од како је пуштена у саобраћај пруга Велики Бечкерек- Велика Кикинда. Сплет околности, политичке прилике и пословни интереси утицали су на то да Кикинда добије железницу чак 26 година пре Зрењанина.
Исте године када је пуштена у саобраћај пруга Велика Кикинда-Сегедин-Темишвар- 1857. године, одбијен је захтев Великог Бечкерека да се гради пруга до Велике Кикинде. Да није прави тренутак за то, оценило је и тадашње кикиндско поглаварство. Како су образложили, нису решена својинска питања и обештећења грађанима за одузето земљиште за изградњу пруге Сегедин-Темишвар, стога, нису хтели да улазе у нове материјалне потешкоће.
Борба да седиште Торонталске жупаније добије железницу настављена је. Године 1872. народни трибун Светозар Милетић поднео је угарском министру комуникација Ференцу Деску интерполацију у којој је затражио одговор којом трасом ће ићи пруга. Добио је информацију да би пруга ишла најближом ваздушном линијом- од Велике Кикинде преко Новог Села, Тополе, Торде и Михајлова. Уложио је приговор на захтев општине Меленци и затражио да траса будуће пруге, не иде како је планирано, већ због економских разлога, преко Меленаца и Башаида.
„Пошто при грађењу жељезнице није једино краткоћа пруге него су и народно-економни, и трговински одношаји меродавни и пошто је с те стране пробитачније да пруга иде поред Башаида и Меленаца, који последњи имају 9156 душа, а са околином Елемиром, Куманом и Тарашом 20.277 душа, и на 63.232 јутра производе 811.400 мерова или 662.205 центи разне ране, а са даљом околином Турским Бечејом и Врањевом (34.700 душа) производи на 115.267 јутара и 1.247.400 мерова разне ране; тако да би приход транспорта на тој само 1600 хвати дужој пруги далеко надмашио диференцију камате од трошка на ту линију.
Милетић је још изнео:
„Варош Меленци као општина и место лековитог купатила нуди за изградњу пруге бесплатно земљиште, као и за колодвор циглану, и 3000 радника за помоћ, заједно са Башаидом“.
Милетићево образложење делимично је прихваћено. Башаид за који се залагао, биће, ипак, заобиђен.
Изградња трајала рекордних 15 месеци
Дозвола за изградњу пруге дата је 1881. године. Ишла је трасом од Велике Кикинде, преко Црне Баре, Карлова, Беодре (Новог Милошева), Турског Бечеја, Новог Бечеја, Кумана, Меленаца преко Доњег Елемира до Великог Бечкерека.
Градња је одобрена Данијелу Ернеу и мађарској државној банци. Пруга је била месног карактера, предвиђена за брзине од 30 до 50 км на сат. Израдња је почела у пролеће 1882. године. Више од деценије након што је велика економска криза довела до краха бечке берзе и одложила повезивање Жупаније са остатком железничке мреже у Угарској, торонталска штампа је одушевљено јављала о припремама за свечано отварање пруге.
Пруга је пуштена у саобраћај већ 8. јула 1883. године. Локална штампа у Великом Бечкереку известила је о овом догађају: „Данас је након дугих молби, ургирања, жртава, коначно око нашег града затегнут гвоздени пружни појас… данас нисмо изоловани, данас смо позитиван део Европе. Наш живот ће следствено томе добити нов облик,а нарочито наша трговина: она ће добити европски потпис. Од недеље смо атом на оном џиновском телу који се зове Европа. Настојмо да то и останемо и да вазда повећавамо тај атом“.
На дан отварања, „пола Бечкерека се окупило на железничкој станици”, како би дочекали воз из Кикинде. Пријемна зграда на станици била је окићена заставама и транспарентима добродошлице. Када је у четири сата поподне воз стигао, одјекнуле су прангије, а музика засвирала Ракоцијев марш. Међу званицама су били посланик Великог Бечкерека у угарском Сабору Пал Демко, који је у великој мери био заслужан за изградњу пруге, функционери Жупаније, градски оци..
Од 1894. до Панчева
Једанаест година касније, пруга је продужена до Панчева. Први воз у станицу Панчево-Варош ушао је 9. априла 1894. У возу пуном високих званица, на челу делегације био је мађарски министар трговине Бела фон Лукач.
Од педесетих саобраћали шинобуси
Почетком тридесетих година прошлог века, пруга Велика Кикинда-Велики Бечкерек-Панчево појачана је на брзину од 60 километара на сат. Веза са Београдом уследила је тек након изградње Панчевачког моста 1935. године.
Средином педесетих година прошлог века, појављују се дизел моторни возови познатији као шинобуси који су саобраћали овом трасом све до 2016. године.
Тако је минулог викенда, друга екипа Галадске у гостима победила 4:0 другу екипу Кањиже, трећи тим кикиндског клуба поражен је 4:1 у Локвама од Банатула II док је женски састав клуба из нашег града у Алибунару савладао 4:1 тим лидера Рапида II из Николинаца.
За другу екипу Галадске у Севернобачкој лиги играју: Душан Тешин, Золтан Фекете и Никола Ђурин, чланови трећег тима у Банатској лиги су: А. Родић, М. Бањаш и В. Стевановић док у женском саставу нашег клуба у Војвођанској лиги наступају: Ивана Мршић, Невена Киурски и Лена Терзић.
Најмлађи „Фениксовци” имали су у истом месту Првенство Баната, освојивши укупно 15 појединачних (7-3-5) и три екипне медаље (1-1-1), осим у катама, неке од њих и у борбама.
Пионири Лука Тувић и Ана Опачић били су златни, Вук Трамошљанин и Никола Скакић сребрни, а Јелена Кличић, Милан Драгишић и Дуња Нађалин бронзани, као и микс ката тим у саставу: Скакић, Чарна и Симона Марјановић.
У узрасту нада (кадета) првопласирани су каташи: Миа Вашалић, Стефан Сили, Милана Терзин, Ања и Огњен Киш, други је Вања Дербаков, а трећи су Марија Цицовић и Михајло Сударов. Микс ката тим (Вашалић, А. Киш, Сили) освојио је златно, а мушки ката тим (Сили, Сударв, Дербаков) сребрно одличје.
Још су се на Школском првенству у Инђији, Кикинђани окитили по једним златом и сребром те двема бронзама. Срђан Кочиш (Средња ТШ) био је први, Петар Ступар (ОШ „Ђ. Јакшић”) други, а Лука Стајић (ОШ „Св. Сава”) и Матеја Косић (ОШ „В. Караџић”) заузели су трећа места. 
