Svečanom dodelom priznanja, kikindski fudbalski arbitri okupljeni u organizaciji pri Fudbalskom savezu Grada Kikinde, nedavno su proslavili lep jubilej – sedam decenija organizovanog suđenja, a među dosta značajnih imena, posebno se izdvaja jedno. Ne treba mnogo nagađati, reč je o Jovici Bešlinu glavnom sudiji na tri beogradska „večita derbija” i to u vreme bivše države s preko 20 miliona stanovnika. Kada god s njim krene razgovor o minulim vremenima, uvek se kao prvo sećanje nametne 6. maj 1984. godine. Bio je taj 74. sudar crveno i crno-belih, najposećeniji „večiti derbi” u istoriji sa oko 100.000 gledalaca, uz onaj 59. prvenstveni meč s jeseni 1976, te 82. po redu u proleće 1988. godine.
– Tako će zauvek i ostati, jer onda je Marakana primala 100.000 gledalaca, a toga 6. maja 1984. na našem najvećem stadionu bilo ih je 102.000 kako je zapisano u Zvezdinom muzeju, dok se broj prodatih ulaznica uvek u tim slučajevima kretao oko 90.000. Igla nije imala gde da padne – priseća se Joki.
Susret je završen 0:0, a Zvezdi je, pokazalo se do kraja šampionata, i taj remi odgovarao odnosno bio gotovo u rangu pobede pa je ubrzo prišila još jednu šampionsku zvezdicu na svom reveru, 15. po redu, premda joj te sezone najveći rival nije bio samo Partizan, već i sarajevski Željezničar i NK Rijeka, svi su zaostali po dva boda, te splitski Hajduk. Još dvaput si, Ti Joki, kao glavni arbitar, na teren izvodio dva rivala s Topčiderskog brda?
– Da, drugi put bilo je to nepune dve godine kasnije, 15. marta 1986. Opet na Marakani, a Zvezda je tada slavila 2:1. Susret je bio 78. prvenstveni po redu i obeležila ga je teška povreda Jovice Nikolića, kada mu je, bez namere, u jednom duelu Miloš Đelmaš iz Partizana slomio nogu. I tada je stadion bio odlično popunjen, preko 70.000 gledalaca, a na kraju te sezone u poslednjem kolu svega je bilo. FSJ, na čelu sa Slavkom Šajberom, poništio ga je, ali je Partizanu kasnije ipak upisana titula.
I u trećoj sezoni kada si im sudio, jedan od dva beogradska kluba bio je šampion?
– Jeste, u sezoni 1989/90. Zvezda je imala najbolji tim u istoriji i bila je to zapravo priprema da godinu dana kasnije postane prvak Evrope, pa 16. marta 1990. godine na stadionu JNA, Partizan nije imao baš nikakve šanse. Robert Prosinečki pogodio je s velike udaljenosti, Zvezdaši su posle godinama govorili da je dao gol „s Autokomande”, a i Darko Pančev savladao je golmana „crno-belih” Gorana Pandurovića za laganu pobedu Zvezde od 0:2. Nadležni u Fudbalskom savezu Jugoslavije tada su ocenili da je ta moja arbitraža bila najbolja na jednom večitom derbiju do tada, a bio je to 86. po redu ligaški okršaj ljutih rivala, inače kao retkost do tada, odigran u petak. Rečeno je i zapisano da sam prezentovao primer školskog suđenja, za udžbenike. U celini gledano, bile su to zlatne godine jugofudbala, naročito ta poslednja decenija kada sam i ja bio i učesnik i svedok.
Znači, kada si Ti sudio „večitima”, dvaput je Zvezda na kraju bila prvak, a jedanput Partizan?
– Da, Zvezda je usto ostajala u sva tri meča neporažena, dvaput je pobedila, a Partizan nije dao gol iz igre za 270 minuta pa oni koji me ne znaju misle da sam Zvezdaš. Ali Partizanu sam dosudio penal koji je Čapljić realizovao 1986. i to je jedini pogodak „crno-belih” protiv Zvezde, kada sam ja sudio derbi. Inače Nikolić je tada pre povrede zatresao mrežu, a Musemić doneo u finišu pobedu Zvezdi.
A sada, posle toliko decenija, iako to znaju oni koji te dobro poznaju, za koga je Joki navijao?
– Pa, igrao sam u Crvenki četiri godine, a 1970/71, dakle u jednoj sezoni bili smo kao praktično seoski klub i članovi elitne lige Jugoslavije. Nastupio sam na 32 meča u eliti i dao četiri gola. Znači, Crvenka je bila moj klub u tom pogledu, jer sam u njoj najviše postigao kao igrač, a od detinjstva sam navijao za Partizan. Međutim, čim sam postao sudija 1975. godine, sve sam to ostavio po strani i niko pa čak ni kasnije Dragan Džajić nije mogao da primeti moje ranije opredeljenje.
Da, Ti si mi pričao već jedanput, bio je Džaja i u domu porodice Bešlin, u kikindskoj Ulici Đure Daničića?
– Tako je, dolazio mi je Džaja u goste s Vojislavom Lalatovićem, popularnim Vojom Kisom, tadašnjim prvim operativcem kluba, sekretarom stručnog štaba Crvene zvezde, inače mlađi će pre znati za Nenada Lalatovića, Vojinog nećaka… I tako sedimo mi i služimo se, osamdesetih godina prošloga veka, letnje je doba, kad moja dvojica sinova tada dečkići, jure unutra-napolje s loptom i Džaja ih primeti, a oni obojica u „crno-belim” dresovima Partizana. Džaja ništa ne komentariše samo se smejulji, gleda ih i Voja, a ja im kažem: „Sinove vodim da gledaju Partizan samo kada sudim crno-belima, a kada sudim Zvezdi, vi možete da izgubite samo ako to hoćete!” I onda, smeh…
Bilo je u Tvojoj karijeri i teških momenata?
– Da, nažalost, Dragan Mance, golgeter Partizana koji je tek trebao da napravi veliki uspon, pogine u saobraćajnoj nesreći 3. septembra 1985, a u prvoj narednoj utakmici na stadionu JNA, pet dana kasnije, gostuje Priština. Meni pripadne da sudim. Nikada neću zaboraviti taj muk za vreme minuta ćutanja na stadionu, sav se i sada naježim, Partizan je na kraju pobedio 1:0 golom u poslednjim sekundama.
Na Marakani kao i na stadionu JNA, računajući tu i uloge pomoćnika mahača, sudio si dosta puta. Takođe i na Poljudu, poluotvorenoj školjci, lepotici za sebe i bez sinjega mora. Pa onda tu je i Maksimir, koji tada nije bio, kako ga danas u Hrvatskoj zovu „Maksiruglo”, u „belom Zagrebu gradu” metropoli kao što je bio i Beograd… Gde Ti je još posebno bilo lepo u tadašnjoj Jugoslaviji?
– Bukvalno svuda, ali naravno neki gradovi posebno su ostali u mom srcu. Pre svega u Bosni i Hercegovini, taj narod bio je neizmerno gostoljubiv i srdačan i uvek su me doživljavali kao nekog svog, specijalno im dragog. Pre svih, Čelik iz Zenice ostao mi je u izuzetno lepom sećanju. No, ja i dan danas mogu kao prijatelj da odem u bilo koju državu koja je nekada bila deo Jugoslavije, ne samo u BiH, nego i u: Maribor, Rijeku i naročito Osijek. Eto, sudijsku sam crtu davno podvukao i sada posle toliko decenija, na spisku najdražih, kada gledam gde sam i kako dočekivan kao sudija, nalaze mi se: Čelik, Osijek i Zvezda. Nažalost, vreme čini svoje pa je, samo iz tih bioloških razloga, i kontakata među nama sve manje.
Vreme radi svoje i na polju fudbalskih tehnologija?
– Treba tako i da bude, ali VAR je istovremeno ubio draž fudbala u pogledu radovanja i igrača i navijača. Istovremeno, pogreške su sada smanjene na minimum i ovako je poštenije. Dobre su i ova nadoknade izgubljenog vremena na tekućem Svetskom prvenstvu. A u moje doba desi se da pogrešimo mnogo češće na štetu gostiju, ali onda kad odemo da sudimo kod onoga koga smo prošli put oštetili, mi mu malo pomognemo. Bila je to takozvana kompenzacija…
Karaburma i Skoplje
Na velikoj sceni debitovao je Joki 6. marta 1983. kao pomoćnik na utakmici OFK Beograd – Dinamo (Vinkovci) 2:0, a dve sedmice kasnije 20. marta predvodio je sudijsku trojku kao glavni arbitar u Skoplju na utakmici Vardar – Crvena zvezda 1:1. Poslednji meč s pištaljkom u prvenstvu Jugoslavije sa šest republika i dve pokrajine, bio mu je 17. marta 1991: Osijek – Borac (Banja Luka) 2:0, a sa zastavicom 9. juna 1991: Partizan – Velež (Mostar) 5:0. Ukupno na prvoligaškim terenima Jugoslavije, Bešlin je arbitrirao 81 put, 51 kao glavni i 30 kao pomoćni sudija. Još je sudio i dvaput kao glavni u dva meča završnice jugokupa, a triput je bio pomoćnik.
Joki je bio prisutan još i u narednoj, u svakom pogledu krnjoj, sezoni, u prvenstvu Fudbalskog saveza Jugoslavije 1991/92, takmičenju klubova iz: Srbije, Crne Gore, Makedonije i samo do početka proleća Bosne i Hercegovine, a bez klubova iz Slovenije i Hrvatske. Pet puta bio je glavni i dvaput pomoćni arbitar.
Od suđenja se oprostio 1. avgusta 1992. na prijateljskim utakmicama, na kikindskom Gradskom stadionu tokom Memorijala „Nedeljko Lukač Car”, a potom je bio dugogodišnji kontrolor suđenja.
Zapadna Nemačka i Sovjetski Savez
U tadašnjem Sovjetskom Savezu, ondašnjem Lenjingradu, Bešlin je 18. septembra 1985. bio pomoćnik glavnom sudiji Beriši Šinasiju iz Prištine, na prvoj utakmici šesnaestine finala Kupa evropskih šampiona, Zenit – Valerenga (Oslo, Norveška) 2:0.
Pre toga Joki je mahao na međunarodnoj sceni i 16. oktobra 1984, ali nije tada bila reč o seniorskim ekipama. Naime, sastali su se najbolji mladi sastavi (do 21. godine) tadašnje Zapadne Nemačke i Švedske. U gradu Minsteru bilo je 1:0 za Nemce, a u okviru kvalifikacija za šampionat Evrope 1986. godine u pomenutom uzrastu.
Još jedanput bio je Bešlin pomoćnik u međunarodnom susretu, ali taj meč nije bio u nadležnosti UEFA. U Novom Sadu, 16. jula 1988, u Rapan kupu Vojvodina je poražena 0:2 od zapadnonemačkog Karlsruea.
Mondiale izmakao, ostala kravata iz Vićence
U jesen 1989, tačnije 11. novembra, glavni arbitar na zvaničnoj međunarodnoj prijateljskoj utakmici Italija – Alžir 1:0, u Vićenci, bio je Beograđanin Zoran Petrović, a jedan od jugoslovenskih mahača i Jovica Bešlin. Međutim, sledeće godine, za razliku Petrovića, Bešlin nije bio na Mondijalu u Italiji. Jokiju je iz Vićence ostala kravata s motivima maskote Mondijala ’90 kao uspomena, a baš taj modni detalj okačio je na nedavnoj svečanosti kikindskih arbitara.
FOTO: Privatna arhiva
Susretu su prisustvovali i gradonačelnik Kikinde, Nikola Lukač, i sekretarka Sekretarijata za zaštitu životne sredine, poljoprivredu i ruralni razvoj, Miroslava Narančić. Gradonačelnik Lukač i gost, predsednik Lovačkog udruženja i Skupštine opštine Knjaževac, Marko Stojanović, usaglasili su se na teme od zajedničkog interesa i dogovorili početak saradnje lokalnih samouprava.
Knjaževački lovci podelili su svoja iskustva u borbi protiv afričke kuge koju su, na njihovo područje, donele divlje svinje iz Bugarske. Intenzivnim lovom i smanjenjem populacije sprečeno je širenje bolesti na domaće svinje, istakli su gosti.
Jedini način na koji Lovačko udruženje može da osvari prihod jeste lovni turizam koji će upotpuniti i proširiti turističku ponudu grada i u čemu je i lokalna samouprava prepoznala zajednički interes – rekao je Banjac. on je dodao da su, ove godine, u našem gradu lovili gosti iz Grčke, Kipra, Austrije i Crne Gore, i očekuje se dolazak grupe lovaca iz Mađarske.
Za publiku će biti organizovane tri koncertne večeri. U petak u Hramu Svetog oca Nikole sa početkom u 20 sati biće upriličen nastup Hora pevačkog društva „Prepodobni Rafailo banatski“ iz Zrenjanina. U subotu, od 19 časova u Narodnom muzeju biće održan koncert Ženskog vokalnog sastava „Res Miranda“ iz Novog Sada i Muške vokalne grupe „Panonika“ iz Zrenjanina, a u nedelju, takođe u Muzeju od 19 sati, nastupiće Zrenjaninski kamerni orkestar sa „Biserima klasične muzike“.
