Свечаном доделом признања, кикиндски фудбалски арбитри окупљени у организацији при Фудбалском савезу Града Кикинде, недавно су прославили леп јубилеј – седам деценија организованог суђења, а међу доста значајних имена, посебно се издваја једно. Не треба много нагађати, реч је о Јовици Бешлину главном судији на три београдска „вечита дербија” и то у време бивше државе с преко 20 милиона становника. Када год с њим крене разговор о минулим временима, увек се као прво сећање наметне 6. мај 1984. године. Био је тај 74. судар црвено и црно-белих, најпосећенији „вечити дерби” у историји са око 100.000 гледалаца, уз онај 59. првенствени меч с јесени 1976, те 82. по реду у пролеће 1988. године.

– Тако ће заувек и остати, јер онда је Маракана примала 100.000 гледалаца, а тога 6. маја 1984. на нашем највећем стадиону било их је 102.000 како је записано у Звездином музеју, док се број продатих улазница увек у тим случајевима кретао око 90.000. Игла није имала где да падне – присећа се Јоки.

Сусрет је завршен 0:0, а Звезди је, показало се до краја шампионата, и тај реми одговарао односно био готово у рангу победе па је убрзо пришила још једну шампионску звездицу на свом реверу, 15. по реду, премда јој те сезоне највећи ривал није био само Партизан, већ и сарајевски Жељезничар и НК Ријека, сви су заостали по два бода, те сплитски Хајдук. Још двапут си, Ти Јоки, као главни арбитар, на терен изводио два ривала с Топчидерског брда?

– Да, други пут било је то непуне две године касније, 15. марта 1986. Опет на Маракани, а Звезда је тада славила 2:1. Сусрет је био 78. првенствени по реду и обележила га је тешка повреда Јовице Николића, када му је, без намере, у једном дуелу Милош Ђелмаш из Партизана сломио ногу. И тада је стадион био одлично попуњен, преко 70.000 гледалаца, а на крају те сезоне у последњем колу свега је било. ФСЈ, на челу са Славком Шајбером, поништио га је, али је Партизану касније ипак уписана титула.

И у трећој сезони када си им судио, један од два београдска клуба био је шампион?

– Јесте, у сезони 1989/90. Звезда је имала најбољи тим у историји и била је то заправо припрема да годину дана касније постане првак Европе, па 16. марта 1990. године на стадиону ЈНА, Партизан није имао баш никакве шансе. Роберт Просинечки погодио је с велике удаљености, Звездаши су после годинама говорили да је дао гол „с Аутокоманде”, а и Дарко Панчев савладао је голмана „црно-белих” Горана Пандуровића за лагану победу Звезде од 0:2. Надлежни у Фудбалском савезу Југославије тада су оценили да је та моја арбитража била најбоља на једном вечитом дербију до тада, а био је то 86. по реду лигашки окршај љутих ривала, иначе као реткост до тада, одигран у петак. Речено је и записано да сам презентовао пример школског суђења, за уџбенике. У целини гледано, биле су то златне године југофудбала, нарочито та последња деценија када сам и ја био и учесник и сведок.

Значи, када си Ти судио „вечитима”, двапут је Звезда на крају била првак, а једанпут Партизан?

– Да, Звезда је усто остајала у сва три меча непоражена, двапут је победила, а Партизан није дао гол из игре за 270 минута па они који ме не знају мисле да сам Звездаш. Али Партизану сам досудио пенал који је Чапљић реализовао 1986. и то је једини погодак „црно-белих” против Звезде, када сам ја судио дерби. Иначе Николић је тада пре повреде затресао мрежу, а Мусемић донео у финишу победу Звезди.

А сада, после толико деценија, иако то знају они који те добро познају, за кога је Јоки навијао?

– Па, играо сам у Црвенки четири године, а 1970/71, дакле у једној сезони били смо као практично сеоски клуб и чланови елитне лиге Југославије. Наступио сам на 32 меча у елити и дао четири гола. Значи, Црвенка је била мој клуб у том погледу, јер сам у њој највише постигао као играч, а од детињства сам навијао за Партизан. Међутим, чим сам постао судија 1975. године, све сам то оставио по страни и нико па чак ни касније Драган Џајић није могао да примети моје раније опредељење.

Да, Ти си ми причао већ једанпут, био је Џаја и у дому породице  Бешлин, у кикиндској Улици Ђуре Даничића?

– Тако је, долазио ми је Џаја у госте с Војиславом Лалатовићем, популарним Војом Кисом, тадашњим првим оперативцем клуба, секретаром стручног штаба Црвене звезде, иначе млађи ће пре знати за Ненада Лалатовића, Војиног нећака… И тако седимо ми и служимо се, осамдесетих година прошлога века, летње је доба, кад моја двојица синова тада дечкићи, јуре унутра-напоље с лоптом и Џаја их примети, а они обојица у „црно-белим” дресовима Партизана. Џаја ништа не коментарише само се смејуљи, гледа их и Воја, а ја им кажем: „Синове водим да гледају Партизан само када судим црно-белима, а када судим Звезди, ви можете да изгубите само ако то хоћете!” И онда, смех…

Било је у Твојој каријери и тешких момената?

– Да, нажалост, Драган Манце, голгетер Партизана који је тек требао да направи велики успон, погине у саобраћајној несрећи 3. септембра 1985, а у првој наредној утакмици на стадиону ЈНА, пет дана касније, гостује Приштина. Мени припадне да судим. Никада нећу заборавити тај мук за време минута ћутања на стадиону, сав се и сада најежим, Партизан је на крају победио 1:0 голом у последњим секундама.

На Маракани као и на стадиону ЈНА, рачунајући ту и улоге помоћника махача, судио си доста пута. Такође и на Пољуду, полуотвореној шкољци, лепотици за себе и без сињега мора. Па онда ту је и Максимир, који тада није био, како га данас у Хрватској зову „Максиругло”, у „белом Загребу граду” метрополи као што је био и Београд… Где Ти је још посебно било лепо у тадашњој Југославији?

– Буквално свуда, али наравно неки градови посебно су остали у мом срцу. Пре свега у Босни и Херцеговини, тај народ био је неизмерно гостољубив и срдачан и увек су ме доживљавали као неког свог, специјално им драгог. Пре свих, Челик из Зенице остао ми је у изузетно лепом сећању. Но, ја и дан данас могу као пријатељ да одем у било коју државу која је некада била део Југославије, не само у БиХ, него и у: Марибор, Ријеку и нарочито Осијек. Ето, судијску сам црту давно подвукао и сада после толико деценија, на списку најдражих, када гледам где сам и како дочекиван као судија, налазе ми се: Челик, Осијек и Звезда. Нажалост, време чини своје па је, само из тих биолошких разлога, и контаката међу нама све мање.

Време ради своје и на пољу фудбалских технологија?

– Треба тако и да буде, али ВАР је истовремено убио драж фудбала у погледу радовања и играча и навијача. Истовремено, погрешке су сада смањене на минимум и овако је поштеније. Добре су и ова надокнаде изгубљеног времена на текућем Светском првенству. А у моје доба деси се да погрешимо много чешће на штету гостију, али онда кад одемо да судимо код онога кога смо прошли пут оштетили, ми му мало помогнемо. Била је то такозвана компензација…

Карабурма и Скопље

На великој сцени дебитовао је Јоки 6. марта 1983. као помоћник на утакмици ОФК Београд – Динамо (Винковци) 2:0, а две седмице касније 20. марта предводио је судијску тројку као главни арбитар у Скопљу на утакмици Вардар – Црвена звезда 1:1. Последњи меч с пиштаљком у првенству Југославије са шест република и две покрајине, био му је 17. марта 1991:  Осијек – Борац (Бања Лука) 2:0, а са заставицом 9. јуна 1991: Партизан – Вележ (Мостар) 5:0. Укупно на прволигашким теренима Југославије, Бешлин је арбитрирао 81 пут, 51 као главни и 30 као помоћни судија. Још је судио и двапут као главни у два меча завршнице југокупа, а трипут је био помоћник.

Јоки је био присутан још и у наредној, у сваком погледу крњој, сезони, у првенству Фудбалског савеза Југославије 1991/92, такмичењу клубова из: Србије, Црне Горе, Македоније и само до почетка пролећа Босне и Херцеговине, а без клубова из Словеније и Хрватске. Пет пута био је главни и двапут помоћни арбитар.

Од суђења се опростио 1. августа 1992. на пријатељским утакмицама, на кикиндском Градском стадиону током Меморијала „Недељко Лукач Цар”, а потом је био дугогодишњи контролор суђења.

Западна Немачка и Совјетски Савез

У тадашњем Совјетском Савезу, ондашњем Лењинграду, Бешлин је 18. септембра 1985. био помоћник главном судији Бериши Шинасију из Приштине, на првој утакмици шеснаестине финала Купа европских шампиона, Зенит – Валеренга (Осло, Норвешка) 2:0.

Пре тога Јоки је махао на међународној сцени и 16. октобра 1984, али није тада била реч о сениорским екипама. Наиме, састали су се најбољи млади састави (до 21. године) тадашње Западне Немачке и Шведске. У граду Минстеру било је 1:0 за Немце, а у оквиру квалификација за шампионат Европе 1986. године у поменутом узрасту.

Још једанпут био је Бешлин помоћник у међународном сусрету, али тај меч није био у надлежности УЕФА. У Новом Саду, 16. јула 1988, у Рапан купу Војводина је поражена 0:2 од западнонемачког Карлсруеа.

Mondiale измакао, остала кравата из Вићенце

У јесен 1989, тачније 11. новембра, главни арбитар на званичној међународној пријатељској утакмици Италија – Алжир 1:0, у Вићенци, био је Београђанин Зоран Петровић, а један од југословенских махача и Јовица Бешлин. Међутим, следеће године, за разлику Петровића, Бешлин није био на Мондијалу у Италији. Јокију је из Вићенце остала кравата с мотивима маскоте Мондијала ’90 као успомена, а баш тај модни детаљ окачио је на недавној свечаности кикиндских арбитара.

ФОТО: Приватна архива